Стражилово

618

нас смо се двоје досга жртвовали! Ето сад среће... ништа нас више ие раставља од ње, до ли само претерана, болесна, одиста махнита сумња! — Не, не ћу га нустити да оде! На то сам се одлучила. XXV Сву ноћ писам свела ока те сам размишљала о свему. Сву ноћ ми је пред очима била моја мила другарица како лежи на свом одру од снега, на сам се заветовала, да ћу учинити за њу оно, што бих била желела да она учини за мене — штитићу њену успомепу до своје смрти, па чак и по цену моје рођене среће, бранићу част њену, ма шта било, оставићу кукавну лену покојницу да остане чиста и неокаљана у успомени евију ... Почивај мирно, чедо моје ! Ле Бог и ја знаћемо за твоју кривицу !

Овај сам час сагорела тужно оно писмо — једини доказ. Господину сГ ЕБНи сам писала и замолила га, да ми уштеди последњи опроштај. Не ћу га више видети. Сад сам сама, сама за навек. ... Но остајеш ми ти, моје дете, моја узданица... крај твоје постељице пигнем ове последње ретке ... Некад ћу овај дневник метнути међу венчане твоје дарове, злато моје. Можда ће те он научити, да љубиш своју кукавну, романтичну матер ... можда ћеш из њега научити, да с божјом номоћу и страст и романтика нешто вреде, да уздижу срца и уче човека, шта су најузвишеније дужности, највеће жртве, највиши смерови у животу . . . Истина, теку ми сузе, док ти то говорим; но веруј ми, има суза, на којима могу завидети анђели иа небу.

—\У1'1ЛЛЛ , ДР > ГГ РЈЈУЛ1У-

ТОАКИНО РОСИНИ

ОД ДРА ХАЈНР Није прошло ии три месеца, како се на бечком гробљу сахранило оно, што је на Мозарту било смртно, кад се — 29 фебруара 1792 —- у малој некој варошици Гомање родила права музикантска крв, чија је доцнија уметничка особеност у многој спољашњој црти личила на Мозартову. То је био ђоакино Госини. Но ма колика да је била та сличност, Госини, који је од прилике на трећину века дошао носле Мозарта, заостао је о више него читав век за својим узором Мозартом. Што је њима двојици било заједничко, то је само огромна лакоћа у стварању. У нагону последњег тренутка, носред вреве обичног живота, на улици, у кавани, на биЈ а РУ' У дућану носред читаве гомиле муштерија, умели су Мозарт и Госини да нижу конце златној каквој мелодији, а да их ништа не буни ларма и врева. За једну ноћ је Мозарт створио своју увер™РУ У „Дон-Хуана", за тринаест је дана Госини створио свог „Берберина од Севиље"! Па ипак је голема разлика међу Мозартом и Госинијем. Мозарт је пошао од талијанске опере. Но са сваким је новим делом напредовао: неуморно је радио да се усаврши те с тога у свакој опери даје нешто ново и напредније. Ако је у „Идоменеју" коровима у драми дао донде необичну важност но у осталом све скројио по талијанском кроју, то већ у „Отмици из сераја" видимо, како се немачки

ИХА РАЈМАНА елеменат силно тиска нанред. Мозарт је са том опером сгворио прву немачку певанију а у вештиии ансамбл-склопа развио је већ музикално-драмску умешиост, којој се човек мора дивити. За „Отмицом из сераја" дошли су „Фигарови сватови" са својом дивном музикалном карактеристиком, са оба превелика драмска призора, пуна живота и шарене разноврсности у драмској ситуацији; па онда „Дон Хуан"„ ненадмашни ремек свију времена, па „Со811ап ШМе",. опера ансамбла, коју V важности јој често не умеју право да процене. Самосталност музикалне карактеристике, па то, што се музикални моменат почиње подређивати иод опште драмски, указује на будућност немачке опере, а у „Чаровној фрули" већ је дат облик и стил нове немачке опере. Призор свештеников са Тамином и прво финале, што се из њега развије, показују нови, прави немачки дух, који над музикалном материјом влада са најиотпунијим суверенитетом. То је са свим друкчије у Госинија. Он од вајкада није марио да озбиљније и дубље продире у музикалну технику. Био је рођен на то, да буде маза, који без по муке ностиже све, о што се многе велике душе боре целог свог века. Било му је тридесетседам година, дакле године 1829, кад је са својим тридесетседмим делед(„Вилхелм Тел") створио најбоље, што. је могао, кад, је слу своју снагу