Студент

Из концертне дворане

Први овогодишњњи наступ Бранка Крсмановића

Први од низа концепата смотри омладинских културно уметничких друштава Београда, одржан 10 о.м. у сали Коларчевог народног Згниверзитета, био је, ван сумње један од услелијих концерата ове сезоне. Учесници концерта, чланови двају културно умепшчких друштава „Иво Лола Рибар'* и „Бранко Крсмановић" -r достојно су репрезентовали своја, и ван Београда добро нозната друштва. Штета је што овај концерат није био више популарисан и бол>е посећен. Програм који је изведен ове вечери био је врло хетероген. Очигледно је да није унапред био сугерисан извођачима никакав репертоар те вече нити је имало какав програмски карактер, нити је претстављало једну целину. Но то је, можда, и боље извођачи су по својој вољи бирали репертоар, бирали оно што им се свиђа и, следствено томе, са више љубави и припремћли свој репертоар. Значајно је, да је добром делу извођача овог концерта музика тек споредно занимање они су студенти разних факултета, те у своме стручном раду често немају никаквог контакта са музиком. Имајући све то у виду успех који су они постигли на концерту постаје још већи. Међу инструменталистима, учесницима кокцерта, пре свега треба истаћи виолинисту Павла Копа и клавиристе Драгану Премовић и Владимира Стејина. Коп је свирао први став Виотијевог концерта за виолину бр. 22; интерпетирајући га са пуно темперамента, осећања и умешности. Коп је далеко прешао оквире овог концерта и себе ставио, ван сумње, у ред наших бољих млађих виолиниста. Владимир Стејин који Је са досадашњим иступањима на концертима већ био познат као интерпретатор националног репертоара, и овог пута је свирао дело домаћег композитора Милошевићеву „Сонатину". Стејин има пуно осећања за свој инструмент и уколико се буде озбиљније но до сад посветио студијама музике (он, иначе, студира на филозофском факултету) вероватно ће временом бити озбиљно име међу нашим репродуктивним уметницима. На Милошевићевој „Сонатини" он је показао довољно смисла како у интерпретирању скоро класично мирних, пуних патоса партија тако исто и оних живих и модернистичких пуних ритма. Драгана Премовић, поред тога што је одлично пратила на клавиру Копа, свирала је „Минијатуру" Милоја Милојевића. Судећи по томе како је пратила Копа као и по лакоћи, лежерности и вештини са којом је интерпретирала Милојевића, изгледа да би се Премовићева могла подухватити и тежег задатка, те да је на овом концерту могла да иступи и са много озбиљнијом тачком. Владета Кнежевић је свирао П и ТТТ став Моцартове еф-дур сонате за клавир, Не много темпераментно, али са осећањем Моцарта, врло рафинирано нијансирано. Јанко Ристић је Пајерову „Гавоту" на виолончелу дао доста хладно, прорачунато, постижући израз више ерудицијом него темпераментом. Јован Николић, као пратилац за клави-

ром, био је сигуран. Бетовенов трио (Павле Коп виолина, Клаудуја Тот виолончело и Владан Вуковић клавир) и ако коректно изведен, деловао је, као десета тачка ггрограма, врло заморно. Сви напред споменути извођачи су чланови друштва „Бранко Крсмагшвић". Остали извођачи т.ј. члан(Јри друштва „Иво Лола Рибар", по својим квалитетима нити заостају нити су изнад својих другова из „Бранка Крсмановића", изузев тројице првих споменутих Треба истаћи клавиристу Жику Јовановића, који је поред успеле пратње виолинисте Драгана Латиновића (Латиновић је свирао две ствари: Албинијев адађо изразито почетнички и темпераментно Шликову „Приморску игру"), врло добро интерпретирао за сваког извођача захвалан Веберов „Вриљантнц валцер". Марија Пијуковић, Берислава Рак и Бисерка Капушић су биле једини вокалисти на овом концерту све три из друштва „Бранко Крсмановић". Пијуковићева, која је, изгледа, најмање од њих трију наступала на концертима певала је са очитом „тремом" пред слушаоцима, те њен мезо-сопран који ће се временом искристалисати у дубоки и чист алт, није у првој песми балада „Часовник" од Левеа дошао до израза као у Шубертовој „Липи". Свакако да ће више контакта Са публиком Пијуковићевој користити за ублажавање „треме“. Берислава Рак, изразито драмски сопран, нестално звонког гласа, сигурна у високим тоновима, наступила је врло поуздано. Бисерка Капушић, мезосопран, била је најбољи вокалиста вечери. Пред публиком се претставила тачкама „Визија" од Шкерјанцова и аријом из Видалијеве опере „Трубадур". Капушићева је, судећи по овим двема песмама, наронито по арији Трубадура, извала једну Од најуспелијих тачака ове вечери и показала се као већ изграђен певач. Можда ћемо је као такву видети на оперској сцени? Миле Кујунџић

