Стражилово

568

како је за тим осетио чудну зоуњеност, уједаред му је рука задрхтала и није умео да нокаже, типик му је испао из руке. 0, како је то тешко, кад се први пут изненада и уједаред осети немоћ, старост и притисак оне непојмљиве силе! Сада, седећи под бором, осећаше старац то. Ни до сада није полагао никакве велике наде у живот, али му побожност ништа није узнемиривало, никакав насртај себичних жеља ни страсти. А сада све више и више увиђаше и све му јасније биваше. како је у њему нарушена светиња. Лежао је на трави и суморно гледао кроз ретко грање од бора, који се високо дизао над њим, а кроза њ се по негде једва видео но који део неба. Знао је, да су већ отишли из манастира. У руци сада није држао бело цвеће, а лице му се сада више није онако осмејкивало. Он је себе за кратко време уверио, да то није за њега. Као са неким младачким разочарањем гледаше на све, што се у последње време десило са њиме и као оно млад хтеде се за нешто ново ухватити, хтеде у нечему нову потражити забаве и нове наде у живот, но гле! осети топле сузе, где му тихо квасе образе. Тек сада поче са свом силом осећати оне споре откуцаје срца, неуредне седе власи и терет свог рођеног тела. И сада му изађе пред очи чигав његов живот у манастиру, и тако му се чинило: време пролази над њим, види га, како тромо, несносно и уморено преко њега греде. И све му то, читав његов живот, долазаше сада као бесмисао. И безбожно једно питање отимаше му се из дубљина: За што? И излазаше му сада манастир нред очи. Чује звоно, исто оно, што звони на часове. Гле! сада му долазаше тако несносно, као и оно сунце, што се сваки дан

монотоно диже отуд иза брега, за тим преко бедема манастирских и попуцаног манастира у порту, за тим у атар, па у његову ћелију; та му светлост долазаше сада као парче памети, да му расветли његов живот, који му се тек сада чињаше као потпун несмисао. Изађе му пред очи отац намесник, и он сада тако јасно осећаше да презире тога човека. »А мој живот?« Некако боно одману руком. Хтеде са болом у души већ све да осуди, али у тај мах отуд од манастира кроз кланац тихо се и свечано разлегаше звук звона, меко се одбијајући отуд од шума, које се високо уздизаху уз планину. Звонило је на вечерње. Брзо скочи на ноге и погледа онамо према манастиру. То звоно га је звало на свакидању његову службу. У његовој души се поче у један мах ведрити. Нешто му постајаше јасно. — Дужност, моја дужност! —- рече старац и благо се насмеши, као што давно није. Сада се сећаше, потпуно се сећаше, шта му је ово звоно за читав његов живот, и детиња веселост обузе старца. За час се удуби у мисли. Пође . . . —■ Јесте, оно ћемо оставити другима, који долазе, који ће више знати, иојмити и урадити, а ми . . . Отегнуто, јасно и свечано се разлегаше звук звона свуд по гори и он се сада поново сећаше, шта му је то звоно. Брзо и весело пође и опет осећаше ону стару срећу, старо спокојство, које наилази на човека, кад потпуно појми дужност . . . Читаву ноћ за тим горело је оно кандило, које је палио, да му се онросте греси, а које већ тако давно није горело. Бошко Петрокић

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак)

XVI

о августа , анас се мајка дуго разговарала са госпођом ^ с!с Т^оиуегсу. Никако не могу да погодим предмета разговору им, но тај разговор као да је изменио наше накане. Место тек за четрнаест дана, ићи ћемо сутра. Мајка ми је овај час то са-

онштила а као разлог Је навела, да смо доста учиниле, да сачувамо своје достојанстио. Чело је у ње било веома наоблачено а у госпође с1е Боиуегсу било је лице са свим преображено, кад сам је видела где излази из собе моје мајке. Па ипак се није међу њима двема десило ништа неугодно, то дока-