Студент

ФОТОГРАФИЈА И СЛИКАРСТВО

(Одломак из есеја)

Иптересшппо би било у детаље пратитн развој портрета и фигуралнс композицнјс у фотографи>и м одиос овлх прсма слнкарству. Недостатак потрсбне литерагуфе (бар што се фотографлје тиче) за сада то увсжо спречзва. Но ипак се можс ухазати на неке моменте интересант»е за раавој фотогрзфнјс у љеној врвој фазп. Фотографнја је на почетку свога развоја ншла за сликарством и кори. стила тсковиле слнкарства. Првн пор трсти фотографије, ко>и имају не само документарно псториску, већ п уметничку вредност, су потпуно углвдање на портрете радове савремених слнкара, То угледаље се види у ставу портретнсаиога, у начину осветљавзља и личности и позадипе, атд. Већином су то рспрезентзтивни портрети и иа њпма су претстављаие лнчностн у свечаном ставу, како су, уосталом, увек и изгледале личиости ва репрсзентатиммгм портретима. Сличмо јс и са композицнјама: фотографија од девсдесетих; година прошлог до прве деценије овога века инспирмше се темама које су занимале сликаре почетком и средкном XIX века. На фотографи/и се могу пратити ссе фазс којс је сликар ство имало од класицизма до реализма. Тим путсм је фотографпја морала ићн зато што је као уметност била још нсувише несамостална, те се како у избору, тако н у обрадк темс кретала за »>ој најблнжој уметно сти сликарством. У даљем развоју, већ осамостаљена, фотографија је са своје стрзнс имала уптцаја н на сликарство. Алн док је утнцај сликарства на фотографнју бно позипгван, утицај фотографије иа сликарство се, и ако то нијс бнла жеља фотографије, углавиом нсгативно мавшфестовао. Када јс фотографија постигла скоро све оно што је постнззло н сликарство срсднне прошлога века (изузез боје), слпкари су се »ашл« пред чик>еницом да се фотографијом са много ман,с уметничких напора н натеријалнмх средстада постиже нсто о»о Пlто сжи гвојим слп кама. То је морао бнти јсдан од разлога да сликарство почнс да решава оне проблеме у које фотографнја кнјс могла да задре да се упусти у решавање проблема боје и бојннх односа. И читаво сљикарство импрест!olшста је, у извесном сшклу, реакција на фотографију, која је средином прошлога века дошла на ступањ реалистичког сликарсгва. Познато јс, пак, да се слккарство, које се седамдесетих година прошлог века кроз дела нмпреснопнста и плснсрнста, почело упуштати у решаваље само формалиих проблема, проблема пзражајних средстава, у свом даљем развоју одвојило од проблема садржаја и пало у чисти формализам. Фо тографнја, као један од фактора ко-

су утнцалп на формпрање нмпреснотгстичког слнкарства била је у овом случају потетрекач за стварање уметности која је бпла претходник савремеиом формалпзму. Током свог даљсг развојз слнкарство све вшпс напушта реалистичиост изгледа прсдмета које слнка, н бави сс само проблемом форме, падајући прн томе све внше у субјективизам. Фотографија још дуго времена нде сигурно путем реализма. Када јој је усавршавање фото апарата омогућнло да до миннмума смањи дужмну позмрања, прсд њом су стајале огромне могућности. Може се слободпо рсћи да је смзњење дужине позирзња главни проналазак п један од најважнијих догађаја у нсториЈи фотографије. После тога фотографи су добили могућност да спп мају људе у свим позама и све догађаје. И они су тај свој проналазак и користнли. Наразпо да њихова дела ннсу увек имала уметннчку вредпост врло често су то били само нсториски документи алн то ннкако нс умањује значај и вредиост овог проналаска. Ово јс фотографију ставило пред један нов проблем. Дотлс јс фотограф, исто као и сликар, по својој вољ-н компоновано своју слику. Садз

