Студент

НАША ПРИЧА ПРЕД КРАЈ

Написала Олга Милетић

Болује Петар Марић већ пет дугих месеци од неизлечиве болести: туберкулозе. Кашље, а осећа да више нема снаге ни за то и изнемогао, са црножутим колутовима око безбојних очију, трзајући се пада на узглавље. Е, људи, ко би се томе над’о,— проговори кат-кад и беспомоћно гледа у забринута лица комшија, који су врло често ту око њега у ниској, малој задимљеној собици. Шта ћеш Перо. Није да рекнеш, да је то само тебе снашло. Ето Милија Матин разболео се прије тебе, па још лежи, Гадне су ти болешчине, не можеш их селако отрести. Е, брате, али оволико дуго, с муком изговара Петар и кашаљ га загушује. Треба ми и радити. Цело лето ми прошло овако у ленчарењу а пос’о се гомила. Гледам мог Миту како се сам мучи па бих да изађем из сопствене коже. За пшеницу би сад требало изорати а он дете још, не може свуда ни да стигне. . Мани човече. Биће времена и за рад, прекидају га комшије добронамерно и све окрећу разговор на другу страну Али њега као да се слабо тиче све остало. Гледа Петар Марић своје широке кошчате дланове и читава брда жуљева по њима, и сећа се. Е, чудно ти је живинче човек, размишља он. Ео прије пет месеци се лаган као перо пео узбрдицом своје њивице са ралом у рукама, радујући се унапред плодовима свога рада. А сада, гле, оним истим рукама којима је некад могао младо стабло из земље ишчупати, не може себи ни узглавље да поправи и чека да му к’о детету све донесу у кревет. Пих, срамоте! Он би да устане, да пође за послом као остали а ноге издајнички дрхте. Бесан је Петар Марић на све око себе. На жену што непрестано облеће око његова кревета и сипа му у дрвену кашику прљаве текућине из неких флашица, на те комшије који му вечито проричу оздрављење а он ето већ пети месец стење и лежи као жена у бабинама, на доктора што га већ једном не излечи а највише на самог себе. Зар он, Петар Марић, најснажнији човек свога краја да дочека време да му је и женска помоћ потребна. Огкуда је само то дошло? Требао се бранити, није смео лећи у кревет. А он, ето, завалио се и пустио да га лече жене и доктори. Напослетку да му је неке вајде па и да претрпи, али пет месеци, није шала, а он све мсто: кашље, пљује и гута ове лрљаве текућине. Је си ли звао Јованку из Трудеља? запиткују га комшије и онда почињу са саветима. Море, не ослањај се ти само на докторе. Свет је мање умирао док је и њих било мање а сад нико врачаре не признаје па им тако и иде Шта си ти запео, Стево? Јок брате, не мора он ни Јованку звати. Тако мој Илија имао зимус пробаде и кашљао целих месојеђа а ја ти њему рена и сирћета па прође к’о руком. Него ти Перо Петар их љутито прекидао махнувши руком и настављао своје мисли. Збиља, даје он доиекле комшијама за право. Ни<у ни доктори бог зна шта.

I Ево овај каже, доцкан, требао си раније доћи. А што би, врага, долазио раније кад му онда није ни било као сада. Истина, осећао је понекад те проклете пробаде и кашљуцао често али је радио као и увек. Како би иначе Мита сам а хлеб је увек прва мисао. Него, заиста, он као да се тек сад присећао. Говорио му пре неки дан Миша Цветков о неком човеку код Младеновца што лечи од сваке болести. Зар не би било добро отићи код њега па да и он једном устане к’о човек и врши свој посао. Али.... застајао је Петар. Нешто је кочило његове мисли. Уосталом шта, нема више пара. Зна он то добро. Истрошили су све на његову болест: пет дугих месеци. Али волови, ту су они. Зарадиће он и боље кад оздрави. Само ово да прође. Целог дана мисли Петар Марић о томе а увече позвао сина к себи. Изнео му своју намеру гледао како он стоји погнуте главе и не одговара. Ако нећеш обадва продај једног, додао мало затим а син је још увек ћутао. „Шта ли му је сад? Жалије му вола него мене" једио се Петар Марић у себи како то само болесници могу. Добро изустио син најзад још увек погнуте главе. Ето, знао је да ће бити како он каже, зарадовао се Петар болесничком радошћу и у безбојним очима синула нада скорог оздрављења. „Само што је саг’о главу. Жалије му вола.. # . јављала се опет она мисао и мучила га. Нано, шта ћемо. Он не зна да су му дани избројани, Вола да продамо, не иде, а да му не испунимо последњу же љу ни то не иде. Стара, мршава сељанка гледала га за тренутак ћутећи својим малим непомичним очима и онда проговорила: Грешно је, сине, ме испунити болеснику жељу- Вола нећемо продати али ћемо удесити да он поверује како смо га продали. Протераћеш га поред прозора кад пођеш да он види после вратићеш га около. А онда ћемо видеги даље ... Син и мајка су се погледали тешким суморним погледима и разумели су се. Да, оно што ће после тога доћи није више у њиховој вољи. Кашљао тога дана више него икад Петар Марић и све му се чинило да му дисање с времена на време престаје. Али, ништа, свеједно. Сутра ће и код оног човека па ће све бити боље. Требали су данас да иду а Мита рече да је тек за сутра нашао кола. Чудан му је он ових последњих дана. Стално гледа у земљу као да је нешто будибог с нама изгубио. Ето и јуче кад га питао пошто је продао вола а он опет у земљу и промрмља нешто што ни ђзво не би разумео. Олењили се они сви кад нема његове контроле. Само да прође ово па ће све лако. Али шта је ово данас као да нема ваздуха у соби, Отвори мало та вратз, пресрете он једног коишију који је баш у том тренутку дол зио. Е, брате, нешто ме много гуши, простења с муком и малаксало паде на узглавље.

