Студент

О наредним задацима

(Наставак са друге стране) стручњака јесте њихова стручна спрема са којом излазе наши студенти са факултета. Напријед смо рекли да на нашем Универзитету и великим школама постоје сви услови да тај ниво буде онакав какав заиста одговара степену нашег друштвено економског развитка. И по овом питању као и по свим осталим — то је задатак и студената и наставника. Позната је ствар да многи дипломци са неких факултета Т В Ш не одговарају по свом стручном знању одмах свим оним условима и потребама нЈше привредне праксе. Исто тако смо имали и лијепих примера, као рецимо, да су прототип нашег првог трактора израдили студенти, који су дипломирали на нашем Универзитету послије рата. Али рад на подизању квалитета учења мора да буде сталан задатак наших партијских организација и основна брига наших школских власти, катедри и свих наставшша појединачно. Велики део рада на подизању квалитета студирања на виши ниво, пада на студенте. Зато партиЈска организација и организација Народне омладине треба да води борбу тхротив лекцијашког, ужурбаног учења, борбу за навикавање студената на солидно и систематско студирање. За ово постоје многобројне форме рада. Научне групе су једна од форми, преко које студенти подижу квалитете учења. Оне самим својим примјером дјелују на све студенте и привикавају их на солидно студирање појединих наука. Ово је даље, врло згодна форма повезивања наше наставе на Универзитету са проблематиком наше социјалистичке праксе. Научне групе, најзад, треба да буду жариште идеолошке борба против разних реакционарних схватања и ненаучних теорија. Пред све наше партиске организације, а нарочито пред факултегске комитете, поставља се задатак да питању рада научних група посвете пуну пажњу, водећи свакодневну бригу о раду појединаца и

саставу чланства научних група, пратећи развој појединих чланова итд. Посебно треба пссветити пуну пажњу децембарској смотри и радовима који се припремају за њу Ми очекујемо да ће то бити и смотра научних група и велика манифестација рјешености наших студената да извршавају са успјехом и на вријеме све планом постављене задатке. У нашем, стручном раду треба, дакле, стално имати у виду чињеницу да је испуњење плана У давању кадрова нашој социјалистичкој домовини, важан чинилац за испуњење Петогодишњег плана, тј. да од тога у многоме зависи испуњење нашег Петогодишњег плана уопште. Полазећи од тога видимо колико је наш Универзитет важан сектор борбе у социјалистичкој изградњи наше домовине и колико, са друге стране, су тешки и часни задаци који се постављају пред нашу партиску организацију. Да би одговорили томе задатку, који је диктиран брзом и побједоносном изградњом социјализма код нас, морамо уложити све снаге и мобилисати сву нашу партиску организацију, оргачизацију На ; одне омладине, наставнике и све друге раднике на Универзитету да као јединствен колектив извршавају часно и на вријеме све задатке које нам је поставила социјалистичка изградња наше земље. Нема питања из нашег рада, било политичког, идеолошког, организационог и другог, а да се у његовом рјешавању не полази од ових основних момената. Ово треба да буде основна мисао у нашем раду, мисао која ће сваког нашег студента и наставника нагонпти на предан и самопријегоран рад. Сви наши студенти, наставници и остали радници на Универзитету треба да се усхићују чињеницом што нам је наша Партија повјерила задатак да изградимо и дамо нашој домовини, нову, напредну, социјалистичку интелигенцију, која ће све своје знање ставити у службу наше социјалистичке изградње. 11. Садржај нашег масовног агитационо-политичког рада треоа да кроз најразновроније форме мобилише наставнике, и студенте на испуњавашу основних задатака наших факултета и школа у изградњи социјализма. 12. Партиска руководства, основне организације и одељења треба да се више заложе за боље руковођење и садржајнији рад у организацији Народне омладине. Народна омладина треба да постане истински васпитач нове социјалистичке интелигенције на наишм факултетима и школама. У том циљу предузети следеће: а) Помоћи комитетима Народне како би се они више осетили као руководства организације, како би се више осамосталили У раду и осећали одговорнијим за задатке које решава организација Народне омладине. б) Комитети Народне омладине треба да развију много разноврснији и садржајнији рад у својим организацијама стално вопећи рачуна о даљем подизању Народне омладине као комунистичке организације. На тај начин много више обогатити живот и рад омладинске организације (који се не сме сводити само на званичне састанке и конференције), увек имајући у виду задатак свестраног васпитања нове социјалистичке интелигенције. ц) Основне партиске организације однооно партиска одељења треба да пруже пуну помоћ у раду актива и група Народне омладине и да воде сталну бригу о раду својих чланоза у активима и групама Народне омладине. д) Више развити културно уметнички рад, учврстити културноуметничка друштва и секције, подићи квалитет рада друштава и ликвидирати сваки реакционарни утицај неких уметничких руководилаца или извођача. е) Партиске организације треба више и непосредније да поногну у развијању друштвено забавног живота и да посвете пуну пажњу васпитној страни друштвене забаве. ф) Партиске организације треба да схвате физичко васпитање чланова Народне омладине као неопходни саставни део општег васпитања студената и да развијању овога посвете много већу пажњу, пружајући што већу помоћ руководствима фискултурних организација. г) Партиска организација у целини, а нарочито руководства Народне омладине треба да још организованије воде бригу о здравственим и економским потребама студената, користећи сва досадашња искуства (о стипендијама, исхрани, условима становања, лечењу, одмору и слично). Упорно спроводећи у живот све ове Одлуке партиска организација Београдског универзитета, великих школа и академија троба да на њиховом остварењу мобилише све чланство масовних оргапинизација и на тај начин да допринесе свој удео у историској борби коју води наша Партија против информбироовске ревизгце марксизма-лењинизма од стране руководства СКП(б) и руководилаца неких других Компартија. Конференција обавезује све партиске организациlе Универзитета, великих школа и академија да раде у духу ових Одлука. Београд, 16 новембра 1949 год. Четврта партиска конференција Београдског универзитета, великих школа и академија

