Студент

И за мене је и за моје ученике Максим Горки био организатор марксистичког осећања света. Док је схватање историје до нас долазило другим путевима, путевима бољшевичке пропаганде и револуционарних догаfeaia, дотЛе нас је Горки учио да осећамо ту историју, уливао нам мржњу и ватреност и још већи уверени оптимизам, већу радосг захтева: „Нек силније груне бура“. Људски књижевнички пут Горкога био је за нас пример за углед. У Горком смо ми гледали неке делиће самих себе, можда смо ми чак гледали несвесно у њему продирање нашег човека у досада неприступачну високу културу. За њим је требало да навале сви да би учврстили и проширили победу... ...Ja сам као учитељ мање више добро радио, а после Октобра откриле су ми се невиђене перспективе. Нас, педагоге, онда је та перспектива тако опила, да нисмо знали за себе, и, право да кажем, велику зорку смо направили одушевљавајући се разним стварима. На срећу двадесете године су ми дали колонију малолетника. Поверени ми задатак био ]е тако тежак и тако неодложан, да није било времена за збрку. Али непосредне нити нисам имао у својим рукама. Старо искуство колонија за малолетнике није ми могло користити, новбг искуства није било, а књига такође није било. Moi положај је био врло тежак, скоро безизлазан. Нисам могао наћи никакав „научни излаз“. Морао сам се обраћати научним претставама о човеку, а за мене је то значило обратити се Горком. Мени управо није било потребно да поново читам његове књиге добро сам их знао, али сам опет прочитао све од почетка до краза. И сада савегујем сваком почетнику, - васпитачу да чита књиге Горког. Разуме се оне неће дошанути метод, неће решити поједина „текућа питања, алп ће пружити велико знање о човеку у огромном дијапазону могућности и при томе неће дати човека натуралистичког, прецртаног из природе, него he дати човека, дивног, уопштеног, и, што је нарочито важно, марксистички уопштеног. Човек Горког је увек у друштву, увек се види његов корен, он је пре свега социјалан, па ако пати или је несрећан, увек се може рећи ко ]е зато крив Али нису главне те патње. Може се, заиста, тврдити да зунаци Горког нерадо пате, и за нас, педагоге то је ванредно важно. Мени је тешко да то подробно објасним, зато је потребна специјална студија. Овом случају је пресудан горковски оптимизам. Јер он је оптимиста, не само у том смислу што у будућности види срећно човечанство, што у бури налази срећу, него зато што је код њега сваки човек добар Добар је не у моралном и не у социјалном смислу, него у смислу лепоте и снаге. Чак и јунак непријатељског табора. чак и прави непријатељ код Горког су тако насликани, да се јасно виде њихове човечанске снаге и најбољи човечански потенцијал. Горки је дивно доказао да је капиталистичко друштво убитачно ве само за пролетаријат, него и за људе других класа, оно је убитачно за све, за цело човечанство. У Артамоновим, у Васји Жељезновој, у Фоми

Гордејеву, у Јегору Буличеву јасно се в*lде сва проклетства капитализма и дивни људски карактери који су изопачени и унакажени у богаћељу, у неправедном господарењу, у неправедној социјалној сили, у искуству које није стечено радом. Увек је тешко у човеку уочити оно што је добро. У живим покретима свакодневног живота људи, тим пре у колективу који је иоле нездрав, оно што је добро скоро је немогуће уочити, оно је сувише заклон>ено ситном свакодневном борбом, оно се губи у конфликтима који се дешавају у датом времену, Добро у човеку мора се увек пројицирати и педагог то мора чинити. Он мора да прилази човеку с оптимистичком хипотезом, па макар и са извесним ризиком да се превари. И ето ту вештину пројицирања у човеку нечег бољег, снажнијег занимљивијег, треба учити °Д Горкога. Нарочито је важно што се код Горког та вештина не реализује тако просто. Горки уме да уочи у човеку позитивне снаге, али се он никада не разнежава пред н>им, никада не смањује свој захтев према човеку и никада се неће устезати од најстрожије осуде... ...Ја сам тада, размишљајући о Горком многе мисли претурио преко главе. То ме је размишљање само у ретким случајевима доводило до формулација, ја ништа нисам записивао и ништа нисам дефинисао. Просто сам гледао и видео. Видео сам да се у спајању горковског оптимизма и строгости у захтевима састоји „мудрост живота“, осећао сам с каквим жаром Горки налази у човеку оно што је херојско и како он ужива у скромности људског хероизам и како на нов начин расте у човечанству оно херојско (~Мати“). Видео сам како није тешко помоћи човеку, ако му се прилази без позе и ~непосредно“; и колико трагедија настаје у животу само зато што „нема човека“. Окренуо сам се својим првим васпитаницима и постарао се да их глелам очима Максима Горког Отворено признајем _да у томе нисам одмах успео; Iош нисам умео да уопштавам живе покрете, још нисам научио да у људском понашању уочим главне особине и опруге. У својим поступцима и акцијама iom нисам био „горковац“ био сам само то у својим тежњама. Али сам се већ трудио да мојој колонији дају име Максима Горког, и успео сам. У том тренутку није ме тсушко привлачила методика горковског поступања према човеку, више ме 1е заносила историска паралела; револуција ми ie поверила рад „на дну“, и природно је да сам се сетио дна Горког. Та се паралела. уосталом, miie дуго осећала. „Дно“ је начелно било немогуће у земљи. и кол мојих ~горковаца“ убрзо се поенергична намера да се ограниче на просто испливавање на површину. њих су мамили врхопи планина, ол Iунака Горког највише им ie импоновао Соко. Дка наравно шце било, али ie остао лични поимер Горког, остало ie његово „Детињство‘\ остала је дубока пролетерска сродност између великог писца и бивших малолетника.

