Студент

(Наставак сл 1 стране) Није ни мало случајно што је баш двадесет седми март изабран за сахрану Ивана Милутиновића и Ива-Лоле Рибара. Тај дан се може сматрати преломним у борби народа Југославије за на. ционалну слободу и деможратију. Тога дана су народи Југославије извршили преокрет у борби против фашистичких завојевача и њихових слугу. Група завјереника, која је испливала на таласима народне борбе и дограбила се власти, неспособна да даје озбил>а» отпор непријател»у а многи од њих, усл>ед свог реакционарства нијосу ни били за то не може ни мало да помрачи дубоко народни и дубоко ослобадилач. ки смисао двадесет седмог марта. Чињеница да је та шаролика група треиутно могла искористити народну борбу само доказује да је ослободилачки покрет на челу с Комунистичком парти}ом, био у том тренутку организационо преслаб да преузме судбину земље и руковођењо ратом у своје руке, али довол»но јак да разори темеље реаг.ционарних нздајничких режима. То потврђуј« вел-ичину и историски значај двадесет седмог марта, потврђује величину и историскн значај народне борб* у том периоду за независност и народну демократију. Сахрањујући данас двадесет седмог марта, Ивана Милутиновића и Ива-Лолу Рибара ми ти. ме потврђујемо дубоку везу која нас спаја с тим датумом, која спаја борбу за Петогодишњи план с народноослободилачком борбом, наш данашњи рад с радом и жртвама бораца ослободилачког рата. И доиста наш данашњи рад под руководством друга Тита неизбјежан је продужетак, у мирним условима, велике народноослободилачке борбе за независност наше земље и за њен ; несметани унутрашњи развитак. Ми знамо да тај развитак није у

вољи империјалистима, нарочито онима у Америци. Они хушкањем на рат и пропагандом за рат мисле да збуне наше људе и да успоре њихов рад на мирној изградњи. Али наш народ има челичн'B нерве и неће се дати збунити. Ми мирно и часно радимо свој nocao, не сметајући никога, и немамо чега да се бојимо. У нашој земљи има још страи-их агената, чија мржња према земљи и народу нема граница и ноЈи се уздаЈу у нови рат, шире лажне гласове и прижељкују, ради својих пропалих паразитских привилегија, рушевине и смрт милиона. Борећи се за Јединство карода, за изградњу новог живота ми не смијемо забк>равити на подли противнародни рад оних жалосних остатака Јучерашњих издајкика и слугу окупатора. Свети дуг према палим херојима нам говори нема изград-

ње независне и напредне Југославијв без потпуног истискивања из Јавног живота свих онмх који су против њене независности и напретка, без упорне борбе против оних проданих душа, коЈе се надају да ће једног дана инострани империјалисти зауставити noбједоносни ход народа Југославије. Иван Милутиновић и Иво-Лола Рибар, као и стотине хиљада наших зканих и незканих хероја и мученика пали су у борби за независжост Југославије и за ослобођење радних људи испод капиталистичке експлоатације. Али иако њих нема, побједоносна застава коју су o№и испустили из њихових руку није пала. Њу су придржали и још више подигли њихови другови и нове хиљаде бораца. И данас, над њиховим гробовима, ми можемо рећи: да је дјело за коЈе

су живјели и борили се на путу да буде остварено. Под Титовом руком су се пробудиле успаване и спутане снаre наше земље. Отварају се неисцрпна, свим и свачим богата њедра наше земље. Наш народ, као и у рату, показује чуда од Јунаштва. Он потврђује да је ка,дар да својим сопственим снагама изгради срећну и независну домовину. С таквим народом, у таквоЈ земљи, ми ћемо побједити и савладати све тешкоће, ми ћемо остварити идеале стотике хиљада палих Југословена и доказати да њихова смрт није била узалудна. А вама, драги другови за то што сте заједно са стотинама хиљада Југословена добровољно узидали своје животе у темеље независне и срећне Југославије нека је вјечна слава и хвала.

