Стражилово

566

с деена сакривала доњи део неба и трептаве звезде. Са обе те стране чуо се лак гаум од лишћа, који се тихо повлачио од једног краја другом. Бедни старац, који је већ гледао у мрачну могилу, осећаше у себи нове снаге, која у срцу му отимаше пеодолшвом снагом маха над њим. Хтеде и ои нешто да рекне, да каже пешто у ту ноћ, но на послетку се с детињом радошћу иовуче у своју ћелију. VI Сутра дан у јутру ухватио је онај несташни ђак најстаријег за рукав и вукао га ирема прозору, шапћући му нешто. — Гле, гле! — шанутао је, вукући га до прозора. — Шта хоћеш ? И овај је шапутао, ма да још ништа није видео. — Та гле, зар не видиш? Па се још већма засмеја. — Та отац Иринеј Овај тек сада опази. Отац Ирииеј је са задигнутом доњом хаљином и са црним појасем, којим се онасивао само када је у цркву ишао, са каитом у руци ишао лагано од леје до леје и заливао цвеће. Лагано и смотрено, са нежним дрхтањем старих руку, прилазио је сваком цветку, полако нагињао канту према њему и заливао га. Онај старији ђак, који је иначе увек био озбиљан нред млађим ђацима, да би га ови као старијег пазили и слушали, и нехотице се иоче смејати. Шта више отиде по намесника, дозове га до истог прозора, и покаже му старца, који је још непрестано онако свечано заливао цвеће. Нчмесник се грохотом смејао, па и куварица, када га виде, па и слуге када чуше за ово —- сви се смејали старцу. Истог тог дана још до по дне, када отац Иринеј изађе из ћелије, у дугом манастирском ходнику чак на крају позна Зорану. Познао ју је по ходу. Сваку је ситиицу на њој врло брзо тубио. Кад је спази, он мало застане. Старац мане прстом према њој, ништа не говорећи. — Ходите, ходите! шапне јој за тим. Од неко доба говорио јој је ви. Зорана, која се удубила у посматрање манастирске околине, а у овај се мах окренула ходнику, мало се -збуни. Но ипак се сменшла.

— Ходите! Ходите! Волите ли цвеће? и оиет је запитао оним првим речима, и ако је знао да воли. Она мане главом да воли. На његову се лицу опет укаже она детиња радост, само сада не више онако непомућена, као оно у врту. Лагано, скоро на прстима, као да се бојао да га нико не би чуо, уђе старац у своју ћелију, и одмах за тим изађе са великом китом бела цвећа. Опет се онако детињски смешио. И зуби му се при смеју видели, само два напред — као у детета, када му расту. — Изволите! И иружи јој читаву киту цвећа. Девојка као да се и сада збуиила. Овака каваљерска понуда од калуђера! Зорана се маши да извади само један струк. — Сав, сав вама! — нудио је отац Иринеј. Она ипак извади само један сгрук камелије. — Гле, ви волите само бело цвеће! — чудио се он, и ако је то знао. — Камелију највећма. »И ја волим највећма то цвеће!« хтеде он рећи, али му све запе на језику. Девојче узе онај струк, захвали се и пође. Калуђер остаде сам и сада не знађаше шта ће са осталим цвећем. Кад ње нестаде на крају ходника, он се сада са овом великом китом, коју је сам набрао, још већма збуни него са оиом првом. Кад њезиних корака пестаде у крају ходника, он се брже осврте, да ли га ко види, и још брже се уиути у свој ходник. Но ипак није умакао. У стражњем делу ходника са друге стране чуо се загушен кикот онога несташног ђака. Тај је све видео и чуо. Читав тај дан свуд у манастиру се само о томе говорило, дошаптавало и слатко смејало. VII ■— Хајде са мном, да видиш манастирску шуму! — звао је отац Алимпије, игуман, своју сестричину. Игуман никуд није сам излазио. Природна лепота око манастира са својим тихим и мирисавим поветарцима отуд из шуме и оно свеже и модро зеленило није имало за њ никакве дражи. Кад је и иначе требало куд иослом, он је радије послао свога памесника. Но сад је са сестричином својом отишао