Стражилово

&58

А на раме копље убојито, Па под еобом потиште дората, Ишћера га на авлинска врата. Оде Муса пољем зеленијем, До чадора Краљевића Марка. А кад Муса до чадора дође, Па он Марку добро јутро викну; А Марко му боље прихватио Питаше се за мир и за здравље. Па говори Муса ћесеџија: „Ој, ђидијо, Краљевићу Марко, „Зар си и ти царев џебелија? „Хајде, Марко, од земље на ноге, „И појаши својега шарина, „П прихвати копље убојито, „Па ишћерај на поље зелено!" Марко скочи од земље на ноге, Он допаде до коња шарина, А прихвати копље убојито, Па ишћера на поље зелено, Па јуначке багве закопаше. Тада рече Краљевићу Марко: „Ој Турчине, Муса ћесеџија, „Удри прије, да ти жао није „Твој је мејдан, твоје зазивање!" Тада Муса потиште дората, Па од себе копље отурио. А Марко је добар бињеџија, Под њим шарац сгари мејданџија Шарац паде на прва кољена, А по њем' се Марко положио, Преко њег' је копље прелетјело И у мермер камен ударило Нребило се на двоје на троје. Тада Марко копље прихватио, А иод собом потиште шарина, Од себе је копље отурио. А Муса је добар бињеџија, Под њим дорат стари мејданџија Дорат паде на прва кољена, По њему се Муса положио, Преко њег' је копље прелетјело, У мермер је камен ударило Преломи се на двоје на троје. За оштре се ћорде нрихватише. Куд удара Краљевићу Марко Жива ватра до земљице црне! На Муси је панцијера љута И на њему шипка од челика Не може га гвожђе прихватити! Куд удара Муса ћесеџија, Куд удара Краљевића Марка —

Жива ватра до земљице црне! И на Марку панцијер је љути И на њему шипка од челика Не може га гвожђе прихватити! Па су витке сабље саломили, Прихватили челикли наџаке ■Наџацима сапила сломише. Добар коњ се на коња натјера, А и јунак на добра јунака. Хватише се за грла бијела, Па падоше у зелену траву, Докопаше у кости јуначке. Носише се по пољу зелену Мало, много љетни дан до по дне. Већ су Марка пјене попануле, Попануле мутне и крваве ; А Муса се јако ознојио. Док завика Краљевићу Марко: „Посетримо, из облака вило, „Помози ми на дугу мејдану, „Видиш гдје ћу јунак погинути !" Ал говори из облака вила: „Побратиме, Краљевићу Марко! „Јесам ли ти, болан, говорила, „Да потају држиш у чизмама?" Тада се је Марко досјетио, Што му вила из облака виче, Па у чизму руку завлачио, Па извади черкезића ножа, Па распори Мусу ћесеџију Од учкура, до грла бијела Мртав Муса притиснуо Марка, Док се Марко испод њег' избави Би се добар чојек укопао! Тада Марко њега распорио, Ал' у Муси три срца јуначка; Једно се је срце уморило, Друго се је јако ознојило, На трећему гуја присојкиња, Па је гуја Марку говорила: „Мол' се Бога за ђавола свога, „Гдје с' нијесам прије пробудила, „Јер би тебе жива задавила!" Марко с' руком удри по кољену, Па је јунак тихо говорио: „Авај мени до Бога милога; „Што погубих онаког јунака!" Оде Марко у поље зелено, Где је с Мусом мејдан дијелио Тражи комад сабље оковане. Док је Марко комад налазио, Тада Муси осијече главу.