Рад основних партиских организација и оделења

Прошле године ми смо нашу партиску организацију реорганизовали У духу Статута КПЈ, тј. створили смо по факултетима, факултетске комитете, а основне партиске организације оформили по годинама или отсецима. Та организациона структура учинила је много на побољшању рада како основних партиских организација, тако и читаве организације у цјелини. Омогућено је боље руковођење и ефикасније спровођење задатака који се пред нас постављају. Читава прошлогодншња дјелатност основних партиских организација протекла је у отклањању оних слабости, на које нам је указала 111. градска партиска конференција и које је Универзитетски комитет разрађивао и постављао пред организације. Једна од њих је идеолошко-политичко уздизање наших чланова КП. Из извештаја сте видели шта се у том погледу урадило, али овде треба нагласити да се спровођење овсг задатка увијек поставља пред нас у свој својој оштршш. Недсстаци тога рада у прошлости учинили су да ми данас вучемо последице, које нам се љуто свете на сваком кораку. Ништа не би било погрешније ако би наша руководства, а нарочито бирои основних партиских организација изгубили то из вида. Чињеница је да се многи наши чланови КП не брину о свом уздизању, не прате политичке догађаје, не упознавају се са линијом наше Партије и, разумије се, да ти чланови КП нису у стању да тумаче линију Партије у масама, не могу да покрећу масе на усвајање и спрсво-

ђење те линије. А ако бирои ссновних партиских организација забораве да та питања постављају на састанцима и да их заоалтравају, онда ћемо пасти у старе грешке и пропусте. Зато сва наша руководства, а нарочито бирои основних партиских организација, треба да посвете пуну пажњу упознавању чланова КП са линијом наше Партије ка/ко по питању спољне политике, тако и по шгтању наше лчгније у изградњи социјализма у нашој земљи, и наше линије по свим питањима друштвеног и политичког живота наше земље. И не само да воде рачуна о упознавању чланова КП са линијом наше Партије, по овом или оном питању, већ да их мобилишу на активно спровођење те линије. Ми смо имали прилично случајева да су неке основне сргакизације давале отпор у спровођењу задатака, који су постављени пред њих. То се нарочито односи на питање борбе за режим студија и других мјера које је предузимала наша партиска организација у циљу извршења задатака нашег Петогодишњег плана. Примјери Техничке велике школе и Агрономије, јасно говоре да се ми морамо стално борити против појава опортунизма, којих несумњиво има. С друге стране треба нагласити да нашу линију Партије нападају са свих страна, да разни класни непријатељи хоће да ту линију отупе, изврну или пак да раде отворено против, тамо где им то пође за руком. Ми зато треба стално да објашњавамо свим нашим члановима КП, питање борбе коју (Наставак на четвртој страни))

