Студент

ђусобним јаловим трвењима. Они би хтели да # претстављају“! Али, нама је јасно, није овој господи стало ни до .озбиљног научног рада“, ни до „равиоправности", ни до „демократије“. Њима (и њиховим патронима) у ствари смета снажни студентски покрет из кога су избачени као штетни организам, њима смета неразлучно и снажно студентско јединство, њима смета јединствени антиратни замах једне младе и одушевљене студентске генерације, њима смета наша одана служба народу и његовој будућности. А они су само бедни извршиоци наређења својих господара, интриганти и бескичмењаци, и поред тога што чикаЉуба тврди да њихова „одмерена гледишта нису последице себичног опортунизма, ни „осредњости духа“ и .скучености душе°. Све у свему „Демократ" нас није изненадио. Он значи само један прилог више бестидној кампањи пародних непријатеља који се данас сви окупљају у заједничкој мржњи против народа м његове слободе, против мира и културе. Не квзује ли то и њихов чланак „Рђава услуга" у коме се они ругају славним жртвама антиратнс народне борбе од 14 децембра, изједначујући се ту по писању са такође већ покојним Цицварићевим „Балканом". И то све под чаробном фирмом која се зове „демократија.“ 1Ц

Разговор с једном мајком

Цензуришу се књиге и часописи, новине и писма, говори и изјаве а истина ипак кроз све то продире ни воде, ни планине ни све људ ске измишљотине и смицалице не могу је спречити на њеном путу. Истина је стигла у забачено среско место, у забитно село.на планинским огранцима, у колибу где је мајка сањарила о јединцу сину у далеком „бијелом свијету*. Било је тешко, ал’ ипак су јој рекли да у болнич кој четврти тмурног града лежи њен син рањен и у крвавим завојима. Срећне му ране! рекла је стара н пошла из завејаног планинског села у забачено среско место, и стотину километара даље на прву жељезничку станицу, и стотинама километара даље нозовима кроз туђу земљу, кроз туђину. Сад је ту међу нама поносна горштачка старица ведра лица и ведрих очију. Ја сам одма’ рекла: кажите ми шта кријете, од мога се срца ниједна туга сакрит неће. А јеси л’ плакала стара? Не очију ми плаче се кад нешто не ваља, а мој је син впзда ваљан био. Па и да је погинуо за добру 6и и поштену ствар погинуо, Јес’ ми било тешко, да теже ми бит’ не може да сам 6ила сама можда би и заплакала. Ал’ видим свему селу жао, у вароши ме све гледа сузнијем очима а кад се за добро бори и гине плакат, не ваља. Чудновато, сигурно ти је било изненада.. Није ми било изненада, ја га сваке јесени испратим у школу и ка’ да је већ ставио главу у торбу. Памтим прије рата пошли би ђаци на школе у Србију, а доље их срети бегови па с*е искасапи и ни сад ето није боље. Знам ја ђецо, с какаијем се ви злом борите мора се гинут. морп! Чудна нам је ова старица, никад је овакву нисмо замишљали. Да нам је ко причао рекли бисмо да улепшава, да смо је нашли у роману рекли би да је идеализована. Ал’ она је ту, жива, разговорн«, скоро весела шта друго да речемо нсго да нам је свима мило што је баш таква. А је ли стара, јеси л’ чешће карала сина, овако.... због ових ствари?...

Никад га нијесам карала и зашто? Никад непоштено није учинио, никад нешто што пе ваља и вазда је иша’ свијетла образа... .. .Е, јес’ једном вели ми комшија; Не би требало он тако да се загрејава нек’ пуштп друге па- нека гледа... О, јадан, велим ја, а ко би ти се борио кад би сви гледали, и шга би гледали кад не 6и нмао ко да се бори зло би своје угледали. Обилазимо рањенике и мајка има свуд по иешто да поправи, за сваког нађе мелемну ријеч која блажи и олакшава. Зачуђено се отварају бледи капци намучених очију,зачуђено се очи устављају на мирној разборитој жени горског селп. Топла љубав зрачи из њена лица, из оштрих црта намучепе мајке. Е, ђецо, ђгцо, још кол’ко ви има ла поднесете! Да ми је, љуто) сироти да ви како помоћ могу. Па ти си нам помогла стара, видиш како је сваком мило што си дошла и рањеиицима је лакше кад си ту. А на растанку се нагнула над лицрм сина и шапутала: Све сам виђела и —• не брижи све ћу причат’, ако ништа друго бар прнчат умијем. А знаш доћ’ ће са днл нахије да питају за тебе, за вас... И кад је пошла у даљину, у жалоспн горски крај свима иам је жао било. Прије неку годину јавиле су новине да је умрла радница по којој ]е Горки радио своју бесмртну Власову. Јсдна је умрла, а хнљаде су остале жене борци, борбене мајке у свима земљама где ге ма.и и бори.

