Стражилово

535

— За што нисте хтели да пијете млека, господине команданте? Као што сам већ имао част рећи Вам, не марим за млеко. — Немојте лагати! Био је то само нон прекор. Кад дођемо до десетога, мало ћемо стати, је л' те ? У осталом се не љутим на Вас. Шала на страну, али осећам, да много добијам у Вашем друштву, господине команданте. Још који дан те строге дисциплине на ћу постати право мало савршенство! У тој је шали било више истине, но што је она ио свој прилици и слутила. Она веома поштује господина <Г ЕБНв и жаца се њега. Чисто и не знајући пита га очима, шта он мисли, гсад она што рекне или се макне па често усред какве лудорије застане, кад на његову лицу открије ма и најмањи знак негодовању. Па и кад мало загакрипи зубима, тек се покори. Једном речи, подлегла је —• као у осталом свако — утецају тога чврстога и благога карактера, тога отменог, мало поругљивог духа. Кад би могла непрестано бити у друштву господина <Г јћ>Н8, то би зацело било спасоносно по њу. На целом свету осим њега и мене не познајем никог, ко би имао ту моћ над њом. Еј, ако икад — ако икад сан, у који сам се ја уљуљала, постане јава, онда ће тај мили створ, онкољен пријатељством нас двоје, утецајем нас двоје, одиста, као што сама рече, постати право мало савршенство и то најмилије од свију савршенстава! XI 26 јула. Још сам са свим узбуђена, још сва ван себе од разговора, који сам овај час имала са Сесилом. Кпко ми је ономадне пребацила, то сам се обновљеном ревношћу опет латила да посмотрим и проучим, који од господе <1е Уа1пез8е вреди више. По што сам све добро промислила, претпоставила сам господина Ренеја, који одлучно није тако лакомислен као брат му Анри а уз то је још отворенији од њега. Баш сам сад — после доручка — у потаји дошапнула Сесили, да имам нешто да јој кажем. — Тако? Е па лепо! одговори ми сухопарно. А шта то? — Но па. . . оно, што си рада да знаш. — Ја нисам ништа рада да знам!... Но, де да чујем! Мало изненађена са тога почетка одведем је под јеле у парку. — Но, слатка, рекох, ја сам изабрала. — Одиста? А баш си дуго требала. —• Тим је бољи избор! одговорим ја смејући се. Па онда јој станем причати, о што сам све за-

иињала, и наведем јој све разлоге, који су говорили у прилог господину Ренеју. Са особеним изразом у лицу, са стиснутим уснама, са немирним погледима слушала ме је Сесила а уз то је овде онде сунцобраном ударала о грање по дрвећу. Кад сам ја довршила, рећи ће: — Штета што се мени други боље свиди! — Који други ? — Но па Анри! — Није баш ни тако велика штета, јер, као што сам ти већ рекла, ја међу обојицом видим само незнатне разлике, које човек једва може да опази, па како су им једнаке прилике, својства и врлине, то је јасно, да ту сме бити одлучан и меродаван само твој лични укус. — Дакле ти, поче опет Сесила, ти би пошла за господина Ренеја? — Није реч о мени. — Али би ли ти пошла за њ, кад би те запросио? — Не бих. — Што не? — Што га не љубим, — То је толико, што те није достојан . . . а за мене је, велиш, добар. — Слатка, одговорих јој мирно, ако ти је по вољи, одложићемо овај разговор за други пут, кад ти будеш боље воље. — Не! повиче она, жестоко машући сунцобраном. То је одиста невероватно —■ управо ме вређа, како сви једва чекате, да ме се опростите.. . моја тетка, мој отац ... па још и ти ! .. . У осталом ја нисам ваша робиња... девојке се не удају силом... а ја кажем отворено, слатка, као што ћу рећи и оцу и тетки: ја не ћу да се удам! — Ништа лакше, него то, чедо моје! — Сто нута волијем ићи у калуђерице, у манастир! — Опрости. слатка, не у манастир, него у лудницу ваља да идеш .. . Међу тим идем ја у своју собу. И збиља пођем. Моје је стрпљење баш велико, али се већ није могло да одржи. Но Сесила ме ухвати за раме. —■ Шарлота, не иди од мене! Та ја сам тако несрећна! Па ми се по нежној својој навици плачући обеси о врат. Ја сам била сва претрнула; јер кад рече „Та ја сам тако несрећна!" нешто сам страшно почела слутити.