Стражилово

612

тагае више руку и бацише унутра у мрежу и мрежа се додиже. Док се ја домислих да искочим, дотле сам већ висио над средином саме Миљацке! . . . Мрежа се лијепо и лагаио спушти на другу страну... Ја изађох па погледах око себе. Свијета досга, али пикога не могу да вндим позната . . . Ношња друга, језик други . . . Док се ја тако мувах тамо амо, исиаде неогклен преда ме мој Мићо као из рукава. Ја кавви је, јади га убили! Утегао се у некакве памдре пеливанске, иа се увија као чењгија! »Ма шго си таки, по Богу брате?« питам га. »А што?« чудио се ои бојаги. »Овако сам,« вели, »спретпији и много лаганији; ово је сад у моди и ти ћеш, вели, овако!« »Боже ме сачувај!« рекох. »Зар да ми се свијет смије?« »Какви свијет?« вели он. »Садањи се свијет смије ономе, што је само паметно, а обожава и поштује којекакве лудорије . . . Таки је данашњи свијет . . .« Некако се магла натуштила од воде, ми ударасмо једним сокаком, мени се нешто сиотаче, тако да мал не ударих на врх носа. Мићо погледа онамо шта ми је запело и истеже из земље иоловину од некаке тамбурице. »Их, ране моје!« рече. »Можда је ова тамбурица некада ударала под пенџером најлепше Сарајке . . . најдивнију харију, уз коју ђевојачко срце поиграва . . . Много их је видиш, овај комадић на пенџер измамио, и пробудио иза слатког сна а сад ево труне у земљи . . . бсз спомена! . . .« »Па ваљда д сада има онаких ђевојака, какве сам ја видио?« питам га. »Има — вели — ђевојака, али нема ни једне Сарајке! . .« У том дођосмо испред Ташлијана. Све гледам и лијево и десно, не ћу ли опазити кога од наших познатих трговаца; знам већ ђе је која радња била, да ми нико и не казује, али ђегод уђем сједе неки непознати страни људи, из друге земље . . . Некакво дијете приђе к нама и упита: »Шта тражите, чико ? »Ма тражимо, дијете — рекох — ових наших трговаца па ја не знам« . . . Оно се некако тужно и безазлено насмија

па у тињи часак донесе некакву запаљену буктињу »На вам« — вели — »ово па просвјетлите себи, јер тако не ћете моћи наћи.« Узесмо буктињу па завири онде, завири овдје . . . што нема — нема. »Ма шта је ово, Мићо, рећи, ако си брат?« питам га. »Не знам ни ја!« вели он. Тако дођосмо иред једиу велику озидану кућу, на којој бијаше снријед написано на једној великој табли са крупним словима: „Овдје се растичу милијони а стјече госпоство! Који је ово ђаво? мислим се ја у себи »Ха, овдје су наши!« новика Мићо. »Ако их овдје не нађемо, онда их ниђе више не нађосмо!« Унутра дераше некака музика у стотииу разних гласова . . . Таман да уђемо унутра, а на друга врата изађе неколико младића; бијаху мршави и изнуреии као да су тавиовали у азачкој тавници по десет годипа! Обучени у пекако тијесно и чудновато одјело попут Миће, ношаху на раменима некаква нисаћа нера, те се увијаху под њима, као да су од олова . . . То бијеху синови наших трговаца и сгију сам их скоро познавао. »Ено их!« рече Мићо. »А што су онаки?« »Па оно су сада, овај оио су . . . . господа! . . .« »Каква госиода?« »Господа, господа, као иисари и тако...» Све хоћу да их зовнем по имену а не да ми се нешто. »А камо им њихови родитељи, њихови онаки дућани и трговине? Што ие раде, кад имају ?« »Какве трговине и дућани? Што ће се они тамо знојити и патити, кад овако лакше пада нара . . . Ето, нек се други муче . . .« »Јадпи сиромаци-какви су« — рекох — »а какав ли ће њихов нород бити!. . .« У мал се не нреварих те не рекох, задубљен тако у прошлост: Бог да им душу прости!.. али се брзо од тога тргох . . . У том зазвонише звона на новој цркви. »Хајдмо!« викну Мићо. »Куда?« »У цркву.«