Стражилово

564

говорио ове речи, као да сав свет мора знати за митрополита Ненадовића. Ма да је важила у заводу као несташно девојче, пред овим старцем у камилавди а и у овој галерији самих свештених слика тако је била мирна, да је другарице зацело не би познале. На то уђе унутра игуман и јави да је вечера готова. Сам заузме место у ирочељу, сестру посади с десна а сестричину до Иринеја с лева до прочеља. Отац Иринеј и Зорана су мало јели. Он је био научио само на једно јело. Девојче се пак устручавало вадити, ваљда већ и због тога, што је јела разносио ђак. —- Вади ти само, јер ћеш остати гладна! —• шапутао је отац Иринеј девојчету на ухо. Њему беше тако мило, што се за ово кратко време овако брзо оиријатељио са овим девојчетом. Кад се вечера свршила, сви калуђери са ђацима, па и млади ђакон, који је за време вечере најмање говорио а највише јео, отпрате госте до игуманове собе а отац Иринеј постаде шта више толико л>убазан, да обе женске позове сутра у јутру на јутрење. Чудна је веселост обузела срце старчево, кад је ушао у своју ћелију. Тако је некако заволео то девојче, као да му је рођено дете. III Сутрадан у јутру устао је отац Иринеј пре сунца, које се рађало пре четир. И децу пробуди раиије него обично. »Данас је велико славословије!« — викао им је, будећи их. »На хвалите на четир! Катавасија благовештенска!« Његов је глас тако благо звонио, да се и деца, кад се пробудила, осећала тако весело и торжествено, као да је какав свечан дан. Кад је ушао у цркву, све иконе редом целива па запали своје кандило. Данас је наредио да се мало доциије звони, да и гошће могу доћи. Није почињао јутрења, док и оне не уђоше. Јутрење је отпочео свечано. Њег >в тихи, благи, а сада мало уздрхтали глас свечаио се разлегао по празним и још доста мрачним просторијама, а у кубету горе одбијао се тихо и једва чујно, као зујање пчела. Без напрезања, са дивном вољом вршио је старац своју свакидању дужност и у свечаним

овим тренутцима никуд није гледао, до ли горе у олтар. У тој полутами, са епитрахиљом на грудима и са служабником у руци, био је потпуно срећан; сада осећаше Бога иотпуно у себи; у светим речима, које се тако лако и свечано дизаху до кубета горе, и у свакој ствари ту у божјем дому . . . Са светим и младачким усхићењем појао је све а узвишено је чигао еванђеље. И сам онај нестагани ђак побожно се крстио и клањао. Посл ■ јутрења није отац Иринеј хтео одмах да иде за женскима. Затекао их је после где се разговарају у ходнику са игуманом. Но ни сада им још не хтеде приступити. Само им се јавио. Још је био под утицајем побожности и узвигаене радости. IV Истог дана после по дне уђу му обе женске у ћелију Он их сав радостан мредусретне и понуди их да седну. Жепске се дивиле уредности у његовој соби и нису могли да је се нахвале. И заиста. Све бегае у највећем реду, чисто послагано једно поред другог, као да му је женско лице собу намегатало Жеиске се не задржагае дуго у соби. Он их не хтеде саме нустити. Понуди им се да их отнраги до врта. Сунце је већ било загало за брег, који је бацио свој дебели сен и на кубе од цркве. У врту је владала пријатна хладовина. Отац Иринеј их је водио по вргу, који се пружао поред манастира, и све им је ноказивао. — Јесге ли већ свргаили гаколе? — запита девојче, које се било привило уз матер. Она је сада била много слободнија него ЈУ че — Јесам, — одговори одмах. — А какву гаколу? Сада има и женских учитеља — говорио је старац, као да се плапјио и самог предмета говору. — Била је у клостеру — умегаа се мати. — Јесу ли то немачке гаколе? — Јесу — потврди девојче. —- Је ли истина, да и ти Немци уче, да нема Бога? — нитао је калуђер, очеку.јући са страхом одговор — Ја сам тако слугаао од једног ђака. — Боже сачувај! — одговори девојче.