Студент

ПОВОДОМ 150-ТЕ Г ОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА

АЛЕКСАНДАР СЕРГЕЈЕВИЋ- ПУШКИН

Неподмитљив глас мој био је одјек руског народа. П у шк н н „Сунце руске поезије је зашло** писао је савремени критичар после Пушкинове погибије на двоооју, а Лзермонтовљев протест је страсно загрмео: Ви, који у грамжљнвој гомили стојите око престола, џелати Слободе, Генија и Славе, скривате се под заштитом закона, пред вама суд и правда, све ћути. Највећи руски песник, геније светске књижевности, Александар Сергејевић Пушкин, погинуо је у 37 години свога живота, у пуном размаху зрелог талента недоctojhom смрћу униженог човека николајевске епохе. Цео народ је заридао од бола. Гогољ је писао: „Пушкин је необична појава, и можда јединствена појава руског духа; то је руски човек у свом развитку, онакав какав ће се можда појавити кроз двеста година“. ★ Пушкин је живео у доба два највећа апсолуТиста царске монархије, Александра и Николаја. Александар I. руководилац и инспиратор „Свете алијансе**, стваралац злогласних „вој*ннх насеља**, најреакционарнији европи његов љубимац Аракчејев, „полуимпсратор , необразован артиљериски официр, варварском снагом су угушивали све напредно и револуционарно. Пушкин је мрзео Александра, Аракчејева, самодржавље, и жигосао их бурним протестним стиховима и борио се поезијом за револуционарни покрет декабриста. Авај! Куда год бацим поглед Свуда бичеви и ланци, Срамота злокобних закона, Немоћне сузе ропства, Свуда је неправедна власт. Он са ужасом гледа на савремену стварност „дивљих спахија, без осећања, без закона**, „достојанственог беспосличења", цара „деспота скитача" и с гњевом и мржњом баца самодржављу изазивачке стихове; Својевољни злочинче! Тебе, твој престо мрзим, Твоју смрт и смрт твоје деце Са суровом радошћу гледам. Веза са декабристима и револуционарна агнтација били су очигледни. Сурови реакционар Александар ниj’e презао ни од прогонства великог и већ славног песника. Крвавим угушивањем децембарског устанка, вешањем петорице декабриста ступа на престо суров и ограничен руски самодржац Николај I. Енгелс је дао овакву карактеристику новог руског императора: „Самозадовољан медиокритет с видиком каплара, човек који j'e суровост сматрао за енергију и каприциозну упорност за снагу воље, кој*и је више свега ценио спољни изглед власти, и ради тога изгледа био спреман на све“. Самоуверен, не читајући никада књиге, осећао се наЈ*срећниЈ*им у касарни („тамо нико ие наређује ко сам није научио да се покорава"), и од целе РусиЈ*е, по речима једног странца, створио је велику касарну. Уз помоћ оданог Бенкендорфа ванредно је прецизно организовао полицију, тзв. „треће одељење**, а Бенкендорф је личним учешћем осигурао поузданост цензуре. Просвету је спроводио у духу идеолошке борбе са напредним и револуционарним идсјама тога времена кроз формулу: „Православље, самодржавље и народност**. Школарину је Ј*ако повећао да би се, по речима министра просвете Уварова, „зауставио прилив младих људи рођених у нижим друштвеним слојев»ша, за које је више образовањс некорисно, преставља сувишну раскош и изводи из круга првобитног стања, без користи за њих саме и за државу". Николзј* I је „милостиво", после шестогодишњег прогонства ослободио великог песника и саопштио му да може да се врати у Петроград „слободно, под надзором ј*сдног пратиоца". У личном разговору са царем, на пнтање како би поступио да се за време децембарског устанка налазио у Петрограду, Пушкин j’e одговорио: „Био бих у побуњеничким редовима". Цар је постао једини цензор Пушкинових дела. После његове женидбе са петроградском лепотицом Наталијом Гончаровом произвео ra је у срамни чин камерјункера. Пушкин је био увређен. Настаје најтежи период у Пушкинову животу, период празног великосветског живота, недостоЈ*ног шетања по царским баловима, материЈ*алне беде, отсуства слободног времена, неопходног за уметничко стваралаштво. Око песника се плете мрежа дворских интриганата. Лепогица-жена је предмет сувише усрдне пажње многих значајних личности, чак и самога Николаја. Пушкин j’e уврсђен. Изазивања су учестала. Интриге се завршаваЈ*у, са жељом и одобрењем цара, двобојем између великог песника и пустолова Дантеса. ★ „Пушкинова поезија изванредно је тачан одраз руске стварности, било да приказује руску стварност, било да приказује руску природу или руске катактере". Б јељкнскн „За Пушкина су интереси целе нације били вишн од ннтереса племства, а његово лично искуство дубље од искуства племићске класе". Горки Стваралаштво Александра Ссргејевића Пушкина дубоко је проникнуто савременом рускрм стварношћу, његова је поезија први пут у руској књижевности дала високе обрасце реализма, осигурала реалистички метод