ДИМИТРИЈЕ ТУЦОВИЋ и Београдски универзитет у развоју социјализма Србије

Димитрије Туцовић је понос уопште српског народа и пролетаријата, а посебно Београдског Универзитета Понос је српског народа и пролетаријата јер им је на помолу епохе империјализма створио чврсто, ослободилачко и револуционарно оружје: прву заиста марксистичку Српску социјал-демократску партију. Понос је Београдског универзитета јер је знао да заједно са својим пролетерским друговима и друговима студентима оствари ово своје историско дело још као студент, још из клуба Београдског Универзитета. А тиме је обележио и ггочетак нове епохе у историји српског народа И као што је горостасна револуционарна појава Лен»ина бележила у историском развоју читавог човечанства почетак новог раздобља империјалистичких ратова и социјалистичких револуција, тако и почетак тога истсг новог доба у историји српског народа бележи џинозска резолуционарна појава Димитрија Туцовића. Обе ове генијалне и херојске појаве, једна у светским размерама, а друга у размерама историје српског народа, означиле су под новим револуционарним историским условима почетак чврстог, револуционарног партиског повезивања теорије и праксе, марксизма и револуционарног покрета радничке класе и широких радних народних маса. Обе ове генијалне и херојске појаве означиле су, једна у светским размерама а друга У размерама Србије и Балкана, почетак победоносне борбе за организовано, партиско, уједно теориско и практично, акционо, револуционарно усвајање марксизма од стране радничке класе и широких радних народних маса, почетак оне борбе за усвајање стваралачког марксизма која ће у Русији већ са Лењином и Великом октобарском револуцијом уродити таквим плодом као што је прва земља социјализма, а у Србији и доцније Југославији, под специфичним условима њиховог развоја, продужити се све до доласка друга Тита на чело наше Партије и са њим припремити, повести и довести нашу радничку класу, наше народе и нашу Партију до победе наше Народне, социјалистичке револуције. Разуме се наивно би било и скроз неуко механички идентификовати Туцовића са Лењином. Једгши је Лењин у то доба имао оно широко и дубоко револуционарно искуство, продубљено на посебном случају тада најреволуционарнијег покретз пролетаријата и радних народчих маса Русије, којим је могао даље развити марксизам и подићи га на виши његов развојни ступањ марксизма-лењинизма. Али и Туцовић је имао да се у том времену и сличним условима бори противу сличних тешкоћа за усвајање и примену марксистичке науке и није случајно да се .рвам његовом доследно марксистичком, умном и херк)јском борбом Српска социјал-демократска партија у многим отсудним питањима нашла једина раме уз раме са лењинском Руском социјал-демократском радничком партијом. Ако је то и случај да су се ове две истински револуцианарне партије „формирале“ истога месеца јула исте 1903 годике, није случај да је Туцовићева партија, коју је Туцсвић марксистички изграђивао, заслужила највеће Лењиново признање, а кад Туцовића више није било међу живима, да је баш она узела на себе иницијативу оснивања у новој држави јужних Словена славне наше КПЈ која ће међу првим комунистичким партијама бити оснивач лењинске ПТ-е Интернационале. Није то случај, већ историска нужност да је у Русији и свету име Лењина обележило и почетак и крај дугог и тешког борбеног процеса партијног, конкретног, револуционарног усвајања стваралачког марксизма под условима новог доба империјалистичких ратова и социјалистичких револуција, а да је у Србији име Туцовића обележило почетак а име Тита победоносни крај дугот и коренитог револуционарног процеса којим су радничка класа и широке народне масе наше земље усвојиле онај живи, конкретни стваралачки марксизам који је био жива, конкретна истина и моћно оружје наше Народне, социјалистичке револуције. Ми ћемо овде само истаћи неколико чињеница које ће показати у каквој тесној вези је Београдски универзитет са развојем социјализма у Србији уопште, а посебно са развојем личности и делатности Димитрија Туцовића и стваран>ем прве марксистичке социјалдемократске партије. Социјалистичку мисао први у Србији и на Балкану тежи да повеже са праксом Светозар Марковић, који зато и јесте прва крупна појава у развоју социјализма Србије. Али немајући у Србији још развијена индустрпска пролетаријата, већ сеоску и градску тешко експлоатисану сиротињску масу сву народноослободилачки револуционарно настројену, природно је да је своју пажњу у томе правцу претежно упутио. Отуд специфичност његове примене марксизма али не иикаква његова утопизма, Напротив, његов проглас из 1871, на којем читамо и такве потписе као што је Васе ГТелагића, објављује програм и борбу за стварање марксистичке партије. То је онај студент Београдског универзитета који ће после студија у Русији и напајања револуционарношћу Чернишевског и других руских револуционарних демократа, наћи свој прави пу* не у струци за коју се продужио да спрема на Циришком универзитету, већ у Марксовој Интернационали чији је ватрени поборник, „дејац“ и „кореспондент” за Србију постао и цо краја живота остао. Као такав је он са својим једномишљеницима жестоку ватру отворио на групу српских социјалиста која је под Бакуњиновим руководством саставила у Цириху 1372 „Програм и статут српске социјал-демократске парти-

