Стражилово

601

— Сесила . . . јееи ли одиста ти то, што тако говориш ? — Јесам, ја сам то ... а ја ти велим, да си љубоморна!... Иа да!... Ево има две године, како се са кнежевићем сваки дан или готово сваки дан састајеш међу четир ока... па то је са свим наравно... са свим у реду!.. А кад дваред дође до мене, онда је пропао свет!... Иди! Ти си љубоморна !... Но, умири се . .. послаћу ти натраг твога кнежевића, на част ти! — Море, од кад ти говориш тако? ... Та ти ме вређаш, знаш ли ти то ? — А ти мене вређаш ево већ читав сахат... а вређаш ме свагда, кадгод се понашаш према мени као према детету без разума и као према жени без части и поштева! . .. Треба то једаред и престати! ЈГаку ноћ!.. . Дозволи, да се обучем! Сва збуњена, пола од изненађења нола од бола, погледам јој у очи; по њене очи никако да се сукобе с мојима. Пођем неколико корачаја према вратима. — Шарлота! викне она на то; ходи . .. дај ми твоју руку! — Не дам, одговорим ја, не заслужујеш је. Иа изађем, С раскрвављеним сам се срцем вратила кући. У првој забуни, која је наишла на мене после те сцене, било ми је, као да хоће све да утекне испред мене, као да пропада све око мене. Изгубила сам своју најмилију другарицу а у исти мах сам изгубила бескрајно интересовање, које ме је за њу везивало и на које сам рачунала, да бих срну свом помогла да дође до мира и покоја. Јогунлук Сесилин није ми дао да искупим реч, коју сам задала њену мужу.. . Како да тражим од њега да ми помогне па да се приближимо њојзи, кад она ето сама то не ће? Како да му саопштим ту тужну истину? Да, како да му у опште изађем више на очи? По кад сам боље промислила ствар, мало ме је прешло узбуђење. Говорила сам себи, како то не може бити, да се Сесила толико променила, да је постала са свим друга; сећала сам се, како је и пре кадгод сунула на мене, но после се свагда нокајала. Надала сам се, да ће то и сад бити тако те да ће она још сутра доћи до мене, да се помиримо. Но то сутра не би ми суђено да будем у Наризу. Рано у јутру добијем писмо од госпође Ногаегу, кључарке у моје свекрве; јавља ми, да се моја свекрва озбиљно разболела те жели да види мене и своју унуку. Дабогме да сад нисам марила

ни за што друго него сам одмах са својим дететом отишла у Луверси. На моју свекрву иаишла је била жестока бронхитида и у ночетку се указали симптоми, са којих се лечник био уплашио. Но брзо се дало на боље те је осмог дана по нашем доласку старица била ван сваке опасности. Ја сам сад наравно имала вољу да се вратим у Париз, но то није било могуће, јер је било уговорено, да сваке године о благим данима божићним одведем своју ћерку до мајке јој; па како смо већ били у децембру те је до Божића било још само две недеље, нисам могла наћи излике, да још једаред пре тога одем из Луверсија. За то сам време од Сесиле добила писмо, које ми је скинуло један део брига, но ипак ми оставило још доста и то доста тешких брига. Ево писма од речи до речи; то ће нисмо доцније играти велику улогу у веома тужну догађају. Свсила <Г ЕШв Шарлоти <1е Еожегсу Мила моја Шарлото! Као луда сам одмах у понедељпик отрчала до тебе . . . Кад сам чула да си отаутовала, зло сам се изненадила. Морала сам се вратити куИи с теретом, који ми је тиштао душу... Је ли, злато моје, нас се две нисмо сиоречкале, је ли ? Кад ми ономад у вече ниси хтела да дадеш руку, било ми је, као да се од мене откренуо мој анђео хранитељ те да сам иала не знам ни сама кџмо . . . Еј, слатка моја Шарлого, та ја ни једну реч нисам мислила онако, како сам ти рекла ... на колених те молим, да ми оиростиш . . . По сто иута имаги ираво, што ми иребацујеш, како живим . . . али видиш, свему је томе узрок то, што сам несреИна, безгранично несрећна!. . . Мој је муж честит човек, иун заслуге и части; али има страшну иогрешку — не љуби ме! ОсеЛам ја то одавна, готово од ирвог дана, иа то ме убија !. . . 0, мој Боже! Он ме не злоставља, иун је доброте ирема мени, али иун доброте, која чини те ми се смрзаеа дугиа . . . он ме не љуби ! Но иа шта хоЛеш да ради жена, која то оиази ? . . . Има само једно средство: не мислити, не мозгати, него од главе до иете обесити на се ираиорце иа иустити да те заглуши та звека! Но и то није свагда довољно . . . Има тренутака, кад ми дугиа клоне, кад са свим изгубим главу те осеИам да нисам далеко од очајна каква корака . . . од какве год иоследње лудорије, која се не %е дати више загладити . . . Видиш, да ми је твоја љубав иотребна! Ја тебе волим безгранично. Сесила.