Студент

ФИЛМ МЕЂУ ЉУДИМА

»Сећајући се тих оловних одвратности дивљвг руског живога, ја се понекад питам: да ли вреди говорити о томе? И, са појачаним убеђен>ем одговарам себи вреди, ј е р је то жилава, подла истина, она није издахнула ни данас. То ј е та коју ј е потребно знати до корена, да би је с кореном извукли из успом е не, из човекове душс, из читавог нашег живота« писао је Горки. Ту тешку, подлу истину о животу осетио је Горки на себи, у људима међу којима се кретао, у животу који је пролазио као »у маглл туге која отупљује« « о томе писао у аутобиографским романи.ма; »Детињство«, »Међу туђим људима«, »Моји универзитвти«. Ту он није дао само јарку слику свога живота, него и широку слику руског друштва краје.м XIX века. са низом одвратних, сурових малограђана који својом негативном нормалношћу губе право на опстанак и опстанак друштва у коме живе. Али Горки није осетио само тај живот који унижава и гуши човека, већ је видео и друге, добре љуи V њима осетио снагу коју у себи носи руски народ, његов не-

измерни таленат и духовно благородство, осетио је да ће тај народ да савлада све препреке и да оствари нову, бољу будућност. О томе Је он писао; »А постоји и други, позитивнији узрок који ме принуђава да сликам ове одврагности Иако су оне гнусне, иако наг даве, да с.мртно притискују много лепих душа, руски човек је ипак толико здрав и млад душо.м, да их савлађује и савладаће их«. Таквих је људи много код Горкога. Уса.мљен и добар »чудни кувар Смури«, »ко|и се одломио од живота«, плаче када слуша Тараса Буљбу, жали људе, смела, паметна, весела праља Наталија Козловска »огромно добри« мужици на сајму, Цигањок који своју руку ставд>а под ледние удапие да заштити Аљошу све су то те »лепе душе« руски људи. А на.јв е ћа и најлепша је бака Акулина Ивановна. типична њекрасовска руска жеиа мајка 13 деце („осамнаест их је било рођено каже она да су сви живи цела улица становника, осамнаест куђа«) У тешком, мучном животу је сахранила све своје душевно богатство, али стваралачко у њој се осеђа када игра и пе-

ва, прича Аљоши скаск© и биљиие, када јако осећа природу V шуми где је она »домаћица и рођака све. му унаоколо«. Бабушка је пробудила у Алексеју стваралашгво, љубав ка речи, стремљење ка истини и правди. У упаљену кућу иде, задржава коња уплашеног од пожара (као код Њекрасова: »Коња у скоку заустави, у кућу која горм улази«), Због оваквих ликова Ј е основно у Горкијевој трилогији тема вере у човека, у његову снагу и поб е ду. Пред режисера Марка Донскоја и цео филмски колектив се постављао веома тежак задатак. Било је потребно остварити атмосферу, стил и ликове Горкијевих јунака, оживети цео његов сложени свет и то онако реалнсгички као што ј е то у повестима. На крају. што је огромно важно, било ј е потребпо максимално искористити пишчев текст. Марк Донској и цео филмски колекгив су V томе потпуно успели. Основно у Горкијевом делу; негативност рускога друштва крајем XIX зека. наказност шегове малограђанштине и, с друге стране, вера у рускога чов е ка због св е тлих ликова који се срећу у животу, или као што каже Горки: »да 6и се кроз прљаву, крваву маглу садашњег видела чиста светлост будућег је на филму потпуно остварено При изради драмзтургије аутори филиа су сачували приншш Горкијевих комада које је оп називао »Сцене из живота« и композиција филма им је врло блиска. Поред тога ј е Доиској унео много уметничког у захватање пејсажз (шума, Ока и Волга) и у ситнијим мотивима. Улоге су одлично посгављене, глумачки колектнв је реалистички и психолошки продубљено дао ликове Горкијевих повести. »А. М. Гроког треба умети изговарати тако да фраза звучи и живи писао је Станиславски у својој књизи »Мој живот«. Његове поучне и припов е дзчке монологе, чак. на пример. и о чов е ку треба умети изговарати просто, с прнродпим унутрашњим одушевљењсм, б е з лажне театрадности. без високопарности. ЛЈорало се . пррникнути у душевна скровишта самрга Горкога. као што с.мо то V своје време ураднли с Ч е ховим, да бисмо нашли тајни кључ ауторов® душе. Тада се ефектн 6 речи скитничких афоризама и китњастих приповедачких фраза испуњују духовном сржи самога писца и ум етник заједно с њим трепери.» Поетски лик Акулине Ивановне, озарец њецом јединственом природом, фином и топлом, што се осећа свуда, у свакој речи или покрету, кад бере цвеће у шуми, кад сажаљева људе или прича, је уметнички остварила Н. О. Масаљтино-