је“ и као такав се жестоко и истрзјноборио против сзих анархистичких и других застрањивањз, високо држећи заставу максималног програма марксистичке партије и тражећи начина да формулише минимални програм који ће одговорити специфичним економским и политичким приликама у Србији. И ова Светозарова борба за правилно марксистичко разумевање политичког развоја Србије и за овпадавање њиме путем оснивања марксистичке партије, испуњава три псследње деценије ХIХ-ог века Србије. Јер, после Свзтозарове пргране смрти, ову борбу продужују српски социјалисти на челу са Митом Ценићем, верним Светозаровим след

бенпком који чак и са робије (1875 1880) шири „Статут и програм Српске социјалистичке партије" која би се, због терора реакције, организовала тајно путем читавог система скривених социјалистичких клубова са јединственим демократским руководством, а која би путем штампе деловала јавно. У окршају ове борбе за марксистичко разумевање прилика у Србији и оснивање револуцибнарне марк систичке партије видимо даведесетих година трећу истакнуту личност развоја социјализма у Србији XlXог века, Светозаровог саборца из 1871-е, Васу Пелагића. Ову борбу за марксистичко разумевање политичког развоја Србије и за оснивање српске марксистичке партије победом је завршио Димитрије Туцовић почетком нашег века правилно оценивши еконоглске и политичке прилике и односе снага у Србији и са својим школским другом, столарским радником Радованом Драговићем основавши прву Српску социјал-демократску партију са прецизним мархсистичким максималним и минималним програмом, строгим статутом и доследном борбеном стратегијом и тактиком. У томе је сав огроман историски значај револуционарне појаве и делатности Димитрија Туцовића. Било би међутим, погрешно мислити да зато није био од великог значаја развој социјализма у Србији ХIХ-ог века. .Од Светозара Марковића до Пелагића социјалисти су бројним својим листовима и другим списима, смелом својом борбом и агитацијом, својим самопожртвованим тамновањима и давањем својих живота за слободу и власт радног народа, за социјализам извршили, иако још увек мутан ипак огроман утицај на широке радне масе народа Србије. И друг Пијаде с пуним правом потсећа на следеће речи којима је Душан Поповић објашњавао пеочекивани успех младе Српске социјалдемократске партије на првим изборима на којима је у Србији радништво и сиромашно сељаштво добило право гласа: „Није, објашњавао је и ликовао Поповић над запањеном српском буржоазијом, социјализам у Србији нов, стран еспап, и није он репа без корена, господо! Ви сте, може бити, већ заборавили за Миту Ценића и нарочито, Васу Пелагића и групицу његових присталица, који, додуше, нису имали богзна како правилне и јасне погледе на ствари, односе и проблемеч али који су тај свој недостатак сјаио надокнађивали бескрајном енергијом, апостолским одушевљењем и најискренијом љубављу према потиштеним масама радног народа! Ви сте их можда заборавили, али њих нису заборавиле масе како у вароши, тако и на селу, јер су оне њих, те претече модерног социјализма у Србији волеле...; јер су масе, својим дубоким инстинктом који никада не греши, осетиле да се та • шачица презрених и иСмејаваних људи искреније бори за њихову садашњост и будућност него ли сви демагози у буржоаским партијама; јер су Масе назреле да су они авангарда једног покрета који хоће да ослободи човечанство!“ Социјалистичка авангарда у Србији ХIХ-ог века, која је често лутала али се са свим херојским жаром борила за правилно, марксистичко разумевање и за оснивање праве марксистичке партије, будила је и социјалистички оријентисала крупне револуционарне снаге радних народних маса Србије. Она је такође извршила огроман утицај на универзитетску и уопште