пак фотограф ређе распоређује људскс фигуре тако да њихов размсштај одговара његовој замислн, већ чешће тражи такав њихов положај у коме ће оне бнтн распорсђепе онако како најбоље одговара датој ситуацији нли догађају. Наравно да овај проналазак не искључујс могућност распорсђиваЈпа фигура како су то радили фотографи онда када иису нмали могућности да направс фотографнју за један део секуиде; алн сама чињеница да су нове техиичке дале п нове умсгничке могућности, да је настала уметност која се у многоме разликује од оне пре неколико деценија, учинила је да се не сматра внше ни вештином ни уметношћу направити дело онако ка« 0 је оно рађеио ранијс. Слично је, уосталвц, и у сликарству. Дапас нико не би сматрао за уметност сликатн онако како је краљнца Матилда сликала у XI веку завесу у Бајсу, иако је та завеса, онда када је иастала, била дело квалитета до тада мало пута виђених. Ио н дела фотографије као и слнкарска дела треба посмзтрати у релацијама времена њиховог настајања. Мови технички проиаласцп (сиимање кроз микроскоп, снимање кроз разна сочива, нтд.) из последњих

пар деценија упутило Је фотографпју на стварањс онаквнх дела какво је дало сликарстпо у нстом периоду савремена фотографија на Западу се све шшс оријснташс у том правцу Ксинструктнв-нзам, који јс овладао у савремеиом западњачком сликарству, узима све више маха и у фотографији. И слнкарство н фотографија се тамо све више оријеитишс ка дехуманизаци)п, ка непгран>у човечности и ка развијању ниских страсти код човека, те врло често та дела, нарочито дела фотографа, н поред вслике вештине у нзрадн, не прелазе грапицс порнографнје. Наша фотографија нијс у свом развоју осетила све угицаје модернистичких праваца западне уметности, нити су ти правпн имали одлучујућн утицај иа њен развој. Позитпвне традиције у сликарству су код нас узек бнлс јаке н иадвладавале су чак и у доба најјачег притиска официјелне ларпурлзртастичке критике, оне негативне. Фотографија такође ннје напуштала позитивне традиције те се тако, лакшс него ли стикарство, укључила у нашу послератну уметност и у н>ој дала свој не малн допринос.

Миодраг Кујунџић

Наташа Тодоровић фолклор

ИЗ АЛБУИА МЛАДИХ УМЕТНИКА

ТРЕЋА КЛАСА АКАДЕМИЈЕ ЗА ПОЗОРИШНУ И ФИЛМСКУ УМЕТНОСТ ПРЕД ИСПИТИМА

•Другарич«, псћемо ваи ништа говоритн унапред. Не желите ни ви нн мн да ваша репортажа буде плод разговора овде у канцеларији. По подне наша трећа класа има пробе“ рекли су ки друговн у НСО-у када сам нм сс обратила. Трећа класа акадсмије која је ове годиие фузионисана од Високс филмске школе и Академнјс за позоришну уметпост стоји сада пред озбиљпим задатком: на испитима у уторак показаће она прсд комисијом позоришних н филмских радника резултате трогодншњсг рада под условима који нису били баш толико лаки. "Срам те било* чуо се глас једне другарице; "Али није тако, већ; срам тс б«ло“ »справља јс друга. Нзстављала се дискусија о акцентима, када сам јтплл у собу где је у четири сата требало да почнс проба. У углу поред пећи група другарица дискутовала је о улогама, а за столом два друга играли су па-ртију шаха, Соба је скромко намештсна подсљена напола завесом па су на ”бнни“ сиве кулисе зидова, врата н прозора, а у “гледалишту*...

Неколнко мннута касније ушао је наставник друг Старчић. Окупивши сс око њега студснти су тражилн још нска упутства, нзиосили своја запажаља н сумље. "Држи ти плехану чашу као да држиш нај бољи кристал* одговара друг Старчић једном студепту (који се снгур но жално на недостатак реквизита) *То је уметност“. Затии се завеса спушта почиљу пробс. ’Тlрипрема“.., "завеса* разлеже се глас друга Старчнћа кроз тишину која је моментално завладала. Радосним и уједно крнтичким погледом одмеравају студентн своје колегинице на бини. У папрсгнутој тишини, у којој сс разлежу само узбуђени гласовн глумица на сцени, код особито успслих места, тек се сусрећу погледн студената који пнтају и одобравају. Наставник тнхо бслсжи иешто у своју бележницу то су примедбе, исправкс које он саопштава студентима чим се проба одломка завршн. А онда проба почнље изнова. Студенткиљс чине новс напоре да указане гргшке отклоне, да улозн дају још нзрађенији облнк. Присно, топло и блиско одјекују решг улога у озој малој собн

