Стражилово

573

ГРИЛПАРЦЕРОВА „САФА"

ОД ДРА ЕМИЛА РАЈХА

У Рапени је једнога вечера јануара године 1821 лорд Бајрн прочитао талијански превод немачког једног спева, који га је тако силно узбудио, да је још око по ноћи на хартију ставио своје осећаје о „величанстеној и узвишеној" жалосној игри „Сафи". Био је изненађен и очаран, што у новајлије налази такву савршеност те с тога стаде прорицати : Грилпарцер! ђаволско име, али ће човек морати учити изговарати га. А ко је то ? Ја га не познајем, али ће га познавати векови!" Такав исти силан утецај, као у страсног генијалнога песника, изазвала је „Сафа" чак и Лудвига Берна, позоришног критичара, који је тако наклоњен био нодругљивој негацији. Већ после „Прабабе" назвао је младога Грилпарцера „дивним и духовитом несником" а реферат о „Сафи" не уме боље да заврши но тим, што свим другим књижевницнма онога времена одриче песничко име и вели, да има само један : „Грилпарцер је иесник". Берне је спадао међу оно мало самосталних људи, које није побунио слабији успех доцнијих драма Грилпарцерових у Немачкој; кад је јануара 1829 издао скупљене своје критике, само је Грилпарцерово име са поштовањем споменуо у предговору и он је први гласно довикнуо свету, да су срамни притисак цензуре и све, што је с њим стајало у свези, „Грилпарцеровој, леиој, убавој, девичанској музи, тако бешчасне неправде нанели, „да би човеку срце могло пући од сажаљења". Још године 1836, кад се Грилпарцер бавио у Паризу, осећао је велики полемичар, о којем је Грилпарцер једаред рекао: „Кад се тај Берне препире, има у њ нечега, што опомиње на Лесинга", исто онако живо према Грилпарцеру, дивио му се и болело га је, што види, да се недостојно награђује толики дар; од његове наздравице аи р1ив §тапс1 рое(;е с!е Г АПета^пе побегао је до душе страшљиви трагичар, но опажа се, како му је годило, што га по заслузи цени знаменит човек. Доста је већ песнику закерањем критике загорчен био успех „Прабабе", који је у публике свуд био неоспоран; но утешио га је његов верии саветник Шрајфогел те се Грилпарцер одрекао сваке јавне обране, него се шта више решио, да новом продукцијом докаже де му не треба ни аветиња ни оцеубица па да изазове ефекат. Назори о свету у „Сафи" нису

у главном мање мутни, но назори у „Прабаби", али у избору средстава, који ће том схватању живота дати на позорници, од своје се воље драматичар најсгрожије уздржавао. Од 1 до 25 јула 1817 у непрекидну низу вредна рада постаде трагедија песнице са Лезба, на неколико месеци после опојног успеха разуздана првенца одрекао се млади песник свију добрих страна шарене, романтичне радње, како би облика дао градиву по старински одређену и просту. Јогунасто је одабрао тему, која је драматизовању мал те не само тешкоће стављала на пут, двоструко смело, јер чисто изазива упоређење с „Ифигенијом" и са „Тасом". По рођеном намишљају лишен сваке друге помоћи, подухвата се песник од двадесет и шест година, да ле лепом мером и господственим држањем, силом мисли и класичним језиком спеву свом помогне да победи. У бурној је младости Гете написао био свога Геца" и „Вертера", међу тим је то време лежало за њим о читаву дванаестину година, кад је, као зрео човек, у вечитом граду своју Ифигенију салио у њен вечити модел; са свим се постепено он преображавао од вијоглава занесењака до сталожена мудраца, у класичној је околици створио своје класично дело. Ништа од свега тога није било на руци Грилпарцеру, па ако је смели његов намишљај имао успеха, то је он за тај успех могао рећи хвалу ле сјајну дару. Свакако ваља опазити, да је Грилпарцер у „Сафи" захтевима аристотелскога канона о три једииства исто тако тачно одговорио као Гете, шта више, док се у „Тасу" декорација чешће мења, у „Сафи" је сцена вазда на истом месту, јединство места је по том још тачније одржапо него у Гета. Човек би чак смео затврдити, да „Сафа" но најстрожијој одређености и усредсређењу радње надмашава ако не „Ифигенију" а оно за цело „Таса", јер се Леонорине маличне, уз то више за шаљиву игру но за озбиљну драму згодне сплетке, при свој својој важности за главну радњу, више повлаче поред исте но што унутрашње припадају трагичном конфликту. А тек јединство времена, које већ у наглом току „Прабабе" сачињава важан моменат, тако је изврсно зауздано у „Сафи", као можда само још у „Валима мора и љубави"; но чак и онде расветљују два