шкслску омладину. Ова социјали.стичка авангарда је са Светозарем Марковићем управо у редовима студоната Београдског универзитета и поникла и седамдесетих година привукла чак и професорски савет у борбу за слободу напредне науке, те и псвела све студекте у прве штрајкове и отсудне битке. Ништа нису помогла министарска затпарања Београдског укиверзитетац отпуштања професора и истеривања читавих годишта студената; млада социјалистичка авангарда је са Светозаром псбедила. Слободарска Велика школа са социјализмом у своме слободарству учвршћивала се и даље корачала напред у сусрет времену када ће, после њеног студента Све-

тозара Марковића, чијом мишљу и делатношћу се у њеним зидинама зачео револуционарни социјалистички покрет Србије, други један млади студент, Димитрије Туцовић, заједно са својим пролетерским другом Драговићем, из њених клупа повести ону идеолошку борбу и оне крваве мартовске радничкостудентске демонстрације које ће нагнати буржоазију да учини крај обреновићевској тиранији и пружи народу шира демократска права, а тиме, хтела ими нехтела, призна могућност организовања у то време младог, али већ развијеног пролетаријата Србије и сеоске сиротиње у своју револуционарну, марксистичку социјалистичку партију. С једне стране утицај социјалистичког покрета Србије три последње деценије ХIХ-ог века пренео се кроз широке народне масе и школску омладину у којој ће израсти млади Туцовић и савладати марксистичку науку а с друге стране прелаз развоја капитализма у своју епоху империјализма и са њом увоз страног каттитала у Србију, са њим нагли пораст индустрије која сама за десет првих година нашег века нараста од 153 на 465 индустриских предузећа, а са тим и нагли пораст индустриског пролетаријата који је живео или тачније умирао под теретом експлоатације радећи од 14 до 18 часова дневно, а имају већином надницу од 20 пара до 1 динара: то су били битни услови развојне прекретнице српске историје, прекретнице на којој је никла прва српска марксистичка партија под чијим рукеводством ће радне масе српског народа, почети да преузимају историју, своју судбину у своје руке. А даровито марксистичко око које ће све то видети и гвоздена енергија која ће све тешкоће савладати и борбене и организационе могућности привести остварењу био је Димитрије Туцовић. У Ужицу, главном граду једног од сних крајева слободарске Србије који су били крајеви сеоске сиротиње и тешко ек<Јплоатисаног радништва и водили најоштрију борбу противу апсслутизма и тираније разних буржоаских напредњачких кли либералних клика и камарила, па чак и „краљевске партије“, израстао је последње деценије ХIХ-ог века у ужичкој Реалци снажан покрет социјалистичке школске омладине чија се знатна политичка зрелсст и снага огледају у извештају што га доноси већ 1895 лист Социјалдемократ од свога ужичког дописника, наиме да је директор спојио ђачко удружење „Напредак“ са настввничким, да би угушио „заразу'* „бунтовништва“. У овоме допису, којијеизишао под наслсвом „Страшно се плаше социјализма” ужички омладинац, борбени социјалист извештава: „Од нас хоће да створе подлаце и шпекуланте који ће бити потка сили необузданих угњетача... Хоће да нас скрену са правога пута и да нас гурну у вечити мрак где нема ни зрачка светлости и нема ни помена о слободи, где ћемо бити слепа оруђа, којима ће тиранија и даље да чини зло и несрећу целом радном народу." На томе социјалистичком путу борбе за ослобођење радног народа кретао је одушевљено млади и даровити Туцовић. А ДЗ је напредна, социјалистичка српска омладина јасно видела не само непријатеља радног народа у својој земљи, већ и у својој школи и у васпитању које је добијала, говори други један допис који је изишао у 35-ом броју истог листа Социјал-