» за рад где је контакт глумаца са , њиховим колегамз у глсдалишту г обезбећеи. После пробе иеколико одломака . пауза. Враћају сс у гледалиште ј глумице утишане, замишљене, . са рсфлексом емоција дожипљених > на сцени. Настаје жива дискусија I о изведеним одломцима, а затим хмех и шала. Бучни, весели смех младих пОлетних људи. добрих дру; гова који се радују свааом успеху. Можда јс атмосфера по мало иер-1 возно-весела живци напрегнути * у напорном раду и у очечиваљу испита тражс одмора, траже ‘ одушка. Но тишииа се поново моментално : успоставља чнм наставник захтсва 1 продужсње рада. Опет угашено ( светло, спуштена завсса и нсколн’ ко минута потрсбних да се глумци ; сконцентришу. Тако траје проба до ; 7 пошто је пола девст идућа про ба са асистентом Зораном Ристано’ вићем. Па ипак када је проба завршена нису се одмах разишли. Испитн... : тај догаћај који претстоји на уму ■ је свакоме и лакшс је кад се стреп■ ље и наде поделс са друговима. Прнчају о својим припремама. "Ко: лшк> дуго спремате?“ "Всћ пар ме-

ссци“. "Саживели смо се са уло* гама. Чссто и нехотицс негде на улицн, у меизи, у приватном разговору почињемо да говоримо у име наших улога а не иас самих“. (Сада ми је тек јасно због чгга ми се у пар махова, чинило да су улоге необнчио добро подсљене да свакз глумица носи и у својој природи "иешто од онога“ што ч-.ши н»ену улогу, јер о«е су и нсхотшхе самном и са колсгама причале на начин својстиен љиховој улози). У пола девет проба се наставља. Прво студенти пробају самн, јер друг Ристановић долази тек после претставе коју нма у драмском позоришту. Са појазом Ристановића поново оживи разговор о кспиту, о комисији, о комаду. Шта је то страх недовољно спрешшх гтн свест о тешкоћн задатака који их чекају? По резултатима проба може сс претпоставити ово друго. И када сам после 11 на вече напустила њихову собу за рад проба ев још настављала несмањеном усрдношћу. Полазећн понела сам уверењс да ће ова класа дати нашим позориштима младе талентоване н спремне уметнике попела сам жељу да нм чврсто стегнем руке н пожелим срећан испит и срећан рад.

Много снова на улици

Пзоло нма жену и детс. Без посла је већ дуго. Гладује. Пати. Шта да ради? Краде ноћу “Фнјат“ и, до* живевши с њнм и са својом женом и дететом ннз нсугодностн, правс снове «а удпган враћа га ноћу влаотику. Драма почнњс увече и завршава се послс 24 часа, Исечак из живота? Да, у духу талпјанског нсорсализма. Нећемо покушавати да дефнишпемо шта је нсореализам, што бп било свзкако тсшко, већ ћемо само датн размишл>ан»а, претпоставке, осврт на један правзц у фнлмској уметностн, којн,. нптн је нашао своје место, кнти дсфинитнвну оцеиу, • још увек млад, оригнналап, чудаН и заннмљив. Опо што га одваја од сваког другог правда јестс то, што он узнма за садржаЈ* Фрагменте пз свакидашгасг живота. Можда би се могло рећи да нх чак не бира, да узнма све оно што може послужитн као слика Ј’едног дана, доба, једне стварности, живота, Или слнка мсђусобних односа људн м лоједпкца према државн, жмсоту.

пргма породнцн, према своме ЈА, Ја ззробљеног, склупчаног, везаног оховима једног друштвсног система, приказатн средииу само најближу, најчешће у којој жнве људи у њсном неулепшаном, стварном, голои изгледу, без естетских нли фнлкских ларпурларгистичкнх примеса, без лепнх “мекнх“ слика и звучних днЈ'алога, без филозофијс н дугог психолошког апалнзирања и, не увек али врло често, без нског одређеног, Ј‘асноГ, псрспективпог става режисера према друштвеној’ стварности свакако су псред осталих, маркатггне нспољсностн талнјанског пеореа;шзмз. Он пред гле даоца износп друштзснс проблсме своје зсмље, људи, у њиховим рсалним, објектнвпим постојаностима свакако не у апсолутном смислу ш даеју задњих речи ушазује на њих, жигоше нх, али их не рсшава, већ само даје спољну слику унутрашњих противречностн самога друштва. А то ј*е можда, по нашем мишљењу, п нзјвећи недостатак тог нначе племенитог италнјаиског пеореаднзма, л «и лроисшче жз недо-

