Стражилово

621

још неоправданији, него кад би се на пример дигао против Лоне Хесел у Ибзеновим „Сгубовима друштва" или Лота у Хартманову комаду „Пред залазак сунца"; да је Грилпарцер хтео да нресуду онога говора о Фаону означи као праведну, био би је дао на пример којем од сељака, који су, ма да су одани Сафи, тек свакако непристраснији, него њен најстарији слуга и некадашњи учитељ, него човек, који одмах није марио за Фаона, чим се овај појавио, а сад чак видео, како Фаон ножем иде на њега. Сваки би суд исказ таква сведока тек с великом нредосторожношћу употребио, тим више, што Рамнес у том часу говори у највећем узбуђењу. Док верни домар стрепи за живот обожаване господарице, усуђује се Фаон те кличе, да презире Сафине претње, као што презире и саму њу; ако се сад Рамнес сав јаростан размахне, то зацело не исказује суд песников, ма да громовите речи ии најмање нису неоправдане, тако да се Фаон, из свега претеривања ипак назирући праву језгру, испред њих повлачи. Кад би Фаон одиста ваљало да се јави као Сафин убица, као непријатељ богова, зар онда завршетак, где Сафа сама спаја двоје драгих и за њих у богова моли благослова, не би Фаоновом незаслуженом срећом вређао морални осећај гледалаца ? Кад би се Сафииа смрт посматрала тако, то би онда била бесмислена донкихотерија, а не иројски полет племените душе. Ту је текст спева баш јасан те такве интерпретације ни мајмање нису умесне. У гневу је Сафа љубљенога бегунца назвала издајицом и окривила га је да је незахвалпик, она је пак њему лицемерна Кирка, тровна змија, но ко из безмерног беснила обојих не разбира, како би и једно и друго жестином речи својих да заглуши само глас сумње у рођеним грудима, који им довикује, да та грдна слика није лик доиде љубљеног створа? Из буре страсти већ јављају се у последњем чину опет стари гласи, који опомињу на пређашње време а приправљају решење, ма да их запенушени вали осећаја нагло гутају. Фаон ирви увиђа јаспо, прозревши у дубину своје унутрашњости, а то за њега дабогме да није тако тешко као за Сафу, па чим и она са своје стране такођер увиди, лако сазнају обоје, где су погрешили а уједно и за што су морали погрешити. Да се мора догодити оио, што ће се догодити у овој жалоспој игри, најзад буде јасно и лицима у њој и гледаоцима. Дете Мелита (одиста је ваља замислити о пуних десет година млађу по што је Сафа) чак и разјареном Рамну изгледа „другарица у делу више злом нег у кривици", а при том мисли на познати преступ против етичких заповеди. Са свим друкчију

трагичну кривицу иавалила је на себе Сафа, а и Фаои, ма и у мањем степену. Сафа је трагедија љубапи као „Ромео и Јулија", као „Сплетка и љубав", као „Вали мора и љубави" и многе друге трагедије, но у једном је правцу она одличнија од многих и миогих сличних дела: у њој су најважније варијације те страсти у исти мах онисане, а не само врела оданост двоје младих. „Сафа", ма да јој је намерно дат облик класичности, остаје ипак дело уметника у нововерним проблемима, који осећа но модерно. Смелосг трагичних синтеза, које на Грилпарцеру толико цени Ј. Фолкелт, јавл^а се већ у „Сафи". Тема последње љубави омде је обрађена са трагички озбиљним саосећањем, а мање духопитим песницима довољан је захвалнији задатак, да прикажу прву љубав. Сафиио срце после многих обмана у рапој младости још једаред осети моћ Еротову у пустошном изливу страсти, Фаон према њој осећа само љубав прве, слабе стреле, која ле задере срце те га само приправи за прави му осећај, за љубав према Мелити, Мелита љуби са оном искључивошћу, која „умирући само скида се". Грилпарцер приповеда, како је као са свим млад човек рекао једаред, да љуби, ио још не зна кога; тај исказ веома згодно карактерише стање пробуђене сполне зрелости, која се страшљиво јавља. Пусти, несхватљиви осећаји траже на јави слику па се вешају о прву необичну, сјајну појаву, она им постане тако рећи лутка, коју занесењак облачи у сјајно одело своје фантазије. Не човек, као што јесте, него у сну замишљен идејал потпуне савршеиости обозкава се овде. Тој врсги ирве оданости са свим одговара Фаонова љубав према Сафи, коју је он толико годииа у себи хранио, зиајући само за Сафине песме. Кад он Сафин „лик види на облацих", то је онда фантом, који не постоји нигде до ли у његову мозгу, а тај фантом он, као што вели сама песница, „краси својим обиљем". Чим се освести, мора за ђором дана олимписких доћи разочарање, јер га тек цроцват његове чежње за Мелитом поучава, како тај један осећај превазилази све оне осећаје, које је он осећао према Сафи. У том се смислу после правда увређеној: „Кад заклех се, Да л»убим тебе, ја те не варах. Ја љубљах те, к'о силне богове И добро, лепо, к'о игго л>уби свет." Те речи продиру Сафи до срца, ту се онда створи обрт у њену бићу, који јој помаже да по дугом лутању нађе опет себе саму. Док је Фаон обожава са најивном лаковерношћу младости, која још ништа не слути о промени осећаја те мисли да ће