ИЗЛОЖба ЛИКОВНЕ ДЕЛАТНОСТИ НАРОДНЕ ОМЛАДИНЕ СРБИЈЕ

У недељу пре подне, 12 о месеца отворена је, у сали I женске гимназије, у улици Георги Димитрова бр. 24, изложба ликовне делатности Народне омладине Србије. На изложби су заступљени радови младих уметника студената Ликовне академије и Академије за примењену уметност, ученика средњих сликарских школа, као и аматера, чланова ликовних сскција при омладинским културио-у-метничким друштвима. Изложено је 210 сликарских и 9 вајарских радова. Највећи број радова су приложили студенти Ликовне академије Јер су замисао изложбе и на извођсњу тс замисли радили искључиво чланови Народне омладине. Изложба прс-тставља утолико значајнији успех што је самостално остварен>е младих уметника. Изложба ће бити отворена до 25 новембра о. г. сваког дана од 9 до 18 часова.

ЦРТИЦЕ СА СЕЛА

Влајко Панић

(О Д Л О М А К)

...Враћао сам се у завичај после дужег отсуства. Воз је касно стигао и ја сам се нашао сам пред малом постајом у пољу, у крилу, као дан беле, јесење ноћи. Предамном родни крај окупан месечином. Све је ту блиско, пријатељски нежно и драго, и давно остављене стазе , ограде и шљивици и ништа не можв задржати срце да нв задрхти пред пределом где намах оживи душа немирног дечака и позната места пробуде вечно драге, једино искрене и невине успомене детињства. Ево дрвореда. Тешко ми је да замислим голе штапиће које сам ја са друговима заливао. Нарасли бујно у дугом низу а између њих бели друм застрт у даљшги сивом маглом ноћи, А доле ниже, поља уснула под месечином и просто ти се чини да би могао прстима да опипаш тај суви прах који је засуо кукурузе, стрњике и лугове дуж реке. Погледам пут села. Још стоје три тополе под брегом. Њихови копљасти врхови штрче непомично као торњеви а на врх њих месец сео о злати им косе. Под њима, сада већ сигурно застрта лишћем, налази се мала воденица деда Леке сва уплетена белим нитима паучине. Њено је једнолично, заглушено гунђање одувек будило у мени радост као познати глас драгог пријатеља, као глас завичаја. Сетих се старог млинара. Замишљао сам га како. чувши лупу на прозору, отвори тешка шкрипава врата и, као бели медвед сав посут брашном. појављује се у помрчини. „Е! Дошао!... дошао|” узвикнуо би неколико пута и угуравши ме у ниску чађаву собицу почео би са грдњом: Како сам се одродио, заборавио село, па чак и уобразио. од како сам отишао ~на школе” и увек би ме потсетио на дуње које ми је лавао када сам још као дечак ггролазио кра! његове воденице. Неко се накашља иза мене. Поздравих се са малим човеком и хтедох да прођем кад ме ои ухвати за рукав и загледавши ми се у ли * це завижа: „Столе, рођени, па то си ти”! Вило ме је стид што нисам могао одмах препознати старог пријатеља и комшију Влајка Панића. А како и би, када је он своју шубару коју никада није мењао она је готово била део његовог тела заменио некаквим качкегом који су само уши задржавали да му не поклопи читаву главу. Пошли смо заједно. До села још читавих три километра. Биће, рођо, прича као некад под лозом у винограду. Панић је био најсиромашнији човек у селу. Свц су се чудили како он уошпте живи, па ипак он је живео и хранио читзву серију деце која су била некако сва мала, сва прљава и сва до једног жута.