у песничком стваралаштву. Ослободивши руску кн>ижевност подражавања, угледања на западне обрасце, класицистичког шаблона или расплакане сладуњавости сентиментализма, Пушкин је стрворио нову, оригиналну „самониклу књижевност, чисто руску и по духу и по садржини". Пушкин је поред тога створио изванредан књижевни језик одбацивши класицистичко начело да књижевни језик треба да буде језик племства, усвојио богат народни језички материјал и у својим делима изразио, по речима Гогоља „Све богатство, снагу и гипкост руског језика". Пушкин, песник и стваралац уопште, интензивно је живео напредним стремљењима свога времсна и свој идеолошки, а и дубоко интиман став изражавао је у готово свој својој поезији, Он је захватао како конкретно политичку, актуелну тематику дана (грађанска лирика) тако и општу друштвено-историску и националну (однос народа и царске власти у „Борису Годунову"; питање централизације и европеизације руске државе у врсме Петра I у поемама „Бронзани коњаник“ и „Полтава“; проблем сукоба индивидуалног са историским стихиским прогресом у поеми „Бронзани коњаник"; проблем слободс личности у поеми „Цигани“). Класичну уметничку слику друштва у коме је живео дао је Пушкин у роману „Евгеније Оњсгин". Грађанска лирика Александра Пушкина је најжив* љи тестаменат његових напредних, револуционарних схватања и улоге његове поезије у пропагирању револуционарног покрета и револуционарних идеја његова времена. У својим епиграмима и сатиричним стиховима он је беспоштедно и страсно нападао самодржавље, све његове присталице и проповеднике, носиоце варварске власти. Сатирично унакажујући изоблкчавао је цара и свемоћног Аракчејева: Из епиграма Александру; Код Аустрелица је бежао, Дванаесте године дрхтао, Зато је био војни стручњак; Али строј је хсроју досадио; Сада је пензионисани чиновник У ресору спољних послова. Аракчејеву: Цсле Русије угњетач... А цару је друг и брат. Пун злобе, пун освете, Без ума, без осећања, без части. Министра просвете Гољицина назвао је „прогонитељем просвете", а оца реакције, архимандрита Фотија „полуфантастиком, полулоповом" чије је оруђе „проклество, мач и крст, и кнута". Грофу Воронцову, надувеном царском високом чиновнику код кога је служио у прогнанству, упутио је заједљиве стихове: Полу-јунак, полу-незналица, Уз то још полу-подлац... Али ту је још нада Да he бити потпун. Друштвено-историска и национална тематика заузимале су значајан део Пушкииова стваралаштва. У трагедији „Борис Годунов" поред тога што је то прва реалистичка драма ослобођена класицистичких образаца и што са формалне стране (композиција и јамбскн стих од пет стопа) претставља значајну новину и велико постигнуће, Пушкин је уметнички поставио и обрадио питања улоге народа у историји, његов одлучујући значај у светско-историским сукобима и преломима, његове огромне потенције и усмеравачке снаге. Црпећи материјал из непоуздане Карамзинове историје, Пушкин је у уметничком сликању борбе за власт између Самозванца и цара Бориса Годунова подвдачио одлучујућу улогу народа и нужну победу Самозванца на чијој су страни биле народне симпатије. У исти мах подвлачи да став народа не произилази из патријалхалне оданости народа самодржављу већ се одређује класним интересима. Мржња народа према Борису произилази отуда што је Борис укинуо Ђурђев-дан (дан када су сељаци могли да мењају своје господаре). Овако постављање проблема било је актуелан одговор и песникова реакција на угушени револуционарни декабристички покрет, песникова оцена слабе везе декабриста са народним масама. У историским песмама „Полтава" и „Бронзани коњаник" Пушкин је уз ванредне лирске обрасце, стихове пуне песничког одушевљења и лепоте, са огромном љубављу и објективним ставом историчара сликао лик Петра I, његову огромну улогу у централизацији Московске државе и европеизације Русије. По Пушкиновим речима „Русија је дуго била одвојена од судбине Европе... Нагли преокрет који је извршио Петар I моћним самодржављем збацио је све старо, и европски утицај разлио се по целој Русији. Русија је ушла у Европу као ново саграђена лађа уз ударце секире и тутњаву топова. Ратови које је Петар предузео били су повољни и плодоносни како за целу Русију тако и за цело човечанство. Успех Петрове реформе био јс последица Полтавске битке и европска просвећеност пристала је уз обале освојене Неве. Природа нам је досудила Да овде у Европу отворимо прозор, Да чврстом ногом станемо на мору Полтавском победом Петар I је поставио чврст темељ за развој европске културе на руском тлу. То је његов историски подвиг и идејни смисао поеме „Полтава". У поеми „Бронзани коњаник" Пушкин је на тему поплаве Петрограда и судбине ситног чиновника Евгенија поставио проблем неизбежности пропадања индивидуалистичких интереса ако се ставе насупрот прогресивнној историској нужности. Овим Пушкин осуђује противнике Петрових реформи и указује на историску неминовност победе прогреснвних идеја Петра I.

