Стражилово

549

бацио о соју на. друму, за тим је наједаред савио на десно па нагло стао јурити друмом, који је, као што сам ја знала, водио до испиралишта на обали реке, што је ту била веома стрма. И рукама и гласом покушавао је господин <1е Еоиуегсу да умири свога коња, но није му иошло за руком; коњ је јурио као ветар. Дрвеће је крај нас летело као сенке; ја сам осећала као неку вијоглавицу .. . Већ смо се приближавали крају друма, већ смо видели како се сунце блиста на води. Госиодин с!е Боиуегсу обрне се к мени: — Госпођице Шарлота, рече хладно, са оним дивљим погледом, којим је гледао, кад му дођу црни часи —• марите ли Ви много за живот? Одиста нисам много марила за њ. Мало дрмнем обрвама а то је био јасан знак господину с1е 1ј011уегсу, да ми баш није много стало до живота. — Хајде де! поче он опет Впак би било штета. Не знам, да ли он имађаше какво тајно средство, да заузда свога коња, па га само до сад није хтео да употреби; нешто рече и некако руком махну а коњ се скоро за тињи час заустави па поче мирније корачати те још пре но што стигосмо до реке могасмо савити другим иутем. Господин с1е Боиуегсу, чијој сам се хладнокрвности при свем том дивила - јер одиста бејасмо у великој опасности —, рече мирно: — Што ја за живот не марим, са свим је појмљиво . .. али Ви — то је тајна! — То је тајна ! поновим ја, смешећи се. — Љубавни дерт? запита он са суморном поругом. А после мале почивке дода: — Тако лепи... па одбијени ... то би било чудно! — Господине, рекох ја сва узбуђена, Ваша Вам несрећа даје великих права; но тек ваљда ие и право, да врећате женскињу. — Не рекох ли Вам, да сам махнит? — Видим сад; но требали сге ми то нре рећи. За овим је сад ћутао дуго а тако се јако угризао за усну, да сам видела како је шикнула кап крви. Најзад поче веома узбуђеним гласом: — Госпођице, ја нисам достојан те части, коју сте ми указали . . . увиђам то и молим Вас понизно, да ми опростите. — Не чини ништа, госгтодине! Како би било, да се вратимо ? У тај смо пар били прилично далеко на пољу; видела сам малу црквицу луверсиску где се сија кроз дрвеће. — Да се вратимо? рече он тужно. Али, Боже

мој, зар да се вратимо љутити, као непријатељи?... Геците ми, госпођице . .. има ли ичега на свету, што може учинити тако убоги ђаво као што сам ја па да Вам укаже своје дубоко поштовање а да збрише успомену на гадну једну реч? Тада ми наједаред паде нешто на ум. Сетила сам се, како ми је госпођа с1о Гоиуегсу јутрос причала о свом болу, који јој задаје јогунаста безбожност синовља ... Видела сам малу црквицу са свим близу пред нама. — Да, рекох наједаред, Ви бисте могли учинити нешто, што би Вам повратило моје поштовање и што би Вам чак нридобило и мо.је пријатељство... Видите црквицу онде преко . .. хајде да се иомолимо Богу! Његове се веђе набраше мрко; но ипак са доста нежним гласом запита: — Је ли моја мати о том говорила с Вама? — Јесте. — Хоћете ли Ви то? — Хоћу. — Е па хајдемо! На неколико минута после тога стали смо пред портом. Господин <1е Г,оиуегсу повиче нопина слугу, који је радио у башти а осврнуо се кад је чуо зврку кола, па га замоли, да му причува коња. Ја се сиђем с кола па помогнем и њему да се сиђе. За тим прођемо кроз порту иа уђемо у цркву. Слуга се изненадио, јер није свикао гледати овде господина Гожера. Црквица је изнутра веома нроста: малена, гола, бела. Ја сам предњачила а господин <1е Боиуегсу, чија је штака по мрамору и под сводом одјекивала, ишао је за мном међу два реда столова до места, које је било резервисано за госпођу <1е Еоиуегсу. Ја му покажем онизак сто и рекнем нолугласно: —- Сто Ваше матере. За тим га нотпомогнем руком, док се спуштао на колена, а он је то мирно трпео као дете. Онда наслони главу на руку а ја клекнем поред њега. Са дна душе сам се молила за нас обоје а његово срце омекшало те сам чула како плаче и јеца. Кад смо се дигли, покаже ми своје сузно лице. — Ето видите, рече, докле доводите стара војника! — Но за то Вам је и опроштено! одговорим ја и иружим му руку. Онога се часа опет одвезосмо, још једнако брзо, но не онако нагло као пре. По што је легло његово узбуђење, развеселио се чисто па је дозивао сељаке, које смо овде онде сретали по путу, и питао их шта раде, па ми је после са саучешћем причао