Стражилово

562

немирно прелетале са предмета на предмет. Мирно је седео и по некад је грдио несгашно ђаче, које се немирно час пењало на орах, час силазило са њега. Са ораха се видело преко прњавора на друм. Мало доцније изађе и други ђак. То је већ био одраснији дечко. Чим се приближи дрвету, запита: — Иду ли ? За тим дозове оног с дрвета. Кад се онај спусти на дохват руке му, брзо га ухвати за ногу па га свуче с дрвета. Сад настане борба, који ће горе. Стари их је калуђер само мирно посматрао, ни на ум му није пало, да их кори. Знао је да су несташни, иа га није ни бунило. — Ево их! — викне онај већи с дрвета. Он је дотле свладао био слабијег и успео се горе. — Иду ли? — дотрча и трећи ђак, који је стајао у манастирских вратих и само чекао знак, да јави горе. — Иду, ја чујем кола! — одазва се млађи доле, метнувши руку на ухо, а сав се превио ирема прњавору, од куд се чуло зврјање кола. Онај старији брзо скочи чак с дебла и појури у манастир; онај други хтеде за њим да га стигне, но задоцни се те поче викати за оним. Стари калуђер на клупи, који је све ово чуо и видео, остаде са свим миран. Лагано скиие шешир, раскопча дугме испод врата од горње хаљине и тако по вољи раскомоћен настави свој свакидањи посао. Од прњавора према манастиру чула се све то јача лупа кола. У манастиру су били сви узнемирени. Прозори игуманових соба беху широм отворени. Игуман је за ово време такођер седео у својој соби, но кад је чуо дечји глас, да иду, брзо се сишао и ено га баш сада изађе пред манастирска врата. Кола се међу тим већ видела на путу од прњавора к манастиру. Стари калуђер на клупи још седи мирно. Ништа га не интересује ова врева око манастира, па ни онај мирис, што тако величанствено кади ходнике од мапастира. Он седи мирно и све посматра без учешћа. Пред манастиром се гласно говори и са интересовањем гледају на кола, која су већ неколико корачаји пред клупом, где седи стари; кола

пролазе поред њега, он само мало мрдну главом и опет оста неномичан. И ако је ово сада дошла сестра игуманова, жена иеког доктора, са ћерком, далеко негде од Фрушке, на кратко време, стари кале на клупи, отац Иринеј, ипак се не маче са свога места. Отац Иринеј у оиште није миловао госте. Није волео нова познанства, па етикецију, стискивање руку, па клањасање; он није био за то; он је научио сам собом мирно у својој ћелији. За оца Иринеја причаше један његов рођак, који је врло ретко долазио у манастир, да га је мати још од рана детињства учила побожности. И сама је била јако побожна, и ако је била жена од света. Није она њему само причала о косовским јунацима, већ и о првом греху, о изгнанству из раја, о Нојеву потону и друге приче из библије. Још од то доба је он заволео био библију, па кад га доцније питаху: шта ћеш ти бити? он је увек с поносом говорио: игуман. То доциије није желео, нити се хтео примати игуманске дужности и одговорности, већ се сам поиудио за богочастиви чин, за еклезијарха, да Богу служи Па то је и данас, И отац и мати оца Иринеја, разуме се још у оно време, били су доста живе ирироде. Оца су му хвалили као ванредно жива и подузетна трговца. На кога се отац Иринеј изметнуо, то нико није знао, и ако су неки говорили, да је баш јако личио на једног свог чику. Разуме се, да и тај чика није више међ живима. Онај рођак оца Иринеја, што је онако ретко долазио, говорио је за оца Иринеја, да му је и поглед и корак и све друго са свим на тога чику. Отац Иринеј је још као мален ђак читао свето писмо. У манастир су га довели од десет година. Кад је Иринеј већ као ђакон схватио црквени језик, читао је сваки дан поред светог писма и »Житија свјатих«. Исти онај рођак његов, што је онако често долазио у манастир, говорио је, како отац Иринеј зна сва житија на памет. То је исто тврдио и онај несташни ђак. Он је увек за време ручка читао житија, па се тужио, како увек мора да пази да сваку реч добро прочита, јер, вели, отац Иринеј зна све на памет, па га одмах кори, чим рђаво прочита. Само пред вече што је излазио на ову клупу