Ајде, Перо, овако леп дан а ти у кревету, започињао комшија шалу а остали забринуто пратили Петрове покрете. Сад баш прођох поред твојих волова а они се разбашкарили. А ја рек’о да ми је да вас Перо потера узбрдо са плугом, како одавно није, па би се нашли у небраном грожђу. Јест, жао ми што их распарих. Али штаћеш. Рек’о, боље је да ја оздравим па ћу вола купити лако“ напреже се Петар да говори а кашаљ га готово иза сваке речи угушује. Море, човече, ајде шта бунцаш, насмеја се комшија не опажајући значајне погледе присутних. Ко ти је распарио волове? Ено, их богме пасу обадва мирно у ливади, и кажем ти чекају тебе да их мало потераш. Замућене Петрове очи појурише некуда нзпред из очних дупљи и у његовом болесничком мозгу постаде све јасно. Ко? Шта? зар они тако? Зато он каже сутра. Загуши се Петар Марић и закашља задњи пут а из широко отво* ренихуста потечецрвени поток. Б&бо. улете син у собу. Свећу, догега дрхтећи старица. У сјају очију које су се већ гасиле затрепери тек пред крај добијено сазнање о сопственој немоћи и са неком натприродном снагом поће према сину поглед препун мржње. Дакле то је тај који је још за његова живота заповедао и управљао његовом, лично његовом имовином коју је он својом мла* дошћу и животом искупио, Син а жалије му била вола.... Црвени поток потече и на нос а очи уморне од гледања склопише се. Син у недоумици крочи напред гледајући погнуте главе присутних и не знајући шта ће, проговори: Сиромах бабо, а мислио је да ће оздравити.

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА ИЗДАВАЧКОГ ПРЕДУЗЕЋА „НОЛИТ"

1929 поћренута је библиотека „Нолит" Истобремено покренут |е часопис »Нова лите" ратура* у издању истог предузећа. Часопис Је по сбојо! идејној осноби обележавао ћарактер и саме ћњиге ћоју је Нолит требао да издаје. У часопису, износе се два схватања уметности и први пута, ћод нас, почиње да се брани једно новс гледиште у ћритици и књижевности. Млађи писци осећали су потребу за писањем о реалним стварима; о животу, о човећу, ћоји се бори, страда. Али идеалистичћо схватање уметности, ћод нас, било Је теоретсћи формулисано и брањено од угледних професора и ћњижевнића. Затим, многи старији ћњижевници ћоји суприпадали тој шћоли били су на гласу и познати јавности. Дошла је „Нова литература м ћоја је требала да успостави нова, савременија, али за нас још млада, учења о новим правцима у ћњижевној ћритици и поћаже на примерима ћаћо на савремени начин обрађивати савременост. Разуме се, да је часопис имаопретежно преводне ствари, ћаћо теоретсће, таћо и белетристичће. Наши млади, ћоји су се тада појављивали, већином су осећали ново, бунили се против званичног старог, али нису још били спремни да то добро теоретсћи формулишу и ћроз ћњижевиостпоћажу. Међу теоретсћим стварима налазила су се већином страна имена, махом Немачћа. Наши су писали прићазе и песме.