Грозница

Друг ми болестан на слами лежи Шкрипа зубима грозница врућа. Завија ветар ... док облак бежи преко потонулих•у магли кућа... Хладно }е, ко да снежи... Данас нисам мислио на кућу: друг ми гозори, хоће да бежи, прича о Прузи у првом сванућу... А ја сам ту, за руке га држим он не сме на рад болестан тако. Руке у његовим ломим и пржим... Тешко је овде, на насипу лако. Друг ми се диже, дави болест руком а /а сам то на најтежој стражи .... Пробија ветар у шатор хуком, друг маше рукама и вагонет тражи. А никог нема .. Хладно, ко да снсжи, шкрипа зубима грознипа врућа ... Завија ветар... А насип /е стиго, кроз маглу, кроз село, до последњих кућа.

СЛАВКО ВУКОСАВЉЕВИЋ

ПРЕД ПРЕМИЈЕРУ АКАДЕМСКОГ ПОЗОРИШТА

ва, ко.lа ле до тада увек играла личносги негативних особина. Маса.Ћтинова пише у својим успоменама: »Мојој одлуци да примим улогу баке припомогла ле успомена на сусрет са А. М. Горким. То је било пре десетак година. Век тада је међу кинематографистима пониклз идеја да се Горки изведе на филму. Моја заљубљеност у лик баке катерала ме Је да идем Алексеју Максимовићу и од њега самога сазнам да ли сам погодна за ту Улогу, тако да ј е Алексеј Максимовић знао циљ моје посете, а ниједн.е речи није поменуо о томе. Ја сам дошла за вр е м е доручка. За столом су разговарали о књижевности, о народној невољи, о вајарима који су моделовали јунаке Горког. Алексеј Максимовић је изненада брзо погледао на мепе и кратко Р е као: »Погодни сте«. То је био одговор на питање које ме мучило.« Масаљтинова ј е нашла у себи много унутрашње топлоте, дала драгу Горкијеву бабушку тачно онако као што је Горки описује, »најближи друг срцу, најдражи чо. век.« Глумац Тројановски не мање до-

бро. верно и продубљвно игра деду. »Омањи живахан старчиН У црном дугом оделу, са рићом као злато брадом и са зеленим очима тако га описује Горки и то је деда кога ми на платну гледамо. Осећа се да је старији него у >детињству« и сиромашнији, увек живахан, упослено ужурбан, већ мало и подетињио како каже бака. Високи тембр гласа и његово често јадиковање »Ех, ви-и!« са дугим звуко.м »и-и« ,је потпуно веран Горкијевом тексту. Млади глумац Алексеј Љарски .! е талеитовано дао лик Аљоше. У њ е ” му се осећају основн е особине млаДића Горкога, његова страсна тежња ка правди, мржња према у гњегачима и огромна љубав према књигама читав прелом који су оне изазвале и дале му нови, шири, лепши живот. Глумачки одлично, веома верно оригиналу, дати су ликови поротние СергеЈ е ва, кувара Смурог, праље Наталије. Музика Шварца ,!е у складу са мотивима и на неким местима ванР е дно лирски јединствена са пејсажом. М. Ииколић

Сцена из комада „Јвсвња досада“ од Њекрасова, На сцени: Ласуков и Мапишах (Р. Марновић и Б. Паскаљевић)