демократа под насловом »жичад рсалка, и у којем, између осталог омладинац о својој школи пише: „То је обична слика данашњих буржоаских школа, то вам је један механизам који спрема поданике, а не грађане, и у њој веје онај језуитски дух као и у свима ћивтинским заводима. Гледа се да се ученик претвори у прост апарат који прима, али не расуђује, који памти, али не мисли ... Ђаку треба заповедати да и он после уме заповедати, треба га тиранисати да и он уме после тиранисати.. .** Таква, напредна, социјалистичка револуционарна омладина је схватала изванредан значај наоружавања знањем и наукама, и темељког проучавања марксизма; те се даровити Туцовић већ првих виших разреда гимназије не задовољава више научном литературом на нашем језику, брзо савлађује немачки и француски језик, проучава ссниваче марксизма у оригиналним њиховим делима, прати развој социјалистичког покрета у свету читајући „Вlе Цеие 2е11”, преводи и специјалне научне студије к'ао што је Кипирјанова „Теорија трансинскриптних сфера“ из француског часописа „Кеуие sепегаlе дез есхепсез”, коју ће објавити, у преводу Туцовића, ученика Уl-ог р>азр€да гимназије, професорски часопис „Наставник" 1899. Тако се изграђивала напредна средњешколска, социјалистичка омладина с краја ХIХ-ог века и у њој све више израстао и истицао се њен даровити и најбољи друг и вођа Туцовић који се већ у трећем разреду упознао и за читав живот најприсније социјалистички спријатељио са Радованом Драговићем, учеником шестог разреда, који ће школу напустити, постати столарски радник и заједно са Туцовићем стати на чело српског пролетаријата и основати његову прву марксистичку партију. Разуме се да са оваквом револуционарном омладином, која је све богатија своја знања, црпљена у делима Маркса и Бнгелса, ттреводила у акцију и дело, није могла никаква угњетачка бирократија изићи својим мерама на крај, те је најзад ужичка Реалка била 1899 од владе укинута. Као ученик УП разреда гимназије Туцовић пралази у Београд и због свог изванредног познавања марксизма и због своје политичке зрелости бива одмах примљен у социјалистичку групу студената Београдског универзитета и већ до своје матуре и уписа на Универзитет 1901 он постаје ауторитет и вођа не само студентске социјалистичке омладине већ и радничке. До 1902 он као студент прве године, заједно са својим другом, столарским радником Драговићем стаје на чело пролетаријата и свих социјалиста Србије и битним револуционарним акцијама и реорганизацијама припрема организовање свих револуционарних снага Србије у првој српској марксистичкој партији која ће бити њихово јединствено руководство. Истовремено реорганизује социјалистичку групу студената Београдског Универзитета и Београдско радничко друштво заснивајући ресрганизацију на проучавању и доследној примени марксистичке теорије и тим на стварању социјалистичке дисциплине. 1902 постаје секретар Београдског радничког друштва и води прве демонстрације противу Сената. Да би за отсудни удар чврсто окупио све револуционарне снаге Србије које су се налазиле у разним удружењима створио им је заједнички Централни одбор и покренуо „Радничке новине”, те је настало оно Туцовићево време у које је српска буржоазија сваке године имала да поднесе ударце од 100 до 150 штрајкова, тарифних покрета и демонстрација. Крваве мартовске студентско-радничке демонстрације 1903 нанеле су тако тежак ударац реакционарној влади Александра Обреновића да ни полициске забране „Радничких новина” и Београдског радничког друштва није могла охрабрити српску буржоазију те је преко једне милита-ристичке клике смакла Алекгсандра и прокламовала режим сношљивије буржоаске демократије. Ово је радничком покрету на челу са Туцовићем дало могућности да већ 20-ог и 23-ћег јула сазове оснивачке конгресе Радничког савеза и Српске социјал-демократске партије. „И од тог времена па све до своје смрти Димитрије Туцовић је стајао, констатује друг Веселинов, на челу Српске социјал-демократске партије, правац њеног развоја, организационо и идејно је јачао, он је био душа и мозак српске социјалистичке партије и читавог синдикалног покрета.” А та душа и тај мозак авалгарде пролетаријата и радних маса стободарске Србије био је млади сттдент Туцовић који је уједно продужавао и слободарску традицију Београдског универзитета. Радом и делима својих најбољих студената Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, Београдски универзитет, је моћно одразио револуционарна стремљења растних маса српског народа и био жариште борбе за остварање наше данашњице, по речи самога Туцовића: „Живст великошколске омладине је рефлекс политичких прилика уопште”. Светозар Марковић и Димитрије Туцовић су она имеиа великошколске омладине која су у Србији означила подизање слободарства и Београдског универзитета и Србије на виши ступањ социјалистичког слободарства. Др Душан Недсљкдвић

Димитрије Туцовић (рад Чеде Крстића)

(ШШт&