У његову сопственост спадала је и, као светац бледа, болесна жена коју су сваког дана очекивали да умре а она већ годинама труне у куту крај пе ћи и све више тражи да једе. Колико смо оваквих ноћи ггровели заједно са Панићем у винограду водећи дуге разговоре о свачему што нам падне на памет. Ја сам познаво како се каже, сваки кутак његове душе, и све његове жеље које су често биле фантастичне и детињски наивне. Он је, на пример, сањао и просто био убеђен у то да ће наћи неки велики новац који he наједанпут променити гвегову горку судбину. Са слашћу је причао како је неки човвк (он је знао пуно таквих прича) нашао на мосту кесу пуну сребра. Кад после да видиш. Троши он новац, расипа на све стране, а кеса једнако пуна. „Ех. што ти је то, рођо мој, срећа!” завршио би. Заиста то би била срећа. Једног јутра пред малом пећиницом испред села појавила се велика рупа од неколико аршина и гомила тек ископане земље крај ње. Људи су се У Ч УДУ питали ко је и зашто то урадио и загонетан догађај је остао необјашњен. После три ноћи били смо опет са Панићем у винограду. Тога пута био је, што се њему ретко догађа, тужан. У суштини он је веселе природе. На своју беду је навикао као и на своју олињалу шубару са које је већ и ветар односио вуну.... Лежао је крај ватре, и ћутао. Његово сићушно лице скоро су напола покривали црни домаћински брци. Но, ма да су бркови и лепезасте боре крај очију напомињале да је већ зашао у године, мале, сјајне, доброћудне очи давале су му свеж младалачки изглед. Ватра је пуцкарала. Око нас мркли мрак. просто осећаш његово хладно присуство за леђима. Негде у тамној дубини ноћи светлуцају разбацане ватре. За тренут промакне глава огрнута гуњом —то стари пастир сушећи обојке спрема вечеру. Над нама пукло небо. црно, чудно дубоко, просуто плевом блиставих звезда. Панић наруши ћутање: ~Је ли, рођо, јеси ли ти видео ону рупу исттред пећине?” „Јесам”. Шт а мислиш ко је то учинио? Откуд би знао, рекох. Он поћ та неколико тренутака и онда, не мичући се. хладно одговори. Ја. Немој да колачаш очима објаснићу ти све. Он се намести боље крај ватре, покри леђа гуњем и набивши у муштиклу жути, изгрижени остатак цигаре, поче да прича.

„Ти везнаш мога оца. Умро је пре петнаест годика; ти ои још био у бешици. Вио је страшна пијаница али га нико није кривио. Не знам да ли је било нешто око парница или меница, тек он је простао. Стално је носио чутуру под пазухом, са њом је и спавао. Радо је давао и људи су то користили све док га нису довели до прооијачког штапа, Када је требало, јадник, да умре, истера он све из собе и остави ме самог са њим. Ја сам га ипак волео више од осталих. Било ми га је жао. Сине Влајко, рече пре него што умрем хоћу да ти једну тајну поверим. Чинило ми се да he ми срце препући гледајући га. Ти знаш вели — пећину испод села. Нађи враног коња од три године и уведи га у пећину тако да му глава додирује зид. Тамо где му буду задње ноге копај, наћи ћеш дванаест мерица сребра.... Ја сам највданпут против своје “боље тврснуо у силан смех јер ми је ситуација и њен исход био потпуно јасан. Учинило ми се да се и Панић засмеја у том тренутку, али сам се Он ме је тужно и прегорно гледао неколико тренутака, а затим се увређено окрену на другу стр&ну и после кратког времена захрка. То је било прво чега сам се сетио када сам га препознао. По некад смо он и ја разговарали и о политици. Сретне ме он и то обично кад је најсвежији за такве крупне разговоре и почне; Је ли рођо, онај Немац како се зваше Хитлер? Хитлер, одговарам. А Талијан? Талијан? Муолини. А није Адис Абеба? Ја бих се у том тренутку трудио да се не на_ смејем и објашњавао сам да је Адис-Абеба престоница Абисиније против које Мусолини ратује и да се Абисински цар зове Хаиле Селаси а не Хаило Сила си како су га погрешно научили. Он би ускоро одлазио и увек додавао тужким гласом. Прости смо, боже, прости, од простоте своје и умрећемо у беди. Како сам се сада изненадио када сам га видео У бригадирској блузи и качкету, са цокулама место искривљених опанака од свињске коже. На питање како је дошао до овако скупоцене гардеробе, он почв да филозофира. Видиш овде дају, а овде не дају. А ти онда иди тамо где дају. Погледавши лукаво он ме потапш? по рамену и засмвја се. У броцаду. Много сам тамо научио, рођо. И писмо сам научио. Шта знаш већ да пишеш? Да, рођо. Кад намалам баби гшсмо из брегаде, триста попа не могу да га протумаче. Као да су свраке газиле по хартији. А читам доста добро. Стрина Дара је значи још жива? питах га за жену. Жива него шта; сада и треба да живи, и помладила се, сви смо се ми помладили. Ја сам знаш, рођо, и ону кесу нашао која се никад ие