Хамдо

Бисоко па небу бљештало 1е сунце. обасјавајући ноосгуанство гоада. ши* роко Селе куће, старз торљеве, зеленило и набубреле капн јутаоње росе по лишћу. Горе на Бистрнку мптва ]б тишина- По беабројиим улипама Сара. ева ннко се не креће. само неки неодреће-ни шум налик на ветап допи.ре до бнстричког брда. Иза железпичког мос-та пружају се без нлана Распорећене зграде- Измећу љих пробијају се белом калдпмом понлочане удиие ,све до врхова бвда кућинама пнчичканим. У јелној уличини шкрип нула су стара нстрошсна впата- Хамдо со журио ла стнтне на воз- Пввени фес као да је још више иодужпо његоно наоооано лиие. Хамдо ће тн је. торба? Хамло се збунн, бани љутит поглел на жену која ]е стајала са унутрашље стр-Iне капијс. То ми је?3ар не видит- Приће клуиици, дохвати тороу и поће. Хамло. поздпави га. много— Лобпо де, тто си павалила! ЧокаЈ Хамло. ииси себп хљеба поњео! Хамло поће лобадујући жени: Хајде бона шта глелаш? Хамло 1е ретко када пстовао. Сдлазно >е до Вишегпада, чешће до Пала. али V поавцу Брода никад- Бно је и љмт и радостан- Јутарља свежнна приЈатно ]е деловалп. Нека млалалачка кренкост струјала је V његовим ногама. Брзо се спуштао стпмовитпм улппама Бистрика, а затим к>ш брже про лазио т стазом на левој странн Миљацке. Прсшао 1е норед Музеја и нај-

зал приближио се станици. гсоја ]е била обавијеиа днмом- Хамдо је поЖ\РИO- - возу ]е била ггрљава- Хамдово пријатно расположеље изгубило се. Набусито Је олпжарао свакоме ко би га долирнуо. „Луда лн човјека. и Ја се за љсга гурам и мучим, а он па мене и ио мисли као да му и нисам отац. Ни збогом људски не роче, аоћ се нзгуби са оном дјеч\ рли,]ом.“ * * * Бнло је летње прелвечерје. уским улицама Бистрика хватао се мпакЕдем. љегов седамнаестогодишљи син. снажпо развнјсних нлећа. лених. прних очјпу. натова-рио ]е ранан на лећа н љутито лупнувши вратима. пошао је низ Вистрик- У љеговим светлим очнма мешала се дечачка озаоеиост н младалачка оошспост. Први пут V животу окушаћс своју снагу. и низ љегово оумено лине капаће блиставе капн зноја. Попосио се својом кр-пкошћу тсао и хиљале љеговнх вршљака који су полазили на Пругу- Те мнслн биле су љегове ]елине тренутие радостн коЈе су отклањале сећзље на очеве прекопе да не сме ннгде из Сарајева и да ће само пвеко љега мртвог сести у воз. Мајка ]е тмурно н замигаљено уздисала одвраћа]ући га од детиљастих мислн. Елем ]е остао упорлн. ололео ]е свему. Када се ссћао Бистоика V грулима га ]е нешто -заболело обузела га је сета- Али тс је бпзо нролазило. • • * Хамло Је седео уморап н двемуп'■ао. С. времена на време птварао те очн и замишљено гледао у дугачку

неппекидну нантљику тнироког колосека. у прагове, и виооке наоипе. Гле дао је и чудио се* „Можда ните свуда тако“. Гледао је у ипевене масивле мостовскв конструкције: ..Свудв, омладшнци и на мосту• “ Затим га је онет обузео сан. На стапици V Лашвц било те бучно. Хамдо је сцлазећи с воза гледао у многобпојне бело окпечене бапаке. у лина омладииаца и омладннки који су се безбрижно омејалн. На стапнпп је бпло мпого пазноврсног материјала за Ппугу. Питао се да ппје можда иогпешио и сишао на неку дпугу станццу. Није очекивао такву буку у Лаигки- Восна је шумела на пплножЈУ стеновитих стрмих брда. Хамдо јо ншао поред ње пе с-н а јући ни сам куда- ..Хоће љг'им дјена гпаде Ппу гу, а не виде још неј а ка тијела“ та га мпсао обузе, решен да чим ппонаће сина. и љегове другове изгрдн а Едсма отер а назах Питао је гдјс се налази бпигада- Логоо није био близу. а Хамдо је осећао умоп сд холања- ОдЈедном снажна оксплозија затпесв околнпу. За њом слелила Је дпуга тпећа и тако пелом- ..Мине мине. чуло се около. „погинуће та дјена овлје“ размишљао је Хамдо зачућоно и плашљнво ЈВегово набопано лине јога више се скунило. Дошао је до логора. Застава је впсоко леиршала на ветру. Хам До је погледао ипвену звезду на њој. У логору није нашао никог. Сви су отишли на радилнште. Хамдо се таМО УПУТИ. Бушалице су се снажно пробијало кпоз стене. руке градитеља оу се тресле, на њиховим зноЈним лицима ленила се бела прашина. Вагонети су се пунили белим камењем- С времепа на време чули би се снажни узвици: ..У-па!.. Ура!-. Ура!.. Из даљине са хуком компоесопа и бтшалпна мешала се песма. Стење Је летело са впсине брега, доле до саме обале Бооне*