Оба! часопис био је из многих разлога значајан, иако ]е издабан у тешким политичким приликама. Он је прикушмо младе књижебнике, дао им могућности да се из* разе; и покушао примерима да покаже каћо се у данашње бреме пише. Дао је материјала, из којега се је могла добити бар слика, како бранити то нобо уметничко гледање на живот. И упоредо са живим сбатањем, које је бранио часопис „Нолит* је почео да издаје и књиге разне реалне садржине. Кроз њих је струјао жибот људи ћоји се боре у ратовима на улици, фабрици и пољима; текао је жибот са сђим појађама данашњег друштђа. Излазило се са сађременим пређодима. И то махом немачких писаца ; Појађа Нолитођих издања била је ћод нас с ђеликом радошћу примљена. Стђари су биле потпуно нође за нашу средину, и по обради и по начину писања али су нам биле блисће по људима и жиђоту ћоји је тамо изношен. Нолитође ћњиге значе један ђажан датум у нашем ћултурном жиђоту. Писци, сђетсћог гласа, читани и пређођени у многим земљама, захђаљујући ођом ћорисном предузећу, пређођени су и ћод нас ; Наша сађремена ћњижеђност била је осћудна у роману и припођетци доброг и реалног садржаја, и »Нолит* нас је сђојим издањима упознао са ћњижеђношћу ћоју смо тражили. Жиђећи у слабим ћултурно политичћим услођима, са сиромашном ћултурном традицијом, млади људи могли су да изучађају, на сђом језићу, сађремену сђетсћу ћњижеђност. Таћо су многи млађи ћњижеђници почели сђоје ђаспитање на нолитођим пређодним стђарима. Кроз ођих десет година „Нолит" је учинио много за ћултурно ђаспитање наше средине. Његођи пређоди биле су најчитаније ћњиге ћод нас. Стђорио је ђелићу читалачћу публићу, ђаспитао је, и оспособио је за даља ћултурна настојања. Нарочито Јс ђелићи број омладине прихђатио издања, и ђрло често, она су била једина ћњига за ћултурну, па и општу изградњу. *Нолит“ је много учинио, многе упутио трезђеним путем, и за нашу средину дао значајан ћултурни прилог. А.

ПОЗДРАВ

Вриснула је крвава зора јутром у новорођени дан и распукла за гором као расјечена дојка. Низ ливаде, блиједе-далеке врлети, у дроњцима просутог борја, и широм низ поља, бескрвна и стиснута котрљају се сјенке мрака, вију изломљене, с висина ко црна једра на гусарским галијама, у часу гнусног злочина, низ непозната, далека морја.... О, јутрос бих, док се даљине шарају руменим цвјетовима сунчаним, могао да заплачем, заридам, у грчу мојих крвавих жеља, над распојасаним животима биједника, болом уморног срца, да крикнем, крвљу натопљених јаука, под напоном младости, љубави и снова.... Да ззроним главу међу жул>евите дланове и да погледам с јауком у закопане дане, у земљу крвавим знојем кроаљену: низ пољз, на путу, п> градовима: у диму захукталих фабрика.... Другови, кад дан растјера и последњу шаку мрака и у својим лепотама утопи и последњи крик патње а соаки њен тренут проговори једино прошлошћу шаљем вам поздраве за наше побједе Моји познати и непознати широм земљине кугле другови, моја једина драга браћо.

Есад Мекуловић

Наша самокритика

Неколико речи о Академском позоришт?

Са овом школском год шом Академско позориште ушто је у трећу годину свога „рада" тако смо бар чули на последњој скупштини Ако би погледали изпештаје са годншњих скупштина, онда 6и се могло ввдети да рад ције био аадо-

вол»авајућн. Али ево у чему се рад увек до сада састојао, а ми којч смо у покрету а ван Управе Академског позоришта бојимо се да тако не буде и сада прво се дуго и дуго тражи погодан комад; аатим се ауго и дуго тражи „добар“ режисер; иајзад се дуго и дуго траже добри глумци а затим се констахује аа комад није „погодан'* због неаостатка сале, бине, тежине сп мања итд., онда режисер, обично неки члан Академског позоришта, ви-

ше иема времена или стрпљења, па онда „глумци“ разочарани слабом органи ацијом почну изостајатн штд. итд. и на концу конца дође време испита нли крај школске године. Ето, тако је ствар ишла до сад, ш ми то никад не можемо назватн радом. Јер да би се могло с правом рећи Академско позориште рааи макар и мало и не онолико колико је то потребно покрету у његовој данашњој фази разнитка, потребно је да Академско позориште бар кат-шад иступн пред студентску публику. То је његоз рад иступ пред гледаоце. Ако твга нема Академско повориште уопште не ради. Ми знамо да су чланови Управе Академског позоришта сзесни свшх недостатака данашњег рада али се, због ниједног иступа до сад од почетка оое школске године, бојимо да се исте грешке могу поновнти. Зато им Још једном поручујем« боље је дати мало, него нимало.

1 фебруар 1939

„БЕОГРАДСКИ СТУДЕНТ"

Страна 5