празни. Радам на ттрузи. И Чаиа рада и Лидај а знаш Чану? Нећеш је поонати, нарасла, па једра, овака у лицу, делија објасни он руком. Него знаш шта, каква красна воћ додаде он узгред. Погледај звезде ко кандала у храму и настави: Реци ти мени каква је то ситуација настала у Кореји, на тај Далеки истск? Сусрет је био исувтгше церемонијалан да би се отворено насмејао на ово претенциозно Па_ нићево питање. Али сам се у себи ипак насмејао узимајући у обзир његову ранију политичку наобразбу. Прилично важно изјавих да су Северно Корејци заузели Јанг_док град у Јужној Кореји. Ма није могуће?! Кад си ти то читао? Јуче одговорих неситурно. Јуче?! Ја сам јуче све прочитао и тамо пише да су заузели и Јанг-док, Чунгчан, Сеул, Чинчон, наређа он неколико чудних имена, Био сам задивљен асада Панић поче тачно и без застоја да ми прича о саставу Корејских армија и о људима који се тамо спомињу. Стари Панић, који је бркао Мусолинија и Адис-Абебу, негде се губио у магли давних сећања и ја сам видео првд собом новог и скоро са поштовањем разговарао о стварима које су му некада биле тако далеке и туђе. Вогами Панићу ти си доста научио. Да ли и остали тако питао сам га задовољно. Зборова код нас, рођо, има доста, па чујеш, о свему се прича а и новине у селу се читају новине. Само ми то полако и не разумемо све, а ви школовани за час. Са Панићем оам могао да разговарам чак и d томе, због чега се Бнглези натежу да одговоре ва захтеве Аденауера и када смо почели да разтоварамо о домаћој политици он ме је једаштут чаас бојажљиво истгравио. Hehe бити, рођо, не Ђилас, то je Моцха рекао на предизборном митингу у Београду, ако вв не варам и ту је додао датум. Ех што би запевао оте му се иаједаред. *r*. Шта мислиш како би изгледало оред ове тишф не. „Сваки, каже, месец бриге нема"? 'А... о ошлмв немој да ми сттомињеш. О чему? зачудих се. Мислим о пећини. Сад ја зиам где лежи закопано благо и знаћу моме Дањи да кажем гД9 је, али то већ он зна и сам и као да Је хтео да одагиа тужну успомену из прошлости ок подиже глас и поче да прича мени већ познате ДОживл>аје из рата са Аустријанцима, Глас му #9 шуштао као креда, причао је са уживљаваљем; Знаш, рођо, то ми је била прва битка. Равница нигде жбуна да се заклониш. А митрал>ез штекће па све пасе траву, гађа кошсретно. А ја при_ лего па мањи од траве; а задњица кида ексер?... Ноћ је дасала тихом свежином. Ја и Панић смо ишли а за нама пратећи нас у стопу, путовао .ie месец. Већ се чуо лавеж паса. Ту је село. Ј а се поздравих и одох преко поља размишљајућл. С. Пенчић, ст. филозофије