Претставка Управе Опште Студентске Мензе

Ректорату Уннверзитетл Бевград У „Политпци" од 11 јануара 1940 године на страни 9, стубац IV и у „Времену“ од 11 јануара 1940, на страни 10, стубац VII изашао је натпис „Ухапшени су студенти због разних натписа по зидовима I *. У чланку се између осталог каже да су поменути студенти добили „инструкције и потребан материјал“ у Општој студентској мензи. Управа Мензе је са своје стране то демантовала, пстичући да је менза студеитска економска установа и да нема никакве везе са поменутим случајем, те да је апсолутно немогуће да ма ко добија у Мензи „инструкције и потребан материјал с< пошто Управа ове Мензе строго води рачуна о свему што се ради и налази у Мензи. Универзитету је познат досадашњи рад Мензе и преко извештаја Управног одбора и преко контроле на коју има право као и над сваким студентвким удружењем, а тенденција да се Мензи да други карактер осим економског јасна је и иде за тим да се припреми јавност за иапад на наше студентске организације. Молимо да Рскторат Универзитета демантује део чланка који се односи на општу студентску мензу и тиме сузбије покушај да наше Мензе прикажу као нешго друго осим економске установе. На писање дневне штампе о поменутом случају, Управа опште студентске мекзе је упутила демантије „Политици“, „Времену" и „Правди“ али поштовани листови су одбили да их објаве. А Ректорат, место да је код поменутих листова интервенисао, упутио је горњу претставку Уирави Јрада Београда (I). Ваљда на наллежност... ГЦ)«9 0. В,

Наши другови још чаме по концетрационим логорнма у туђини

Оаих дана се навршава једна година од како су без икаквог срама I и стида крвници слободе и мира бацили у ропске лапце велике борце, ј који су својом крвљу исписали нај- I светлије странице историје народних борби. Већ годину дана нсустрашиви ди- 1 вови из бесмртних Међународних бригада, хероји, који су у Шпанији 1 бранили највећа блага целог чове- ' чанства од најезде међународне ре- ј акцнје; борци за најсветлије идеале за слободу, за светски мир и демократију, већ годину дана проводе мукотрпне дане бодљикавих жица по концентрационим логорима у Гирсу и Бургосу. Навршава се једна година, дугачка гладна година, пуна патњи и страдања, година убијања, премлаћивања, шиканирања и тешког присилног рада. Око 360 наших најбољих другова, најбољих синова наших народа, већ годину дана, без хране, без одела, без најнеопходннјих средстава за живот проводе сноје тешке дане у срамном ропству V туђини. Прозебли, изиурени, болесни, наша браћа и другови, наш највећи понос изложени су на милост и немилост побеснелој Даладјеовој и Фрапковој реакцији. Животи наших најмилијих доведени су у питање! Нечовечно поступање, кгје се пговоди над њима, њихов живот и наша искрена и дубока солидарност нагнали су нас да попедгмо акцију да се скине бестидна забрана Стојадиновић Корошчевог режнма, да ге тим великим див-јунацима омог.ући слободан и несметан попратак. <*г.ци*а која је тисла у иашнм ре довима за кратко време обухватила је читаву земљу, и од Караванки до Ђевђелије, из сваког грала, из сваке паланке, хиљаде и хиљаде протестних писама са потпигима била су упућена меродавним факто- ј рима. Св С!*их страна тражили су I да се омогућн повратак највернијим и најдостојнијим синовима наших нвгода, који нам пронесоше славу широм целог света, показујући како се бори и умире за бољи и срећнији живот народа и омладине. А оног дана, кзда нпм обећаше да за нашу земљу долазе бољи дани, када су новине, зборови и радиоапарати обећавали иароду враћање отетих права, оног дана, када смо стаарно поаеровали да је тиранији и безакоњу дошао крај, оног дана су милиони срца мајки, очева, браће и сестара, милиоки срца наших народа поверовали да ћемо ускоро угледати наше вољене, да ће се омогућити повратак нашим најбољим друговима. Веровали смо да ће се спрати велика љага и срамота наше земље. Веровали смо, али, пролазили су дани, пролазиле су недеље, пролазили месеци а добивена обећања остала су само обећања. И не само да се није ништа предузело да се омогући повратак људима, који леже у ропстшу само зато што су се борили за слободу, за мир, за демократију, што су се борили за више права, за више хлеба, за више знања, него им се праве све веће сметње и у дослуху са међународним грсбарима младости, срећв и живота, кроји се план да сс потпуно униште животи тих великих и иајпожртвованијих бораца за народ* на пгава. Још једном смо били обманути. Наших 360 другова остали су и даље да по влзжним и нездравим казаматима и концентрационим логорима проводе своје тешке дане заробљеничког живота. Као и раније тако и данас, одлука меродавних није нам спутала руке. Ми нисмо могли остати равнодушни кадз шмо Д* У ЖЛ9ДЧИМ аимским

