Стручна поука за подизање индустрије и занатлиства које треба што пре остварити, да нас не угуши економска и финасијска криза у коју смо запали

пара са ере ан еј ннш-

_У 1895 год. написао сам књигу „Једини Спас Занатлија“. Да ту књигу напишем дало ми је повода то, што је за време напредњачке владе 1882. год. за: кључен, један веома штетан трговачки уговор са бившом Аустро-Угарском, са којима је наше занатство потпуно упропашћено, јер су тим уговором дате врло ниске царинске: цене израђеној роби: а нарочито много лошијој фабрички израђеној; којој наше занатлије нису могли кон курисат, зато што су они сарађивали примитивним путем, без машина ручним радом, те су на тај начин погубили своје капитаде, и тиме су многи од њих доведени, до очајног стања; тако да су вршили и самоубиства, јер нису нашли начина са којим би се могли одупрети конкуренцији.

То ми је дало повода да напишем једну књигу, прокритиковао сам многе ствари, и дао своје мишљење, са којим сам указао, све путеве којима треба ићи, па да се нашим занатлијама, дозволи да они не пропадају, јер је то“ привредна моћ наше земље, коју треба чувати и помагати. Та моја књига била је наишла на леп одзив, нарочито код меролавних кругова, јер је се тадашњи Министар Народне Привреде Г. Сима Лозанић јако заинтересовао, кад је извештен о њој; одмах је наредио свом инспектору Г. Секулићу, те је лично дошао код мене и купио ва Мини: старство Народне Привреде 3 комада ових књига, на ос: нови чега је, он тада одмах предузео корак, те је све, оно у колико је он могао,и што је до њега стојало, поправио, и узо у заштиту занатлија, приликом склапања нових трговипски уговора; и припремио је материјал, за израду Новога закона о данатлијама, са којим су они заштићени од стране конкуренције. Тада су се наше занатлије, донекле задовољили, што ам је у неколико поможено, те су мало побољшали своје стање, а на жалост, што морам рећи, они се нису трудили, да предузму и изведу и онај део из моје књиге, који се је лично њих, њиховог труда, и пожртвовања за њихово лична добро, тицао.

(Сад после пуних 33, године, од када сам прву књигу написао, из горњих разлога; нашао сам се побуђен, да напишем и ову другу књигу, са пуно разлога, и увиђавности, да је нама од преке потребе индустрија, за кеју сматрам, да нам је дужност, да се сви ангажујемо и заузмемо, да се у нашој земљи, што пре предузме и отпочне остваривати