КУЛТУРА И УМЕТНОСТ

На гробу свога оца

Вал запљусне о камењар стршш. слане сузе проспе ко капљице. II ко клетва ширина загрми рушећи се о тамне литице. Сам над морем no узаноЈ стази. Сам са тугом и вјетровим звуком. Гробови су мени путокази Шкрипнуле су вратнице под руком. По опалом лишћу газим Јесен испод неба уплаканог јужног и лудим сам тугама понесен до сусрета нијемог и тужног. Коме да причам, да загрлим кога? Та ја сам само у ничему био. Или да кунем измишљеног бога коме си се ти оче молио? Ал зашто клети оног кога није и осуду зашто ником дат? Ако бих клео морао бих прије да прокунем опе коЈи праве рат. Не замјери очс што у срџби губим сав се... не замјери мени. Збогом драги, драги... нека плану сузе, Јер ја љубим ћутке твоЈ крст пакривљени. Сам над морем по узаној стази. Сам са тугом и вјетровим звуком. Чини ли се о, вољени мој замном врата шкрипнуше јауком?

Врато ПАВЛОВИЋ,

cr. књижевности

Из албума младих уметника

Соретић Феодор: Из предграђа Београда

Ф ИЛМ ХУМОРЕСКА

Са звуцима Дворжакове „Хумореске“ улазимо у филмску драму, и кроз целу прегставу уживамо у дивној музици са једне стране, и дубокој, потресној психолошкој радњи са друге, Одабрани ставови мајсторски интерпретиране музике јесу једна ксмпонента, а сложена психологија људи и њихових односа друга, оне се међусобно изазивају, омогућују, условљавају и негирају. Тако је тај проблем филм поставио и решио, мајсторски решио. Друго је питање да ли је сам проблем односа уметности и љубави у својој основи правилно постављен. Симболички, Дворжакова „Хумореска“ даје нам алузију да је наш живот, ма како он болан и трагичан био, баш због тога само једна хумореска, да се он може само живети али не и уживати без остатка, јер „ништа се не добија бесплатно“, и уживање на једној страни значи неминовну патњу на другој, Још као дете, а касније, као младић нарочито, Бореј долази у сукоб, најпре са својом породицом. Стварност, навике, менталитет једне ниже врсте, тешко подносе у својој средини више квалитете и обично према њима заузимају негативан став. Уметност је често врло тешко спојива са прозом живота, са ситним, свакидашњим потребама и тегобама, најчешће материјалне природе. У филму Је доследно дат баш тај моменат, чак се цео проблем око тога и креће, Као дете, мали Бореј тешко долази до виолине, У периоду кризе, када је потребно да свако својим радом заслужи хлеб, Бореј све време проводи са виолином. Да би могао живети, мора да ради. Тај је елеменат консеквентно проведен до самог краја филма, када Бореј жртвује своју велику љубав, сав свој лични живот, уметност. Његова је носмлац те мисли још од момента када му као малом купује виолину, па све до посете г-ђе 'Рајт. Сличну мисао, али много правилнију имамо и у „Незаборавној песми“, када проф. Елзнер го-

вори Шопену, да су генизи, пошто су израсли из крви и зноЈа свога народа, дужни да њему служе, жртвујући све остало, па и наЈинтимнија своја осећања. Овакво решавање тога проблема није правилно, ниЈе реално. Оно као да жели да оправда сав несразмер узвишености уметности и робовања уметника, каквих смо безброј случајева имали нарочито у прошлости, и да је уметникова кари Јера једино могуђа по окупу цену тих жртава, као што Је у маси ранијих филмова ове врсте. Бореј Је венчан са музиком, права његова љубав њоЈ припада и никаква жена не може да је замени. Он је фатално везан за виолину. У њој је сахрањен његов живот и ништа га од ње не може отргнути. Делом и независно од саме фабуле па и тенденција, филм је својом изражајном страном, својим високим квалитетима у глуми и режији створио Једно потресно дело. Глума Је (овде мислим првенстрено на главне улоге) највиших квалитета. Ширина коју је дозвољавао сценарио а допуњавала режиЈа, омогућавала је једну богато ниЈансирану, продубљену, психолошки врло компликовану, али и виртуозно издиференцирану, природну и убедљиву игру. Џоана Крафорд‘као Хелена Рајт овом креацијом достиже врхунац онога што смо од ње видели, Са мало спољних изражајних сретстава, сва у сопственим збивањима, дала је један живи лик, који као да је из живота сишао на платно. Паул Бореј Џона Гарфилда заостаје нешто, једноставнији Је и реалнији, више људски, са отсуством оних рафинираности, брлљантно углађених елемената каквих смо имали у лику Г-ђе Рајт. Он је само са виолином префињени уметник, док иначе, у осталом животу, делује више као велика спортска звезда. Једноставна и природна, идеална другарица најраниЈе БореЈеве младости, njma узвишене и племените чистоте, девојка сасвим супротна фаталној компликованости психологиЈе г-ђе РаЈт и која би, по тенденцији коју је поставио сценарио, једино одговарала за жену великом уметнику је Џина. Пијаниста Сид, најбољи друг Ворејев, тип Је лежерног боема са загашеним амбициЈама ране младости, који игра у животу онако како му он намеће, разочаран Је у њега, али другога не обесхрабрује. То су само неки ликови из овог филма. Техника снимања обилуЈе једноставним и успелим решењима коЈих има пуно. Поменућемо само, на‘ пример, концертну плакату са фоФографијом Борејевом, а одмах затим прелаз у кадар како свира; или Бореј као дечак вежба, камера сеспуштадо његових ногу, захвата само њих, подиже се затим и видимо га као младића опет у истом положају, а одмах потом прелази у конзерваториЈум. Са врло једноставним сретствима овим нам је дата цела суштина његове биографиЈе у свега три кадра. Затим, други пример: захуктали темпо живота ЊуЈорка к необуздани темпераменат његове музике, међусобно везаних и условљених.