Официри ЈА носе ковчег према Калемегдану

Омладиснки покрет Београдског универзитета био је пример како треба градити јединство омладине Иѕ говора Милијана Неоричића

Пред Домом Југословенске срмије пошто су ставл>ени ковчези на лафет, претседник Централног већа Народне омладине Југославије Милијан Неоричић одржао је опроштајни говор у коме је између осталог рекао: Не само да су другсви Иван Милутиновић и Лола Рибар као чланови ЦК наше Партије учестоовали у општем руковођењу борбе наших народа, већ су њи-

хова имена нераздвојно повезана са безброј појединосги из те бсрбе. За њихова имена везан је развитак устанка у појединим крајепима наше земље, за њихова имена везан је и развитак овако снажног, широког, јединственог омладинског покргта , „ •/'.лзи. и, Омладински i-o-крет у Југославији могао се развијати и развио се благодарећи само томе што је ЦК Партије и друг Тито знао да одреди правил ну линију развитка тог покрета, знао да изабере и подигне такве руководиоце из редова омладине који су знали да Титову иницијативу, Титове идсје прснесу и оживотворе у масама младих. Брига наше Партијс за омладински покрет била је стална и свакодневна. У новијој историји омладинског покрета нема ниједног значајиијег догађзја који није био брижљиво прииремап од стране ЦК Партије и друга Тита. Говорећи о значају друга Лоле Рибара за нашу омладинску срганизацију, Неоричић је у даљем излагању рекао: Студентски покрет на Београдском универзитету из којег

је израстао Лола, био је она светиљка која је својим пламеном показивала пут свим младим интелектуалцима наше земље, светиљка која се није давала угасити и поред свег терора старе противнародпе ЈјЦОславије, Тај широки омладински покрет Београдског универзитета постао је пример како треба градити јединство омладине. И читав живот и рад друга Лоле био је посвећен борби на стварању јединства младе генерације наше земље. Мисао друга Тита о стварању јединственог омладинског покрета, Лола је оживотворио у стварању Уједињеног савеза антифашистичке омладине ЈугославиЈе 1942 године у Бихаћу* И данас, после више од пет година од тсга дана ми можемо рећи да смо испунили заклетву коју је Лола дао другу Титу на I Конгрссу омладине у Бихаћу створили смо милионску органнзацију младих која је часно испунила своје задатке у борби за ослобођење наших народа, подигла такве јунаке као што су били Луне Миловаиовић, Алекса Дејовић, Бошко Буха.

Марија Бурсаћ, Анка Падјен, Мајда Шилц, Карпош и други, која ће и убудуће настојати да испуни своје задатке у борби за изградњу наше земље. Друг Лола је од почетка стнарања омладинског покрета унео у њега ону потребну еластичност и ширину која је привлачила и везивала масе омладине за тај покрет. Наша Парткја nj.’CKO друга Лоле унела је у омладински покрет ону велику љубав према слободи, сшај врели патриотизам који покреће људе да дају своје животе за опште добро. Ми се и данас сећамо пламених, патриотских речи друга Лоле, које je упућивао омладини Југославије: ~Да, ми г.олимо ову земљу зато што је наша, зато што смо ми њена будућност, зато што хоћемо да је направимо срећном и слободном, дивном и лијепом”. Друг Лола Је говорио да су за нас младе интг.реси земље и народа најпиши закон. Буди уверен, друже Лоло, да ће за младу генерацију нове Југославије и даље остати највиши наш закон интереси народа и земље, да ћемо знати да чувамс тековине великог ослободилачког рата за које су пали naши најбољи другови, за које си и ти дао свој живот.

Снммио: А. Тодаровић Са дочека посмртних осТатака Иве И. РиСара

ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ 4 АПРИЛА Од 4 априла 1936 до 4 априла 1937

Трећег априла ове године одржаће се свечана академија поводом 25-дневног априлског штрајка студената Београдског универзитета против завођења полиције на Универзитету и погибије Жарка Маринохића, студента права, 4 априла 1936 г. У вези са тим доносимо чланак Иве Лоле Рибара који ј е објављен 8 априла 1938 г. поводом двогодишњице штрајка.

Две годинв нас eefc деле од дана јуначке смрти Жарка МариновиФна, од оних дана великог апрклског студјентског штра; ка, кој-им је, после 25 дана борбе, одбрањена аутономија Vni'B’spи створени потребни услови за будући развој и рад студената и њиховог покрета, Посматран из данашње перспективе , овај велики студентски’ покрет из априла 1936 добија свој нарочити и прави значај. Та, најоштрија борба која је до сада на овом вођна показал# је први пут у ширем опсегу одлучну улогу студентског јединства, организованост и зрелост заједничке борбе демократских студената, велику, искрену љубав студентских маса према њиховом универзитету, култури и слободној науци и свест једног дела омладине о