вољног продубљнвања реализма сво јих тематика, у голом приказивању чмшеница, у пасивном сликању живота, у изолираним појединосглма, од идејне непрсчишћеностн и иедовољно јасно сагледане класне борбе. Но, јсдно је ипак домннантно. Реалан људски садржај провлачи се кроз све ове фнлмовс. Томс је подрсђена камера н рсжија, и монтажа, и читавз тсхника. Ту нема ни несташлука камерс, ни лепнх гаимака, пејсажа нли нзрлзнте сценографије. Монтажа је сведена на њену основну на-мену, а режија на реалистичко решавање појсдиних сцена. Добијамо утисак да је читав филм снимао само један човек, вешто се скривајући и пажљиво уходећи са кзмером људе које је нзабрао за лнчности свога филма. Глучија поједностављемост у изражају прелазн, ак«*' би се овако могло рећи, у неприродну прнродност веома мпого помаже реалистичком сликању догађаја у оваксим филмовимз. Тсматика овог филма јс нста као н многих другнх неореалистичкпх филмова; незапосленост. Од ње патн н радник Паоло са својом жеиом и дстстом. Лута тражи посао али га свуда одбкјају. Моли, понизује сс, просјачи добија милостињу. Треба се спасти беде, зли како кад не може ннгде наћи посао. Остаје само једно (по мишљењу сцепарнсте): крађа, криминалитет. Радња, лнчности, свс је даље вучено праполинскн са доста гааблона и јевтнних хоиструкција. Алм у тош фил-

згу има ииз изванредно лепих реалистичкнх дстаља, рецимо кад Пзолов сннчнћ “пуца“ на мотоциклисте, или кад дебели трговац каже свештеннку да ће он одговарати ако новорођенче назсбе при крштењу. Дивно је и дубоко потресно у свом реализму и оно, кад Лннда тужио каже; “Ох, зашто Паоло и мн иисмо богати*? Без обзнра на недостатке овог филма, он ипак показује да К. Марини не иде линијом иајмањег отпора у решавању социјалних неправди своје земље. У сцени рздничког збора и рече:шци шефа полиције, да извине Паоло и Лнпда што су били жртвс народног нерасположења режисер нам јс прнказао и другу страну борбе талијанског радииштва, која ис иде трагом радника Паола. А кад Паоло кажс својој жеин: “Морам ли н да пуцам да бих вас исхранио пуцаћу!“ огледа се доста јасаи политички став режнсера Марннија према друштвекој стварности своје земље, а када на крају филма Паолов пријатељ, инвалид, каже: “Проћи ће и ова тешка времена!* ми се морвмо нехотице сстити Де &јкс и њсговог крадљивца кад прашта оном беспризорном што му јс украо точак, да иа крају филма њему опрости и други радник, коме је опет он украо точак. Та нота хумаиости и радннчке солидарности у својим нсвољама, то јасно гледање пролетаријата где леже стварнн узроци крађе, о»ог трагичног пута којим су пошлк нзбачени радвик јвз таории-

це “Брсда* Рнчи, Паоло и други јс нссмуњнво одлика овог филма, а без обзира што нам он даје ско« ро сасвим личну драму Паола, Лин* де и њиховог детета, он је ипак пластично, уверљиво, топло, нспосредно проговорио људима у н>иховој патљи, бедн, о малии радоспшв и тренутној срсћи прнказао многс снове на улици Паола, Линде и жнховог детета, па најзад и сновс К. Маринија, режисера овог неорса* листичкога филма.

Вид. Мојсиловић

Обавештења

Клуб младнгс писаца Београдског уди-всрзктета припрема свој други ”А.гманах“. Позивају се сви студеити заинтересоваш за сарадЈиу у "Алманаху* да до 15 марта 1951 год. предају радове. У обззр долазе самостачни к«ЈlинееБ»н« радоан (песме, приповетке, есеји) као и преводи из сгране гавнжевности. Радове прнмају редакторн "Алманаха" од 1 марта у просторијама кдуба (Балкавска 4/1У), сваког дана од 13—15 часова. Право на сарадњу нмају свн студенти Београдског ужтоерзитета. До сада објавл»ени радовн не долазе у обзир. Редакција "Алманаха**