Највеће Пушкиново животно дсло, један од драгоцених прилога светског књижевног наслеђа, јесте роман у стиховима „Евгеније Он»егин“. Бјељински је писао да је Оњсгин „најмилије Пушкиново дело, највољеније детс његове фантазије. Ту је сав живот, сва душа, сва његова љубав; ту су његова осећања, појмови, идеали." Са огромним песничким мајсторством, ванредним лирским достигнућима, Пушкин је реалистички приказао друштво у коме је живео, сликао „типичне карактере у типичним околностима". „умео је да се дотакне толико многих ствари, да наговести тако много оног што припада свету руске природе, свету руског друштва' 1 да је створио једно од највећих класичних дела руске реалистичке књижевности и критичким ставом према племићској класи превазишао оквире класе којој је сам припадао и постао велики народни песник. У лику главног јунака, Евгенија Оњегина, Пушкин је дао уопштени уметнички лик „сувишног човека* њсгова времена, човека који је развијенији од средине којој припада, и, неспособан за животну борбу трпн лични крах и празно животари „без циља и без рада“. Социјалне и друштвено-политичке узроке формирања оваквог карактера песник изражава кроз третирање целокупне Оњегинове личности. Татјана Ларина, једноставна, емотивна, пуна унутрашње лирике руска девојка један је од најдивнијих ликова целокупног Пушкиновог стваралаштва. Она није била ни жустра, ни хладна, нити говорљива, ни у кога није гледала заводничким очима, није тражила успехе, без кокетерија и подражавања... све је у њој било тихо и просто. Пушкинова лирика садржи у себи највише квалитете песничког уметничког изражавања; у њој поред изванредне форме и мајсторског начина обраде доминирају утанчана психолошка анализа и разнородно, кристално јасно доживљавање великог песника. Целокупна Пушкинова лирика је исповест његовог унутрашњег живота, поезија људског достојанства, духовног богатства, хуманости и слободе, поезија „моралног здравља" по речима Чернишевског. „У сваком Пушкиновом осећању има увек нечег племенитог, кротког нежног и величанственог, каже Бјелински. У том погледу, читајући његова дела можемо да на један изванредни начин васпитавамо у себи човека. Ни један од руских песника не може бити у толикој мери васпитач омладине, одгајивач младићског осећања као Пушкин. У његовој поезији нема ни трага фантастичног, сањарског, лажног ни привидно-идеалног; она не покрива лице живота ни белилом ни руменилом, већ ra показује у његовој природној, истинској лепоти. У Пушкиновој поезији има неба, али је њиме земља увек прожета“. Пушкинови младалачки стихови носе у себи ватрена патриотска осећања, дубоки протест песника против поробљивача. Искрено и топло су зазвучали стихови Пушкина-лицејисте: Сећате се: ишла је чета за четом, Опраштали смо се са старијом браћом И враћали се љути у окриље науке, Завидећи онима који су пролазили поред нас идући у смрт. Слободољубиви лирски мотиви прате читаво Пушкиново стваралаштво. У оди „Слобода" кличе; Тирани света! дрхтите! А ви, знајте и чујте Устајте, пали робови! У песми „Село" диже свој глас против кметства где су спахије „насилнички и бичем присвајали себи и рад, и својину, и време земљорадника", где „младе девојке цветају за прохтеве развратних злочинаца". Тема љубави и пријатељства заузима посебно место у стваралаштву Пушкина. Емотивна природа, Пушкин је интензивно преживљавао свако осећање. Идеализован лик жене и осећања према њој дају Пушкнну право уметничко надахнуће. Стихови посвећени А. Керн увлаче се у људску душу и неизбрисиво живе У н>ој: Сећам се дивног тренутка Када си се појавила преда мном Као тренутно привиђењс, Као геније чисте лепоте. ★ После 15Q година од дана рођења Александра Сергејевића Пушкина, историска личност великог песника израсла у циновског горостаса напредне људске мисли. Ма да је највећи руски песник, како по читавом . сацржају и карактеру свога стваралаштва, тако и по целокупној манифестацији своје личности чисто руски, он је ипак и општељудски, понос и слава читавог напредног човечанства. Данас 150-годишњица великог руског песника није само празник народа Совјетског Савеза, већ и празник читавог напредног човечанства, па и празник наших народа. Велики песник је осетио снагу свога оргормног талента и улогу коју ће одиграти у људској историји, и пре 150 година написао пророчанске стихове: Не, нећу ја сав умрети душа ће ми у светој лири Надживети прах и неће иструлити... И дуго hy бити драг народу Зато што сам лиром будио лепа осећања, Што сам у свом окрутном зеку прославио Слободу И тражио милост за оне који су допали невоље.

М. МИТРОВИЋ

БроЈ 4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

5