Студент

ОСНИВАЧКА СКУПШТИНА САВЕЗА СТУДЕНАТА HА ТВШ

Улога техничара не исцрпљује се само на техничко-стручним питањима

*ХП 1951 године одржапа le оснипачка скупштина ССЈ н а Техпичкој великој школи. Конференцији су при суствовали иоред студентскнх делегата иектои ТВШ Др Р. Кашапин. проректори. декани факултета. друг Миодраг Пешић претседник Централног одбора Санеза студената ЈугославиЈс и др. бвде доносимо извод из реферата друг а Душана Чкребића.

Оснивањем посебне студентске организације, Савеза студената, ство рене су боље могућности за свестранији рад. Међутим, има и овде неправилних схватања о питању система рада. Извесни другови сматрају да ће се наш читав рад одвијати преко клубова и друштава, да рад У удружењу, на годинама и факултетима треба да изгуби смисао и да га треба занемарити. Вероватно је овакво схватање довело до тога да се ни на једном факултету од почетка школске године до данас није ништа урадило. Није ни једно предавање одржано (изузев оних о привредном систему), ниједан састанак дебатног клуба. Ово показује да нам почетак рада у новој школској години није добар и налаже нам да предузмемо хитне мере да се са радом почне, интензивније и организованије. Садржина читавог нашег идеолошко политичког рада јесте борба за упознавање и усвајање линије наше Партије по питањима изградње со-

цијализма код нас, наше спољне политике и уопште политичке ситуације у свету. Наша је дужност да се са суштином те линије упознају сви студенти. То је за нас од основне важности, и систем и форме нашег рада треба да нам омогуће детаљно спровођење овог задатка у живот.

цем који он заступа. То ће развити борбу мишљења, то ће помоћи да се нађе лакши и бољн пут за тумачење разних улога и личности. (Наставак на другој страни)

Дјшои Чкребиђ чита реферат

МИРКО ЛУКОВИЋ, студент медицике, члан Акционог одбопа студентских стручних удружења. Погинуо у првим демонстрацнјама 14-ХП 1939 године у Београду.

ШЕСТ ГОДИНА „СТУДЕНТСКОГ ЛИСТА“

Органа студената Загребачког свеучилишта Ових даиа „Студентски лист “ Загребачког свеичилишта прославио је гиест година свога излажења. Превр• hvhu данас странице овога листа, пред нама се поново одвија сав онај бурни живот загребачких факултета , као и успеси и слабости рада њихо• вих организација. Преко стубаца „Студентског листа “ загребачки сту• денти су износили своја мишљења о раду факултета, о своме животу, nuca.iu о својим бригама и о својим радостима. За читаво време излажења лист је настојао да буде вредан noмагач студентским организацијама и помоћ школским властима. Данас , када пред собом имамо 227 примерак овог листа, ne можемо о њему да кажемо-ништа друго, до оно што је сам редакциони колегиј ставио на уводно место свог јубиларног броја: „Писати данас о листу значило би писати о свему ономе што смо до сада прошли. Воље од пнога што је на овакве дане и иначе речено не би се могло рећи. Мислимо да ie тачно и ваља на данашњи дан истакнути ди је лист увијек до сада био гласило свих стцдената, да смо преко њсгових страница износили наше мисли и запажања о разним питањима живота ,преко његових смо страници протестирали против разних негатив • них nojaea или код нас самих или иначе на факултету и радовали се нашим успјесима. Наш нам је лист помогао да многе ствари боље схватимо и разумемо и потстицао нас да чим боље испуњавамо ceoje обавезе према народу и заједници. а

Савез студената не мења суштину рада коју смо имали кроз организацију Народне омладине, он мења само њене форме, застареле мења новим, за наш интелектуални ниво прикладнијим. Основа нашег идеолошко-политичког рада и даље треба да је у Удружењу студената. Предавања у оквиру Удружења и година треба и даље практиковати, само сада за њих боље агитовати. Тематика мора да буде актуелна и интересантна, а за предаваче по могућству 'узимати такве људе, који ће заиста погодити наше жеље и објаснити нам сва нејасна питања. Зар није погодно да се у културно-уметничком друштву пре него што сенапример спреми једна драма, извођачи и остали упознају са писцем, саправ

ЈЕДНО СЕЋАЊЕ HА 14 ДЕЦЕМБАР

АГЕНТИ СУ СЕ ДИВЉЕ БАЦАЛИ НА РАЊЕНУ МАСУ

Када се човек загледа у плочннк Приштннске улице, на комс се некада црвенела згрушана људска крв, у њему се буде успомене једна за другом и односе мисао из хуке свакидашњег живота, односе је у време... „Ви, прича генерал Воја Николић, знате како је било у то време: при-, преме за рат, петоколонашка влада спрема издају, страховита скупоћа, борба за слободне снндикате... Од Покрајинског комитета Партије дошла је директива све мале локалне акције објединити у једну велику, масовну. Од Градског комитета били смо задужени Рифат Бурџевић и ја. Почело је на Славији... Огромна маса, највише студената и радника, прекрила је трг и демонстрирала; „Доле рат! Живела слобода! Живели слободни синдикати!..." Онда је стигла полиција. У почетку нико није обраћао пажњу на пуцњаву. Мислили смо да су то ћорци; тада се из гомиле, сав обливен крвљу издвоји један младић и паде на плочник. Гомила се заталаса. Паде још један, други, трећи... Жандарми су млатили и пуцали, агенти су с краја дочекнвали и дивље се бацали на рањену масу. Ко је имао камен покушао је да заустави налет. Кооз све је прострујала једна мисао: flaпред, кроз кордон!... Са Славије смо се растурили у више праваца. Пошли смо у радничке крајеве, али код Техничког факултета из једне крчме и са крова дочекао нас је плотон пушко-митра-

