Стражилово

599

изгуби онај сувише поверљиви карактер, који је он све већма гледао да му даде. У току разговора дао ми је сам прилику, коју сам тражила. Запитао ме је, да ли ћу сутра на пече бити код куће. — Хоћу, рекох смејући се; бићу код куће, али не за Вас. — А што не за мене? — Што ми је, драги кнезкевићу, Ваше време и сувише скупоцено, а да бих га на тај начин хтела да Вам крадем. — Додијао сам Вам већ, је л' те? — Нисте ми додијали .. . али не ваља, што је сувише ,. . Ви тек не ћете хтети, да свет испира уста са мном? — Молим, да ми опростите, рече он на то, смејући се. — А, има дакле још разлога... Ја сам Вам пријатељски одана, но ипак бих Вам била захвална, кад бисте долазили ређе. Озбиљни израз, који наједаред добише његове црте, изненадио ме. — Морам се дакле изјаснити, рече он. Хтео сам још неко време да причекам, но видим, да је сад куцнуо час. Истина је, да. сам Вам долазио и сувише често, но осећаји моји према Вама оправдали су у мојим очима нескромност мога долажеља... Ја Вас љубим, милостива госпођо, и то не тек од данас . .. Опростите, ја добро знам с ким говорим ... ја знам, да таква исповест, кад се каже жени као што сте Ви, мора значити само једно .. . а то је, да Вам нудим своје срце и своју руку... Ви сте овладали мојим животом ,.. Ви сте својим утецајем, својом умилношћу створили од мене нова човека, бољег човека,.. Хоћете ли бити према мени довољно добри и милостиви да дело своје довршите? Смем ли се надати, да ћете ми кад тад указати част, да ми будете љуба вереница? Та изнепадна понуда више ме је изнеиадила и била ми неправа, но што ме је узбудила. Еако сам кнежевићу хтела да уштедим неприлику, да га одбијем нагло и сувише одлучно, то сам некако снебивнјући се одговорила, да му од свег срца захваљујем за тај тако јасни доказ н>егова поштовања, да сам изненаћена, ма да не могу зажалити на ту тако непредвиђену понуду, коју сам против своје воље од чести и сама изазвала, но да је моја жалост још и сувише скорашња, а да би ми дозвољено било и разговарати о том. Молим га дакле, да ми то више и не спомиље. Он рече до душе, да пристаје да се ствар одложи и бог зна докле, но озбиљно захте, да добије

мање неодређен одговор, ма само једну реч, која ће му дати наде. Но како ми част није допуштала, да му ту учиним по вољи, била сам иринуђена јасније изрећи, да не ћу за њ да пођем, те тако му изјавим отворено, ма и с најучтивијом штедњом, да сам се решила, да се не преудајем но да од сад живим само за своје дете. Без сумње му је било жао, но како се мени чинило, било је у његову држању и тону много више једа, срџбе и повређена поноса, кад сам се тако отворено изјаснила. Под углађеним формама човека од света опет сам опазила размажено дете, чије су ћуди вазда биле закон и које је зацело некад разбијало сиграчке, кад су му их хтели да отму. Његово бледо, готово мртвачко лице некако се боно развукло; трепавице му се дизале и спуштале нагло а очима ме је управо секао. Ја хоћу, рекао ми је испрекидано, од њега да створим очајника.. . зликовца . . . хоћу да га гурнем натраг у као, из којега се искобељао мени за љубав... Ја у мојих годинах не.могу озбиљно мислити на то, да останем удовица... по свој прилици чекам бољу партију ., . можда ћу се некад покајати, што сам га одбила . .. Човек се поквари те посрне, кад је несрећан .. . и много такво штошта, што ми се чинило да није пристојно да говори. Видела сам том приликом, да на месту, преко којега је нрешао порок, вазда остаје ма и најмање кала. То ћу скоро још јасније увидети. Најзад као да је опазио, да не само што мене вређа него понижава и себе. Прибере се па се стане извињавати, исмевајући свој гнев, и најпосле оде од мене сразмерно учтиво с молбом, да при свем том останемо добри пријатељи. Ја му то обећам, но у себи се заверим, да ћу радити баш противно, јер према њему нисам никад имала бог зна каква поверења а сад сам изгубила и оно мало, што сам имала. Прође пет или шест дана. Сесила никако да дође до мене. Ја, не знајући шта јој је те не долази, пођем до ње, ма да се нисам надала, да ћу је затећи код куће, јер је она сваки дан код једне или друге своје познанице ручавала. Но ипак сам је затекла код куће а с њом је био господин с1е Утапе. Обоје су прилично поверљиво седели крај камина. Кад сам њега ту видела, нисам могла да се отресем неког мучна утецаја, који ми је стезао срце; знала сам, да господин <1е Утапе донде ни ногом није крочио у Сесилину кућу, да се она шта више на то тужила. 'Га ме је промена неугодно дирнула а јед ми се није уталожио, кад сам из неких напомена, које им и нехотице спадоше са усана, могла дознати, да је госпо-