КУЛТУРА-УМЕТНОСТ

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ студената Академије ликовних уметности

Уметнички пзвијмж на Малом Калеметдану пружио нам ie rrpe кратког времена могућност да се кроз радоае неших младих уметника студената Академије, упознамо са резултатима уметничког стварања младог и перспективама његовог развоја. Ова је изложба нарочито значајна због тог, што видимо почетне радове људи који израстају у умстнике на тлу своје социјалистичко домовине, надахнути керојским сгваралаштвом наших л>уди и славним традицијама блиске прошлости. То је оно што ie битно, што условљава и захтева од наших уметника потпун реализам, дубоку идејност, актуелност и разковрсност тематике. Млади уметници су то, углавном успели да прикажу и о томе не мислимо да говоримо већ би се задржали на извеским примедбама принципијелног карактера, о неким појмовима који код неких излагаша нису дозољно пречишћени. или се бацају у л ; >'ги план, а изложбе овакве врсте нарочито су погодне да се такве ствари на време уоче. Као ггрво постављено пктан»е садржаја. теме, идеје, проблема, уметничког задатка и његовог израстања кркзз форму у готово уметничко дело. У марксизму је давно познато да нема садржаја без форме и обратно форме без садржаја, да једно без другог не иде и да једно нужно садржи друго. Уметничко стваралаштво носи извесне посебности, специфичноти које за хгевају разграничавање у процесу припремног дела стварања, да би Се н>и хово сједин,аван»е у уметничком делу што потпунијр извело. У томе је смислу (ма да не искључиво зато) Стаљин рекао да садржз) има примат над формом, што је у уметности још очигледније, јер н»ен садржај ггретотавља стваралачки процес одабирања из масе материјала хојега пружа живот, оног што je карактеристично и битно, оног што одражава законитост њеног кретања. Дакле и сам процес „асимилације” носи у себи тежак задатак за онога који ствара и неисправно одношење према њему води неизбежно на позиције буржоаских естетичара и теоретичара уметности који тврде да се уметници разликују само по томе што могу да из. разв оно што иначе свако види или oceha. То je први корак у фор-

Милун Митровић

мализам и декадешцгја- Дакле дубоко и свјгстрано изучавање живо_ та и стварности као уметничког садржаја са свим његовим специфичностима, издвајање оног што је титтично од свакидашњег, баналног и непотребног за један уметнички лик, јесте нужан почетак сваког правог уметничког стварања. Са тако изабраним материјалом тачних и типичних детал»а у типичним околностима (Енгелс) прилази уметник њиховом ожив. љавању, уобличавању, индивидуалисању ствара уметнички лик. Ту настаје исто тако важно питање компоновања тих детаља у лик и од начина како се то изводи зависи да ли he он заиста бити жив (живљи него и у самој стварности), деловати на нас и служити нам као контакт са животом који је у њему искристалисан, као покретач за нова стварања. Треба одмах нагласити да добро изабран садржај свакако олакшава иЗћођењв ф>орме и да он нужно себи намећв одговарајућу форму, али да с друге стране, и она није нешто што c# садржајем готово долази Ту се испољава друга страна уметника, уметника као мајстора, занатлије, познаваоца технике свог стварања_ Када садржај одушеви ствараоца, њему he самим тим бити и олакша. но његово уметничко обликовање чиме се никако не искључује нити запоставља тај други део посла За тим долази до изражаја субјективни фактор у стварању где уметник даје своме делу део себе, даје му печат своје личности по чему ћемо га разликовати од стваралаштва других, јер сваки субјект, а уметник поготову, на себи својствен начин изражава стварност, Код извесних студената изла. гача, међутим, појавила се тенденција да на проблем садржаја гледају као на нешто само по себи и за себе, нешто што нужно сваки уметник у себи носи, или му га стварност сама спонтано намеће, а његово је само да то изрази. Beh смо поменули да то води теоријама западњачког декадентног формализма пресађиваног под овом или о_ ном фирмом на тле старе Југославије и који као коров покушава да се регенерише. Некоме he оваква формулација изгледати донекле претерана, што је тачно уколико се