Хамло те стајао запањен. глелао V знојава лица омладинапа. Ппатно је погледом девојку која је товапила од' ломљено камење на вагопсте. Тпажио 1о у тоЈ гомили свога Елема. Није имао хпабрости да ппекине рад и упига неког за сина. Бабо— бабо! Бдеме Хамдо се окреиу. прсд њнм статао Је плоћат младић чије Је преплануло тело било покривено фипом белом праншном. Загплили су се снажцо. Едом јо осећао своју победу. Хамдо га јо гледао дуго, у очима заблисташе сузе. Мој син. мој-... размишљао Је у себи. И тн доће? Хомдо ни.је могао говопити. Дпзкао је сина за пуку. гледао њогове светле падосне очи. затпм у бушалицу и линс оног омлалинца што с њом палп, онла опет V Едема- Гтатали су тако неколико тренутака ,без речи. Размишљао Је о својој иамепи ла поведе сина назад. али видевши усек коЈи 1е личи ч -> иа ппаво бошште. о-н некако заборави на то— Морам па рад. ХаЈде. хаЈде оиие. Елем се прнкључи својој групи- 0младиици су товарили и певалн. Хамди се сузе нису сушиле. Капале су по уоким бпаздама његова лииа- ОлЈедном обузе га иеутољива жеља да загрли сву ту деис кота ваде без престанка као и његов Едем. Ни)е знао шта ла ради, окпетао ее збуњено. пајзад ппиће синовљевој групи п овотм омпшавелнм и жуљавим рукама дохватао је велнко одлсмљено стење н товапио на вагонетс. Тпи пута упа за Едемовог она! Оиажно се пполоми поздрав. од чега се V његовој души јављала радост ничим незамсиљива. Вагонети су се брзо пуннли Хамло Је без ппестапка товарио. С времсна на впемв отппао 1е кпајевима од кошу.ље зноЈ са лица.

Бабо иемој. можсмо ми п сами. Хамда погледа поекошш сина. Их. са.ми! Око впсоких брда набиоао се моак. стрми шумат>цп. стеље н Босна добиЈали су заједиичку сивкасту боју- Кар битуше су се приттрсмале за поћиу смсну која 1е пристизала на раднлиште- Едемова чета пошла је с песмом у правцу логора. Хамдо је ишао са твнма носећи пијук иа ра-менV- Уједна че« глас песмо одЈСкивао 1е снажно измећу непроходнпх брда. Вечерњн благ ветар хладло 1е знојна тела. Разнобојан нламен логороке ватое дизао се виеоко у небо. Градитељи су певали н игралн. Хамдп 1е нетремиие глодао у сина кога ошсолише дтпговиХамдо се ппнпремао кући- Нијв му се одлазнло. Осећао се всзанпм за та млада и весела лица али мооао је поћи. Пред љегсвпм очима опст су се потавиле беле бапаке Лашве. шктмтшала су вссела лида и снаисна тела омладннапа. Сада му градптељи Пруге ннсу внше изгледалн слаби и далеки. Прод њим се отворно великн у. иутрашши живот млалих људи олакле они ирпе спагу. Воз се прlшремао за полазак, Бдеме ла нам пишеш. Поздравп кући. Хамдо 1е грлио сина н Iош неке омл -минпе који су га. доиматилнВоз је крсиуо. Хамдо 1е гледао нзломљено брдо на усеку Лашвс. После кватког времена зачула св снажна детонахшЈа мпна- Он св тргиу и као ла је тек постајао свестан свега гато се лесило. „Ех луда ли човека. лошао до Лпшве н не поведох га назал.“ Беоно 1е стезао ручилу на прозору воза.“ Ех, ех... главтго заборавих. шта ће роћи мо>lа стара Аиша. Боз се све брже кретао у правцу Сарајвва.

Јаков Данон

НАРОДНИ СТУДЕНТ