њиховом положају и правима. Студентски штрајк из апрКла 1936 значио је крај једне епохе настајања студентског покрета као таквог, крај оних спонтаних студентских иступа, крај борбе студентске авангарде и почетак борбе свих студената. Cbivm тим, заједно с оним, у току штра.ка гтрви пут шире оствареним контактом са нашим професорима, велиги' општи студентски штрајк из априла 1936 значио је један крај и један почетак, једну значајну прекретницу у историји студентског и омладинског покрета код нас, и у исторл и самога нашег Универзглета. Потпуно ј-вдинство демократских студената у У. С. О. Од тада кроз последње двз године наш се студентски покрет непрекид!'о развијао у свима правцима: све ширим органи-

зовањем, планосим акцијама, све конструктивнијим, све студентскијим радом, савлађиване су препреке и грешкв, остваривани успеси, успеси од користи студзнткма, науци и народу. Дзнашњи студентски покрет, покрет сарадње и слоге студената, у Hs|VXobhm удружењима ко;а су остварила многе студектске захтеве, погорет потпуног единства демократских студенета у Уједињеној студентској омладини, није више само израз спонтаног бунта и општих политичких тежњн једне студентске авангарде: данас, алрила 1938, две године после великог штрајка, те првз опште студентске акције, имгмо студентски покрет као покрзт заиста омладински и култур>и, као покрет једног дела њег младог нараштаја, свесног свог, друштвеног положа а, своје заједничке судбине и одговорности За такав покрет с друштвгиог глежчшта било је веlн м услова пре априла 1936 али баш априлски штрајк је први стварно изразио нову садржину и облик студентске борбе и свима указао на нови, на прави пут, на пут ко;и захтева време и интереси студената и народа. На прекретници између студвнтског покрета • као покрета студентске авангарде и студентског покрета у данашњем скислу те речи, као омладинског покрзта свиж студената, студентски штрајк 1936 има за нас историски значај.

Терористичке антистудентске клике покушавају да дижу главу. Да је такав пут нашег покрета једини правилан и могуlн, да он не само као што на речима радикални елементи тврде није снизио борбену снагу нашгг студентства из времена фебруара 1935 и студентског штрајка 1936, eeh да ју је проширио и продубио h' много — зато су најбољи докази последњи догађаји. Својим познатим методама: крађама, фалсификатима, новим нападима на голоруке студекте сколчаним са новим проливањ-м крви пред Универзитетом, терористичке антистудентске „зборашке« и сличне клике покушале су у задње врзме да дигну главу. Потучени и од сваког прзвареног и добронамерног напуштани, ови усамљени терористи, свес и и чињенице да на Универзитету не могу Виш е играти никакву улогу, покушавају сада да провокацијама, изазивањем нереда и новим проливањем крви рззбију данашње стање ствари на Универзитету, мир и рад и доведу до затвзрања ове школе, Снгжна реакција свих студзната на ове 6-есрамне покушаје, убедљиви и недвосмислени тријумф студентског јединства на изборима за Потпорно удружсње, последње величанствзне приредбз на Универзитету, са преко 3.000 присутних, силина којом су нападачи најурени из суле Правног факултета и онај нсзаборављеми

протестни митинг против насртаја на живот нашег колсге М'ђе— све је то био за њих досто ан одговор и поука. Све им то показује, њима и који се сличким плаlНовима бавв да је наш покрет две годише послв априлског nrpaijKa, цементиран радом и жртвама, буднији и снажнији но икад, да је прозрео њихове планове и да fce знати да брани студентске тековинз, да дисциплиновано и организовано одговори на сваки напад npoтив рада, реда и мира на овом Универзитету. Ми, студенти, неfceMo дати да се на овај У ивгрзитет уносе немири споља; Mf«v нећемо дозволити да ое он затвара, јер ми хо+немо на да радкмо, да се у учионицама и у своме покрету спремамо за будућност. Априп 1936 почетак |ед«в епохе. Снага нашег покрета, која је баш задњнх дана у неколико махова дошла тако до израза, показује пут који је пређен. Пут ifVj'H 'е почетак, почетак ј’дне епохе, април 1936; пут на коме је наш покрет дошао до своје организованости и свести о својим задацима, и заиста постао покретом кроз који једно покољсње иде ка животу и ка своме циљу: ка свесној служби народа, друштвеном задатку генерације народке интелигенци е коју хоћемо да створимо.

ИВО И. РИБАР

„НАРОДНИ СТУДЕНТ'

БРОЈ 8