Стражилово

604

зорити оно мало среће, којој се обоје још можете надати. — Та каквој срећи хоћеш ти да се ја још надам или какву сам срећу ја још кадра њему дати... са том тајном међу нама? — Бар ћеш само ти знати за своју кривицу, само ћеш ти патити са ње. . . Мени се чипи, да би твоја кривица била још већа, кад би ти допустила да твој муж дели с тобом болове и срамоту с ње. .. Ја мислим, да је иола одмажђујеш већ тим, што сама сносиш сву горчину њену. — Не ћу моћи, рече она нолугласно иа сва скругаена задрма главом. Њена лепа, са свим распуштена коса падала јој је низ плећа и у пола је закривала јој лице; руке је опустила а суве јој очи разрогачено су гледале. Био је то лик праве очајнице. Ја нисам знала шта да радим, да се само прибере ма и најмање. — Чедо моје, рекох јој, стиснувши је на своје груди, ти си мислила, да те он пе љуби . ,. па то те је упропастило ... Не велим, да ниси крива .. . погрешка ти је и сувише велика... али ниси баш са свим ни без извине . . . бар си мислила, да је имаш. — Извине! рече она горко; немам ја извине ни за лек! — Сети се само ... још ономадне си ми пиеала, да те је на лакомислен живот навело то, што ти је музк равнодушан, што те занемарује... Та сети се само! •— Лагала сам! рече она потмуло. Знаш ти то! Ја сам крива... ја сам оставила свога мужа... већма него њега, његову љубав и срећу, већма него част, волела сам своје лудоглаве забаве. То је сушта истина. Ти си ми сама прорекла, куд ће то одвести . . . Не, ја немам извине .. . ама баш ни клете извине! — Па ипак, при свем том ... није још све пропало! Да ли да, ти кажем, пгга бих ја радила, да сам тако крива и да се тако кајем као ти ?... Да ли да ти кажем, за што бих се ја ухватила, за који осећај, за коју наду? —• Говори! —- А ти чуј: ја бих сав свој живот у то уложила, да погрешку своју загладим ионашањем, које је сасвим нротивно оном, што ме је унесрећило . . Ја бих живела као у манастиру, гледала бих, да будем таква, да ме онај, кога сам у тренутку заблуде уцвелила, мора љубити и благосиљати; њему за љубав одрек.иа бих се свега ... ж,ивела бих само за њега, њему бих се са свим посветила, њему са свим подала... једном речи, чинила би за њ оно, што

калуђерица чини за Бога... Па онда би, уверавам те, дошао једаред и онај дан, кад бих готово била утешена, кад бих готово осећала, да ми је опроштеио. Њене се очи засветлише. Пољуби ме од свег срца. — Чини ми се, да ме ти спасаваш, рече. Да, то канда још може бити .. . Само ја не могу више да мислим. .. јадна моја глава није више кадра да мисли ... Ти си дакле одиста за то, да га дочекам? — Свакако. Ти га мораш дочекати. Као поплашено дете погледа она на то у меие па ће тек: — А смем ли га пољубити? -— Смеш. — Е онда сутра у јутру морам натраг у Париз... јер он стиже око четир сахата. —• Да, мораш, слатка. Кад он дође, мораш бити код куће. Ја ћу се сама с тобом одвести до јутарњег воза. То дакле буде закључено. Мојој ћемо свекрви рећи, да је дошао телеграм од господина сГ ЕБНз те да Сесила одмах мора натраг у Париз. Отпратим Сесилу у њену собу, помогнем јој да се свуче па одем од ње тек по што је легла. Како је била сва изнурена и узбуђена, учинило ми се као да се умирила те да ће заспати за који час. Иољубим је још једаред па пођем да и сама потражим мира. којега нисам нашла. Сутрадан у јутру, баш да куцне седам сахата није право било још ни свануло — устанем па одем до Сесилине собе; закуцам на врата: нико се не одзива. Уђем у собу. Кад тамо а оно још горе две свеће на камину, већ са свим да догоре. .. приближим се постељи; постеља беше празна. Нагло погледам свуд око себе; све што је синоћ имала на себи; њена хаљина, њена бундица, њен шешир, све је још било онде, како смо синоћ метнули. У углу је стајао сандук, из њега је било све повађено и поразбацано. Јога сам синоћ на своје чудо међу њеним стварима опазила лаку свилену хаљину, а Сесила ми рекла, да ју је собарица у расејаности метнула у сандук. Те хаљине није сад вигае било ту. Нешто као забуна, као неодређен страх наиђе на мене. Хтела сам да звоним, да вичем; наједаред спазим писмо, које је лежало међу обема свећама на мраморној плочи на камину. Нагло зграбим то нисмо; нознала сам Сесилину руку; нисмо је било адресоваио на мене. Отворим га па прочитам ево ово: Најмилија моја другарице! Ја га никако не могу дочекати . . . Крпј сие своје кривице имам ја још и сувише частољубља ... Ја % умрети, јадна моја Шарлото . . . оирости, што ти задајем