Стражилово

620

радост и весеље ча чак и генијално удешена кратка орхестрална бура пред последњим чином има на себи красну хумористичну црту. У Мозартовим иеумрлим „Фигаровим сватовима" тражи човек озбиљна осећаја, у Росинијеву пак „Берберину од Севиље" седи човек крај чаше пенушна шампањца па је апсолутно сигуран, да за веселим данима не ће доћи суморно „1епс1 .етат". Тако, или бар од прилике тако, изразио се Билов о тој опери. Ваља се сетити још једне Росинијеве опере. Давно је већ заборављена, а да није, зацело би у запећак отерала Вердијева „Отела". И од Росинија има „Отело", драмско недоношче најлошије врсте, грозно глупа ћушка Шекспиру. Иа ипак — трећи чип те опере тако је леп, тако је пун дубљине и чистоте осећаја, да Вердијева дивот-опера, која је баш снабдевена, свим сценским и музикалним апаратом, куд и камо заостаје иза оно мало призора Дездемониних с Емилијом на онда с Отелом. Еако дивно, како несравњиво утиче Дездемонина романца о врби у Росинија према. нлачљивој песми у Вердија. Ма како да је у Росинија армониска структура његових музичких комада слаба, ма како да су незнатне контрапунктичке финесе, којима он ради, бар је вечито млад и леп извор мелодија, који извире из њега неусањиво бујно. За Росинијеву се мелодију рекло, да је без карактера; можда је то и истина. Но она је била и јесте намењена невачима и певачицама, који свакој мелодији својим осећајем и својим разумом могу дати „карактера", који немају да се боре са техничким потешкоћама, можда

чак и са елементарном гласовном немаштином, него који са слободним и највећим суверенитетом од мелодије створе оно, што она ваља да буде по интенцијама мајестровим, а то је: жив израз душевног расположења, који је означен текстом и ситуацијом. Отуд се дабогме може даље извести, да Росини своју славу и свој глас у тој мери, у којој га је стекао, има да захвали уметности својих певача и певачица, да није дакле уметник у смислу Рихарда Вагнера, него вољан и услужан слуга иевачима и певачицама. Узмимо да је и то истина; но не да се ни то порећи, да Росини и није жтео да буде више, но што је одиста био. Његова је уметност хтела да послужи тренутку, веселу уживању, није јој била намера да утуче дух, да га утопи у вале разузданих страсти, него да му полепша монотоност живота. С тога се Росини у својој музици вазда смеје па чак и драмски живља колоратура његове нримадоне није ништа друго, до сјајно спољашње одело, које се блиста најведријим бојама, којима је Росини заоденуо своју иројину. Росини никад није плакао, а веома је ретко могао изразити дубље, тужније осећаје. Он је Демокрит, насмејани философ међу музичарима. Иа као што никакав Платон, никакав Аристотеле није Демокриту ни најмање могао да отме од његове вредности, тако не ће и ннкакав Бетовен, никакав Мозарт моћи икад умањити Росинију заслуге за музику. Кад су времена суморна, треба човеку, који ма само и дах један има духа Епикурова, слатке ведре музике, какве Росинијева муза даје обилно и са ненадмашном грацијом. То већ сигура милому мајестру бесмртност.

У~

ГРИЛПАРЦЕРОВА „САФА"

ОД ДРА ЕМИЛА 1'АЈХА (Наставак) Сме ли се за то рећи, да је песник Мелиту и Фаона начинио грешницима, да их је некако песнички убио? Сафа зло ружи Фаона као незахвалника, но Мелита јој је тек „зла намигуша, што као паук заилете свој плен" а тим се то са свим јасно карактерише као ле субјективни назор уцвељене Сафе. Мелитина и Фаонова љубав, као њихова тежња да се споје, свагда се приказује исто тако оправдана као и Сафини труди; свако на свом месту има пра-

во, као што то захтева права непристрасност песникова. Прави драматичар пре свега вазда изражава мишљење својих створова, не своје рођено. Ни Рамнов дугачкч говор у завршном чину није ту никакав изузетак, ма да су неки Критичари доста неправедни били према Грилпарцеру те га побркали са писцима, који, као на пример млађи Дима и Судерман (г|)оф Траст у „Части"), по који лик употребе да им буде гласило. Но прекор би овде био