Студент

НАША ПРИЧА

Владимир Стиповић кашљуца ...

Дуте године свог »избјегличког« живота Владимир Стиповић западе у биједу. Изгуби кондиције а не доби посла сва врата бјеху пред њиме затворена. И док је данима тражио рада и хљеба, градом, прозебао и гладан, поче изнурено да кашљуца. Изблијеђе и обоље и нагло остара кас подсјечен. Али укућанима није хтио да јави ништа, они су му одавно изгубили траг и избрисали га из својих. Богати поп Стиповић је ведрио и облачио у три села на горњем Лиму, а његов син Аца, виши чиновник у Министарству, још увијек младолик и лијеп, шеткао се по најотменијим друштвима БеоТрада, увијек пун новца и спокојан. Најмлађи Стиповић, Владимир, у кога је поп Веља полагао велике наде и хтио да га пошаље на високе богословске науке и да га учини славним одметнуо се тако одједном још у гимназији ... а послије све горе ... Скита по далеком свијету, нит пише о себи, нит што тражи, а с времена на вријеме, дођу све црњи гласови о њему ... Надолази прољеће валовима топла сунца, кише и блата, оживљавају улице и људи а Владимир Стиповић смишља шта да каже газдарици за неплЗ' ћену кирију. »Ништа рећ’ ћу истину: сјутра или спрекосјутра, биће ми штампан фељтон; бити ће ваљда толико хонорара да се исплати дуг На вратима га дочекује прозиран поглед газдарице: Ви згледа не мислите никако да ми исплатите, ја незнам шта ћу са вама! Ма исплатићу вам госпођо ~. мислим о томе и само то мислим ... Па, јесте ли штогод измислили камо паре? Биће паре госпођо, добићу нз редакције најдаље прекосјутра; видите и сами да сам у оекудици, причекајте ме, ваљда и за мене има хљеба у овој земљи.

Шта ћу, вели безвсљно госпођа, а поглед јој није ништа милосрднији но прије, »Шта ће се«? понавља Стиповић у себи имао је данас рђав дан: пред самом редакцијом сударио се са Ацом Стиповићем лице у лице, »пардон«, рекли су једаlН другоме, погледали се и пошли свако на своју страну. А горе у уредништву, затим, уредник је трабуњао мукло и досадно: »Ви пишете ситно, збијено, зацело штедите хартију, и сад ја једва читам. Ако немате хартије, ево, ја ћу да вам дам, само кажите ... И још нешто ... видите . .. овај почетак није за почетак, згодније би било да читав овај параграф дође на крај.. !« И још много тога. На крају је Владимир морао да узвикне: »Молим вас, ставите како хоћете, мени је главно да добијем хонорар, јер немам од чега живјети !...« Уредник је збуњено поглелао и расејано рекао: Па ... добро. Надође прољеће. Око града се закори зеленило. Процвјеташе баштице на периферији и многобројна дјеца измиљеше на улицу с врапцима и шугавим мачкама. Стиповић кашљуца мало мање ал ипак.

Нлтови су путеви далеки: читав сат хода до задрзте сиромашних студената гдје се храни. Успут, сјећа се неких стварчица, неких трица из своје боље прошлости. Лијепо је било код пуковника Капелића добра храна, још је служавка додавала кришом понешто. Али је пуковник био љубоморан на жену, лијепу и глупу Ангелипу, и све је пошло како не ваља ... Е, баш су и они! А она удовица на Топчидерском брду, шта је она хтјела? Хтјела је тобоже учитеља за дијете, али се одмах установило да није то. Тражила је сна да неко млад и лијеп дијели са њом постељу а Владимир Стиповић то није хтио, и онда му је отказала. Тешко се ту живи, шта да се ради?! Гледан и развијен, Стиповић је много патио од тих жена које никад није разумио. А сад кашљуца и старачки корача. Над високим челом коса се риједи и опада, а очи су изгубиле жар и боју и сад нека мутна жутина гвири из сива лица. Стиповићу гдје ти је младост? Никад нијеси упознао и осјотио жену, одавно нијесн логао на меку постељу, у топлу собу, а мало је њих који вјеруЈу у твој аскетизам. Па ипак. храбри он сам себе, све би се могло поправити: крв је млада, и кад набуја, онда ... О само једно љето на мсру. .. Или у завичајним горама, једно безбрижно љето на Лиму и млалост би се аратила. Мјесец се блИжи крају и треба платити за посну супу и добри хљеб, за онај тврди крезет и немирне снове и бесанице, треба платити таксе, купити књиге, папир .., Стиповић опет хита у редакцију. Уредник просједи, кратковиди уморни чичица, ове године му је постао уточиште. Вјечно задубљен у разне хартије, тај чичица суморно отпоздравља и мукло пригушено вели: Она ваша прича о пљачкању, не може бити штампана и ако је добро написана, ево зашто: наш подлистак је ту за забаву најобичнијих грађана, знате, после ручка, пред спавање; они не траже литературу, они траже фељтон, а то је разлика. Фељтон се пише плитко, бледо, површне занимљивости, без задубљиеања у друштвене, породичне, психолошке ттроблеме. За литературу треба талента. И ви га стварно имате, али за фељтон треба мало вештине, вештине да се да оно што конвенира нашој грађанској публици. Ви сте у овој причи дали супротно. Ја вас скоро не разумијем господине уредниче; значи ли то да не треба писати добро, да не смијем писати о стварности? Уредник се намршти. -- Не, то нисам хтео да кажем, хтео сам да кажем да сте прилично тенденциозни. Ево на пример, зашто је овај ваш пенсионер морао да буде пакостан и крволочан, кад сте могли да створите управо идеалну ситуацију где милосрђе побеђује. Да сте тако водили фељтон, ја се не бих премишљао. Овако!... Да знате није због мене, али... ја нисам господар у својој кући... И не могу да примим све што бих хтео.