. ствари посматрају статички, али ако мислимо динамички развојно, нама у неким случајевима у перспективи стоји могућност да западнемо у разне „изме”, који се сви своде на декадентство и формали. зам. Није далеко од ипресионизма великог уметника Ренуара или његових елемената у делима Ел Грека па до разних савремених буржоаских застрањивања. Елементи форме, методе и израза које су о. ви и још многи други велики уметници јаче истицали као једну нову могућност за уметничко изражавање, која тек у склопу правог и одговарајућег садржаја налази своју пуну примену, злоупотребљени су од разних уметника метафизичара који су на томе стали и остали а све друго апстраховали и забора. вили. Далеко смо од помисли да предвиђамо овакву будућност некима од наших младих уметника али је нужно да се одмах на почетку не пропушта ништа што би могло да им нашкоди Стварност, дакле, уметник не носи у себи то је идеализам ко_ ме се још Аристотел са успехом супротставио Платонијанско пониран»е у себе и сећање на стварност својствено је само онима који су изгубили смисао за садашњост, који не умеју да сагледају и да у њој виде будућност што је све директно супротно законима праве уметности, социјалистичког реализма. Ради илустрације наводимо пример из скорашње дискусије са једним од излагача на изложби: Друг који је учесник наше Народноослободилачке револуције (то нарочито подвлачимо!) поставио је себи за циљ да наслика сцену из рата, моменат типичан и карактеристичан за нашу борбу. И шта би_ ва. Појављују се две варпјанте „подједнако” типичне и коју сада искористити? Није проблем како технички обрадити ову или ону фигуру у овом или оном ставу и покрету, већ шта дакле питање садржаја. Ма која се од варијанти искористила, слика би успела, али у једном случају свакако више и та на изглед мала нијанса бољега мучи уметника већ дуже времена, и не само њега већ и друге који су са проблемом упознати, а до решења се још није уопело доћи У_ кратко, учесник Народноослободи-

лачке борбе који је свакодневно гледао борбу није успео да види шта је битније! Шта тек онда треба рећи за остале који у борби нису учествовали када се нађу пред сличним задатком, а желе да га стварно реше Још један мали пример из рада наших старијих уметника Код неких од њих, школованих на страни и изврсних мајстора занатлија (за чиме наши млади уметници толико чезну) поставља се тешко, врло тешко питање: шта (садржај) а не како (форма) дати. На прош_ лој савезној изложби имамо примера слабије успелих радова старијих мајстора у поређењу са радовима студената почетника са много слабијим познавањем заната. Не_ сумњпво је да само ови други имају предуслове за развој правог уметника. Исто је вредело за многе прит мере и на студентској изложби. Као што смо поменули понеки схватају питање садржаја као нешто што сама стварност намеће. Често их то одводи у наивни реализам и натурализам где у великој мери дају небитно, фотографију стварности, а не законе њеног развоја које треба тражити, уметнички их доживети и тек онда је реализовати кроз ликове. Уметничко дело треба да помогне човеку да боље схвати реалност, да га одушеви и покрене на даљу промену и тиме пружи нов материјал за уметничку обраду Има појава код неких младих уметника да теже некој теорији „малих садржаја" Кажу да су многи велики уметници узимали за сиже предмете мале вредности, али да су их изврсно дали. Поведећи се за оваквим примерима они су врло скромни у односу на садржај, тако да просто теже безсадржајности. Не треба заборавити да су најбоље Хајнеове песме врло просте по форми, да техничка страна Шекспирових трагедија није тако савршена, али да им се свет диви због њиховог садржаја. Сличан је случај и са грчким античким Гете је свог Фауста замишљао деценијама, а написао га је за релативно кратко време. Џотов портре Дантеа је врло оскудан и технички прост, али је садржајно врло богат и дубок, Када је Тицијан у дубокој старости (а знамо да је врло дуго живео и сликао) рекао да тек сада почиње да разуме шта је слика, онда нам је јасно да је мислио на суштину и садржај сликарства, јер је занатску страну врло добро познавао, Микеланђело како је за себе рекао, није био сликар па је ипак дао Сикстинску капелу, јер је био уметник дакле сви нам ови узвишени примери из уметности говоре да је за све њих проблем садржај. Полазећи од форме, од израде, од технике* настаје уметност оке класе која садржај схвата као нешто статичко, нешто што се не креће, што је увек исто. У тако схваћеном садржају заиста нема проблема садржаја, расправл>а се само о методи, лзразу и та се уметност нужно распада и своди на елементе форме Да би се могло читати, мора прво да се научи азбука, али се никад слова не уче на бесмисленим речима и текстовима. Не постоји ни најмања намера да се потцењује значај техничко-занатске обраде и важност изучавања занатске стране Потребно је једино да јој се да право место, да се ствари поставе онако како у стварности стоје, а како би и у уметности требале да буду. Што се понеко жали на недостатак узора одговарамо: шта можемо када судбина захтева да баш ми будемо тај узор!