Овај филм нарочито карактерише то је чак и његова предност велико коришћење крупних планова. Он је сразмерно највећим овојим делом састављен из н»их, нарочито у другом делу. Сама његова природа, у коме играју више појединци, а масе статирају, то је и захтевала. Ми имамо читаве кадрове не само главе већ и лица, па чак и његових делова, и оваква су решења незаменљива, јер никаква, па ни најуспелија метафора не би могла да пружи оне префињене дрхтаје усана, које видимо као да је само срце сишло на њих, осећамо као да их сама душа покреће. Ми нећемо наћи ништа у тој врсти што би било равно тим кадровима који дају само рефлексе лица и усне г-ђе Рајт, док се у њену душу улива Борејева музика. Или, истовремена смењивања кадрова са лицем Борејеве мајке, на коме се чита да је она тек сада сазнала сву дубину и трагику Борејеве везе са г-ђом Рајт Лли болно сазнање мале Џин да је дефинитивно изгубила свога Бореја, када излази из дворане да своје сузе помеша са кишом. Мало пута смо имали прилике да гледамо тако дуг, а толико богаг и садржајан монолог као онај када г-ђа Рајт, вративши се са посете Борејевој мајци, треба да оде на концерат, али, под упливом онога што је код ње сазнала, одустаје. Њена је ложа празна. Бореј је зове телефоном, и њен монолог (ми га видимо као монолог) претставља једно од савршенстава глумачхих остварења. Са слушалицом у руци, она се откида од Бореја, откида се од свога живота. Он је прекорева да ако не дође на концерат, доводи у питање његову каријеру Она припада само њему, чак више него што припада и самом животу. Она свесно не доноси никакву одлуку у том тренутку; она се мукотрпно ствара сама од себе, принуђена тешком логиком ситуације. Она је немоћна да мисли; она само осећа како се Бореј све више и више удаљује и како је његова музика гура у океан, који ту, под терасом, игра својим таласима. Она халуцинаторно доживљује целу своју прошлост и све јасније осећа неизбежну трагику свога положаја. Она слуша на радиу љубавну музику Вагнерову („Вагнер то је бура“) из „Тристана и Изолде" коју на концерту изводи Бореј. „Светиљке су угашене“, објављује спикер. Пустом« обалом корача г-ђа Рајт у сусрет таласима. Трагови нестају у води. Дворана се пролама од одушевљеног аплауза; Бореј је доживео свој највећи уметнички успех. Таласи све бешње наваљују и играју се са Борејевом сликом која је остала за г-ђом Рајт Бореј је изгубио своју љубав која је пала на жртвеник уметности. / Дубоко психолошки мотивисан је детаљ, када Бореј полази са обале, пипа се за лице и говори како треба да се обрије, и како је то глупо бријати се сваки дан. У понору бола човек је склон да нађе одушка у таквим безначајностима које на први поглед могу и смешно да делују, али које су дубоко истините. Р. И.