Ако ви нијесте господар у својој кући, ја сам још неки дан господар својих руку, и просто нећу да пишем оно што није. Добро, али ви сте сиромах и морате, да би живели, писати оно што се тражи. Којешта молим вас. Студенти живе, а да ни помислили нијесу да напишу фељтон за вашу »публику«. Ја знам једног колегу продаје крв у болници, истина, сад је посве физички пропао; један други је паркетар ни он се много не хвали, али живи; један мој земљак већ годинама живи продајући млијеко, сад пљује крв, но био је млад и самосталан радо се сјећа те поштене »идеалне« прошлости. Дакле, збогом господине уредниче! Збогом, па Iнавратите чешће, ви добро пишете, предомислићете се ваљда. Стиповић не чује посљедње ријечи. Сломљено силази низ степенице, снуждено покрај лифта, крај веселих пролазника ... На улици кашље тешко и суво, пљује а не смије да погледа свој испљувак. М. Лалић

Допис из Љубљане

Цењеио уредништво објавите следеће у вашем другарском листу: На трећој седници Међудруштвеног одбора иступили смо из њега из следећих разлога: Међудруштвени одбор треба да буде прелаз репрезентативном друштву ЈБубљансксг Универзитета. Репрезантативно Удружење треба да претставља у јавности и пред властима захтеве свих академичада, који би дошли до израза тајним гласањем свих студената. Међутим због познате Уредбе са којом се уз студенте не слажу и г.г. професори, не можемо га остварити, па га привремено може као, прелаз ка њему, заменити међуструковни одбор, и стога: нужно је да се од рада одстране сва политичка трења, која су се у садашњем Међудруштвеном Одбору појавила и онемогућила сваки прави и искрени рад за праве студентске потребе. У стручним клубовима је организовано 75% студената и никако не би било правилно и правично да појединац буде два пута или чак и три пута заступљен да би се на тај начин постигао што већи број у Међудруштвеном Одбору. Међуструковни одбор је тако једино могуће решење питања како да се оствари прелазни академски форум до формирања репрезентативног Удружења. Тако је наше становиште о међудруштвеном одбору и уверени смо да је правилно. О његовом садашњем пословању морамо констатовати да је у супротности са демократским тежњама свих студената. Никако не можемо допустити да се на Универзитету уводи притисак и да се сграничава слобода која је нужна база сваке добре намере и рада. Одлучили смо да од сада самостално по тим начелима радимо на студентским задатцима и позивамо све стручне клубове, који хоће искрену сарадљу, да почнемо наш рад за права нас и наше Универзе. Другови убеђени смо, да ће те нас помоћи сарадњом. Савез стручних клубова на Техничком факултету.

Власнмк н уредник —за редакционн одбор Богдан ПешиК ст. права, Хаџи Верина 18, Београд Графнчки уметнички завод „Планета" (Срет. Ил. Обрадови*а) Београд, Ускочка ул. бр. 8. Телефона бр. 20-714

Студентсkи живот на Скопском факултету

Почетак прошлог, зимског семестра 1936/37 г. био је обележен борбом око избора управа Студентских удружења и избора делегата за скупштину »Потпорног и репрезентативног удружења«. Демократски расположени студенти су у овој борби однели победу. Управе већине студентских удружења налазе се у њиховим рукама. Њихови противници у тој борби нису успели ни листу да истакну и поред многобројних трикова којима су се служили. На тај начин је остала једино листа демократски расположене омладине, која је победом на изборима узела у руке управу »Потп. фонда«. »Потпорни фонд« је у ствари акциони одбор студената Скоп. фил. факултета. Одмах на почетку године сазват је збор на коме је донета резолуција у којој се тражило: 1) Да се укину семинарске таксе које скопски студенти плаћају за сваки семинар по двадесет динара што за неке студенте износи шесдесет до осамдесет динара за семестар; 2) Да се укине неправедна скала по којој станарину у Студентском дому одличјни и врло добри плаћају мање од слабијих ђака; 3) Да се преглед студенткиња које хоће да станују у Студ. дому не врши у венеричном одељењу где су изложене понижавању него у Студ. ждому; 4) Да се престане са гимназијским понашањем појединих професора и 5) Да се све књиге у Бибдиотеци дају студентима на читање.