Радиша ИЛИЋ

ст. филозофије.

„Са Новог Београда"

Са изложбе студената Академије ликовних уметноети

РАДОСТ

Владимир Назор

( . , уз Назорову „РАДОСТ’*) Умро Ј« Назор, али дјело његово борбено д,lело пуно нада, свијетла и борбених позива, које као луча, као стЈет стајаше децекијама у ирвим редовима наше патриотске лирике остаје... ОстаЈе да живи, да и дал>е уздиже дух својести у властите снаге наших народа, које расту и надимл.у се уз тутањ рушећи све препреке на путу у нове радосне дане. Уз то дјело наши he народи оправдати и последње наде и увјерења Назора борца-пјесника. О дјецо земље наше! Ви. коЈе сунце грије; Ви, које мрак већ хвата; ви. које гроб већ крије. Чујте ме, чујте! Тавну Отвор’те кућу своју и устајте из гроба. Ја горим ко ломача на прагу новог доба. И виест вам носим славну. 1. Чујте ме, чујте, дјецо те наше земље! Ви сте Још пуни мрака; и сад ви однијели нисте Из дома свог мртваца. Ал не бојте се! Он је сто пута мртав неће Ко авет да се ноћна под нашим кровом шеће И за нама да кораца; Јер ми ћемо сад проћи на ону страну воде, И срушити за собом све мостове и броде, Запалити све лађе; Из мрачног ћемо доца на висове се пети И шатор ћемо бијели под сунцем разапети, Што не може да зађе. Док иа дну душа људских мраз и лед древни копн*» Дух мој ће да се данас ко талас у вис пропне, А грло да се надме,И ја hy запјевати, док дни се гасе сиви, Поему среће наше. Сви мртви и сви живи, Ох, чујте, чујте, сад ме! 2. Ја хтједох проклет дане страдања нашег; хтједох Да у свиет мржњу викнем што до сад ја не смједох Но шапатом казиват; Ал у час, кад сам на жал спасења нашег стиго и згрчену сам шаку над лешином већ диго, Ја морам благосливат. Благословене нек су све боли иаших пређа И крв, и зној, и сузе; и страх, и глад, и жеђа; II туге и горчине! Јер од свих наших патња и од свих наших јада, Што бјеху и што јесу, мед he правит сада Пун воња и сладчине, Благословене нек су све куће запаљене И раке оскрнуте, и зипке расплетене, И срушени олтари! Јер храна нам бјеше прах наше стрте cpehe, А његово се труње још нашим жилам креће, И кола. ври и пали. Благословене нек су све мржње и све љутње И ноћм пуне стрепње, лни пуни црне слутње! Благословена да је И она неман грдна, и она црна сила, Што рвасмо се с њоме, јер за лет сад нам крила И за скок замах даје/ Тко није пелин гуто, тај не зна, шта је сладост; Тко није тужан био, тај не зна. шта је радост Кад кроз њу снага сјекне. По љествици невоља високо смо се пели, Па сада, прошлост наша, коју смо дуго клели, Благословена нек је! 3. Чујте ме, чујте, лјецо те наше древне земље,Дан побједе иек буде дан љубави! Нек дриемље Освете дух! У тавну Ноћ пада мржња стара. Страх лежи на дну гроба. Ја горим ко ломача на прагу новог доба II виест вам носим славну. У освит новог дана. планипе нд врхуицу. У посмиеху се зоре, нз прољетиоме сунцу, Божзиство младо роди. У очма звиезде носи, на длаиовима руже. И силази. И јата Весеља. гато гз круже, У сусрет нама водн II то је боштво; Радост Њу ми још знали r ,JCS,e * А без ње звјераз би.*една на овој земљи сви мо * Ох Рзлост! Радост' Отворите сва срцз. сва вратз aymrt eame! Другови. теа Је дзнае почело жпће нашв И иаша првз младост.

Београд. 27 Јун 1949 годнне

Нар&рни сњџџеши

5