Стражилово

6111

Тако у разговору дођосмо до старе цркве. Уђе оп први па ја за њим. Бјеше ведика тишииа, и ако је свијета било иуно. Само су се појци за пјевницама чули, као оно матице у кошници. ЈХагани облаци дима од тамјана лелујали се тамо амо; једва се назирао стари прото Баковић са сиједом брадом до паса, ђе мирно и побожно оборене глава пролази поред олтара, а у руци му златан крст, који је одсјајивао кроз онај дим од тамјапа као сунце кроз маглу . . . Колико сам био у цркви и како сам изашао, ни сам ти не умијем казати. Тек знам да сам са Мићом био у неким бољим кућама мојих познаника и да су нас добро дочекивали и услужили. Домаћице, на њихове кћери и остали млађи, све је то смјерно, све са стидом на лицу и оним нашим красним поносом, да човјеку од милоте срце игра . . . Чак дођосмо и до једног кола. Дјевојке су ијевале оне наше дивне севдалинке, Ех да ти их бјеше само видјети, рекао би: то су нагоркиње! Према оном њихову красном струку народно им одело доликоваше дивно. Лица нуна, а здрава и румена, као од мајке рођене; очи им као хитра муња, на кад те пресијеку њима чисто осјећаш у срцу пеку хладноћу . . . Таке исте виђаш и код куће засуканих рукава, код сваког домаћег посла . . . «Видиш ли тај вијенац вила,« рече Мићо, пруживши руку на коло, »то су будуће српске мајке , те ће рађати Србе соколове и док год буду таке, дотле ће нас пратити свака срећа и берићет.« Тако у разговору сиђосмо низ коваче, док се на једном зачу за нама коњски топот; ми мишљасмо нечији сватови, али Мићо се обазрије па ће. »Наша момчадија! Овако сваке неђиље и празника, позатварају дућаие, па ишјећу мало на коњима, те се ио кад кад утркују и играју џилита.« Гледам коње а гледам па њима младе српске соколове; опо красно одијело па га зачипило свијетло оружје . . . бијесии коњи, још бјешњи јунаци, да би им се и царева гарда с пута уклонила! . . . Ех, Боже мој мили и драги . . . срце ми се разиграло а дуита . . . расте . . . расте, па ме иоче нека нотајна струја дизати у облаке...

постадох лагацак као голубље нерце ... и у томе заносу узвикнух: — Овамо ви, све соколице и соколови! Овамо ви, узданице свога милог народа! Овамо на моје слабе груди, да вас изгрлим и ижљубим . . . вас, темељу срећније будућности свога народа... Они силно насрнуше као вихар . . . Наста тајац, само што се чује љубљење, братимљење и боли се стадоше исповједати уздахом и погледима. Силан се глас преко пас зачу: »Благословен Бог наиг — •—- — — — — — — — и во вјеки вјеков. Амин!« Натиште се црн и страшан облак .... један .... други трећи.... и подиже се страшпа бура, тако страшна, да је страшније у животу никад не виђох, па ми то све у једиом часку прогута. Дрхтао сам као прут . . . Дрвље се мотало до земље и из корјена ломило.... сав снијег, што бијаше на земљи, подиже се горе.... То трајаше неко кратко вријеме, да ја управо не знадох шта се збива са мном . . . Само се изненадих, кад се наједанпут обретох с ону страну Миљацке. Гледам око себе — нема никога! Упутих се царевом улицом управ царевој ћуприји. Кад дођох онамо, од ћуприје ии трага, већ само бијаху ударени високи јелићи, као телеграфски дирјеци и преко њих једек, за који је снојена мрежа у облику зембиља. Чим јој приђох ближе, мрежа се одмах подиже с оне стране и дође но једеку па се лагано снусти близу мене. »Сједај!« викну неко иза мојих леђа. Обазријех се а оно стоји као неки чиновник са свим озбиљна лица и понашања. »Шта сједај?« рекох му мало пабусито. »Улази па сједи!« одговори он истим гласом. »Не ћу ја ту! Ја хоћу преко ћуприје!« одговорим му. »Сједи! Шта булазниш? Видиш да ту иема ћуприје«. »Ја не ћу у мрежу!« »Шта не ћеш! Мораш!« поче он опорије. »Баш не морам!« рекох. »Ко мене можс наћерати на оно што ја не ћу?« »Дедер одмах сједај, ако с.и свој пријатељ и ако хоћеш да ти је здрава глава!« продера се други глас па ме онда у једном часу склеп-