Збор је уопео, како по једнодушности која је владала на збору, тако и по резултатима. Скала за плаћање станарине је промењена а семинарске таксе су укинуте. Приредбе за Свет. бал наишле су на тешкоће. Због утицаја неколико људи који су се увукли у Управу »Обилића«, изгледало је да »Обилић« неће учествоати у приредби. Међутим под притиском самих чланова, то се није догодило тако да су чланови »Обилића« у овим припремама били највреднији. Али неки незадовољни студенти, који још нису откривени, до*к се они Iна које се сумња налазе пред Дисциплинским судом, штампали су један летак против бала, послали га угледним личностима у Скопљу. Пометња је убрзо разбивена енергичним демантима Факултетских власти. Упркос тих летака и цепања плаката забава је била посећенија него прошле године. Пало је око 15.000 динара од којих је 12.000 дин. одмах раздељено најсиромашнијим студентима. Студентско култ>рно удружење »Покрет« водило је културну акцију. 27 октобра 1936 год. одржана је комеморација Максиму Горком. Говорили су: Сава Драгојевић »О животу и раду М. Горког«, В. Точапац »О драмама М. Горког«, В. Павићевић »О материјалистичком хуманизму М. Г.« и Д. Поповић »Горки о миру«. 11 новембра 1936 год. »Покрет« је, опуномоћен од »Потпорног и репрезентативног удружења«, одржао веома успелу свечану седницу посвећену миру, на којој су у име свих Студ. удружења (ниједно није изостало) говорили: Н. Ресуловић, М. Никчевић, И. Милићевић, П. Икономовић, Б, Ни-

левић, Ф. Јанковић, М. Чупаревић, Ј. Чемерикић и Ј. Милорадовић. Највећи број говорника популарисао је закључке донете на Женевском конгресу, а ссобито су били добри говори Пенча Икономовића, Мила Никчевића и Иванке Милићевић. »Покрет« је основао и Рецитативеи хор. Под диригентством Д. Брајовића спремио је једну песму од А. Шантића и једну од Ј. Ђоновића, али се још нигде није јавно појавио због сметње од стране Факултет. власти. Веома је био успео дочек Нове године кога је исто тако организовао »Покрет« под оккриљем »Потпорног фонда«. Између игара рецитова(не су песме. Нарочито је успела песма »Абисинија« коју је одлично рецитовао В. Ђуровић. Шеф оркестра Васа »Јаваш« свирао је своју композицију »Незапослени радник« и задивио присутне техником и уметношћу. Успела тачка биле су вести о најновијим догађајима у свету. »Покрет« је имао намеру да сваке суботе одржи по једно овакво другарско вече, где би се тежње омладине за игром и културне потребе омладине истовремено задовољиле, али није наишло на разумевање код факултетских власти. Осим тога »Покрет« је одржао три седнице на којима су читани књижевни и научни радови и три дебатна састанка. На првом дебатном састагјку расправљало се о проблему љубави. Тема је била занимљива али и сувише опширно постављена, тако да дискусија није била задовод»абајућа. Други дебатни састанак био је посвећен проблему уметности. Овога пута да би дискусија била одређенија и живља, прво је један бранио тезу »Уметност није тенденциозна«, а други антитезу »Уметност је тенденциозна«, па се онда прешло на дискусију. Дискусија је била веома плодна. На трећем дебатном састанку дискугирало се о »Оснивању Правног факултета у Скоплуу« и ту су говорилн студенти правниЦИ. Као што се види, биланс рада студената на Филозофском факултету у Скопљу, у прошлом семестр> потпуно је задовољавајући. Захвалност

Гђа Манојловић, уместо венца својој кћери, пок. Види, приложила је Општој студентској мензи 100 динара. Управа О. С. М- изражава овим путем гђи Манојловић своју захвалност и саучешће у тузи за њеном ћерком а нашом драгом другарицом Видом. ♦ Гђа Патерностер, приликом смрти њеног сина а нашег драгог друга Младена, уписала је овога као добротвора Удружења студената против туберкулозе и студентске мензе, приложивши свзкој од ове две организације по 500 динара. Управа О. С. М. и управа Удружења против туберкулозе изражавају у своје име, и име свих студената гђи Патеркостер своју најтоплију дахвалност и искрено саучешће.

Страна 8

„СТУДЕНГ

Број 7