данима наши другови немају одела, и да сметови и вејавице завејавају хладне и трошне њихове бараке! Ми не можемо бити равнодушни када знамо да глад и болест косе животе наших другова, када знамо да мрачњаци и непријатељи човечанства припремају план да нам убију другове! Ми не можемо и нећемо да будемо равнодушни, јер смо једном за свагда рекли да су животи наших другова наша највећа светињл. Ми смо водили и водићемо акције заједно са целим народом, јер хоћемо да што пре видимо нашу браћу, наше другове међу нама, да се они што пре врате. Од I до 20 децембра н поред терора и хајке и поред свих тешкоћа, које су се биле испречиле цр*д нас, ми смо успели да прикупимо око 60.000 дин. као помоћ за наше другове добровољце из Шпанског рата. Од 1 до 20 децембра, у великом међу факултетском такмичењу, ми смо поново показалн колико је високо развијена свест иашег студентства о другарству, о солидарности, о пожртвовању! Велики студентски покрет поново је показао колико цени жртве, које су принели нашн велики и славни другови, борећи се пожртвовано у Шпанији против међународне реакције. Прикупљених 60.000 дин. јасно и убедљшо говоре о солидарности наших студената са идеалима, за којо су се борили наши другови, По>'ово, као и фебруарв прошле године ми смо потврдили да смо достојни наследниш Ђока Ковачевић:\ Мојсија, и осталих бесмртиих тела почивају у сенци највеће славе иза Пиринеја. Зашто је обустављен рад иа Универзитету?

Већ дуже времсна рад на Универзитету постао је сасвим кередован и његова је тенденција да се обустави потпуно. Као званични разлог наводи се несташица угља. Ми то врло добро разумемо, јер то није усамљен случај У општем гомилању животних намирница за ратне припреме, угаљ је заузео важно место. Као и други артикли за потрошњу, и њега је све мање на тржишту. Али за несташицу угља на Универзитету има и један посебан разлог. Кад реакцији (укључивши ту и Универзитетске власти) није успело разбити студентски покрет у директном сукобу, она 6и хтела да заобилазним путем укидањем и одлагањем редовних предавања постепено ликвидира рад наших удружења; што је у резултату исто. Међутим ми нисмо криви ако је наука и истина на нашој страни Ми нећемо да се Универзитет затвори. нити рад на њему онемогући ни у каквој форми. Ми зато тражимо да се престане с овим и оваквим тенденцијама и што пре отпочне са редовним предавањима.

Борба против цепача нашег јединства, против страних агенатаи ратнохушвачке пропаганде, саставни је део борбе против учлачења земље у рат.

Врој 3

»Н А Ш С Т У Д В Н Т«

Страна 5