љеза. Чини мн се да су прво пуцали преко нас, па кад су видели да се не разилазимо, спустили су цеви на нас. Ту Је двоје paibCHO. Сећам се, друг Душан Бојовић избацио је паролу:'„Другови, не бежимо“. Прешли смо Александрову улицу. Видео сам у пролазу како су људи истрчавали из кућа облачећи се у ходу. Tora се јасно сећам. Сећам се кад су у Гробљанској улици неки провокатори почели да разбијају излоге да би нас после претставили као деконструктивне елементе. То ми је јавила баш другарица Љубинка Милосављевић и ми смо их одмах спречили, чак су претукли једног провокатора.“ Како достојанствено и мирно изгледа Вуков споменик када га посматрамо у сумраку. Кад би тај неми и грандиозни споменик знао да прича шта се десило у сумрак 14 децембра 1939 године! „Са свих страна, наставио је да прича друг Воја Николић почели су да се скупљају млади људи. Викалн су; „Нећемо рат, хоћемо слободу и више хлеба". Отварали су се прозори. Људи су излазили из радњи и кафана. Кроз вику је почео да се пробија претећи звук мотора који је постајао све јачи. Камиони пу ни жандарма стали су у близини. По чео је напад на голоруке демон странте. Један радник се попео на постоље Вуковог споменика и викао: „Другови, омладино, грађани, ми хоћемо слободу! Ми хоћемо рад“ Чула се пуцњава, тупи ударци у тела, пригушени повици и јаук. Де монстранти су се скупили око рад ника. Гомила је расла. Радник је по казивао на књигу коју држи Вук и

викао: „Живела слобода нжуке! Живела слобода ра;*ог народаТ* Пао је погођен у грчу. У ПрггШтииској и Сремској улици било је рајвише жртава, Рифат Бурџевић је послао Бошка Ђурашковића и мене у извидницу, Ишли смо све до Приштинске улице. Чини нам се да је све мирно...“ Приштннска улица била је мрачна и пуста, туробно су стајали дрвореди оголелих стабала. Необична и кобна тишина лебдела је у ваздуху док се на град спуштала влажна децембарска ноћ. На крају улице попојавило се чело поворке. Чули су се повици и песма. Као да су из земље ницали младићи и девојке пуни снаге и решености које има маса када је понесе једна идеја, идеја борбе за слободу, за живот, за опстанак. Повнци: „Живела слобода!“ и „Доле рат!“ билн су све бли жи и чешћи. Бурна река људи преливала је пусту и мрачну улицу. Одједном се проломио прасак пушака и пушко-митраљеза, који су се са свих страна осули у месо, у живе људе... Јаук рањених и бесан протест све је то надјачао смртоносни штекет митраљеза. Река људи почела је да се разлива у според не улице, али тамо су у мраку чекале нове заседе из којих је бљувала смртоносна ватра. Неки лакше рањени покушали су да беже, а жандарми су, пустивши их неколико корака, пуцали из пушака мум-дум мецима. Тако је погинуо студент медицнне Мирко Луковић. Дум-дум метак му је разнео главу.., Л. К.

Ректор ВСШ ппж. МиЛеико Јаковл.евић ■ инж. Миница АрсениЈевпћ, доцент Школе, са поОсдничком екппом студептског купа тииом Впсокс саоСраћајпс школе

ИРЕДЕНТА СТУПА У АКЦИЈУ и на Тршћанском универзитету

Ради се о студентима Јурију Грудени, pobenoM 1929 године у Трсту и Рафаелу Бришчнику, годину дана crapujeMt pobcuoM raKobe у Трсту. Ова двојица студената студирали су једно време на Љубљанском униперзитету и вратили се на продужетак студија v свој родни град. МеbinuM, академске власти у Трсту им нису одобриле препис са Љубљангког на Тршћански универзитет, образлажући свој став чланом 147 закона о високим школама који је издат у периоду Мусолинијеве фашигтичке диктатуре. Подносиоци молбе ta npenuc „нису доказали потребу борзвљења нзван државе у доба стуl’TVba 1 1 иностранству и .

Очигледно да је академским вла-> стима за њихов дискриминаторски поступак било погодније да извуку ua прашине и крви фашистичко законодавство и примене v случаји двојице студената југословенског порекла, него да узму у обзир новона • стало правно стање, које произлази из мировног уговора са Италијом. Оваквим актом академске • власти у Трсту су показале своје право лице, лице неизлечепих шовиниста. Најцрња је у свему томе баш чињеница што једна такеа одлука потиче са места, које по својој функцији ппкада и нипошто не би смело да буде потстрекач дискриминаторских по» ступака и шовинистичких испада.

/ 7 овом броју: \ ДРУГА СТРАНА: Дан Опште декларације о правима човека Репортажа о студентском насељу на Вождовцу. ТРЕЋА СТРАНА: Реквијем В. А. Моцарта. ЧЕТВРТА СТРАНА: Прича Јиржи Волкера: О милионару који је украо сунце. ПЕТА СТРАНА: Дванаести играч „Црвене звезде” ШЕСТА СТРАНА: Студентски хумор Анегдоте Мале шале.

НЕДЕЉНИ ЛИСТ БЕОГРАДСКИХ СТУДЕНАТА