Студент

Небеско и земаљско

Признајемо да би било природно због горњег наслова очекивати чланак са прилично великим претензијама. Обзиром да се ради о једној кн»изи која је писана на ретко студиозан начин, скептици би могли да такве претензије унапред објасне необузданом младошћу писца овог написа, а није искључено ни да би се поводом тога понеки дневни лист инспирисао за какав заједљиви коментар. Међутим, од свега тога неће бити ништа, јер је намера овог чланка далеко скромнија од наслова. Његов циљ је да набаци само неке асоцијације у вези са Ђиласовом књигом. Само то. А тема? Тема је стародревна: религија. Под речју религија тако бар тврде они који су религиозни треба разумети нешто надчулно и надземаљско, нешто што је изнад и изван свакодневног живота. То је неки савршени живот за разлику од овог нашег обичног и несаврlпеног битисања, живот у коме станује исто тако савршено биће бог. Али ма колико изгледала поетична и неземаљска, та претстава о савршеном животу и савршеном бићу у својој суштини има јако прозаичан и грубо земаљски карактер. Ова неоспорна истина потврдила се већ безброј пута током историје људског друштва. Сећамо се да су грађани Тракије у доба античке Грчке населили свет бићима која као да су била апсолут но слободна од свега земаљског. Али вулгарни, земаљски карактер трачких богова открио је Грк Ксенофан на врло прост и очигледан начин. Он је констатовао да ти богови и сувише потсећају на становнике Тракије, јер су исто тако „тупоноси и црни“ као и њихови верници. Своју земаљску суштину није могао да сакрије ни стари добри Јехова. И он као да је био бестелесан и далек од свакидашњице. Али у једној старозаветној легенди ругала су се деца- неком испоснику и Јехова, поглавар неба, послао је медведе да казне несташну децу. И медведи су растргли оне које је доцније Исус Христос звао себи. Тако је Јехова као и својевремено трачки богови показао своју земаљску, овосветску и свакидашњу физиономију. Новозаветни бог се додуше друкчије држао према деци, али то је само значило да је био мање примитиван од свог претходника. Јер као и сваки осветољубив човек, иако је проповедао праштање, Исус Христос претио је људима: „И ко се постиди речи мојих постидеће се и њега син човечји (тј. Христос Н. М.) кад дође у слави својој". А такве речи божијег сина откривају његов чисто земаљски карактер и поред многобројних велова који покривају мит о богу, жртви за љубав човека. А шта тек да се каже за онај савет према коме треба дати „ћесару ћесарево"? Зар то није прилично очевидно удврриштво пред ћесарем који је господар царства земаљ ског? Па откуд такви савети политичког карактера у једној светој књизи коју зђву библија? Наравно, било је и религија код којих је маска поезије и неземал»ског cjaja много мање очигледно потсећала на царство земаљско. Драстичан примср такве религије је рели гија Фјодора Михајловића Достојевског. Мора се признати да је Достојевски своју религију мајсторски обојио небескиж бојама, али без обзира на њетову генијалност, ипак му није пошло за руком да до краја префарба њену земаљску фасаду. Јер кад се сетимо да Достојевски само руској нацији приписује мисију религиозног препорода у светским размерама, постаје јасно да религија која овако шовинистички пристрасно и људски ситничаво претпоставља руску нацију свим другим, има исувише прозаичан и земаљски карактер. Најрафиниранија вр-

ста религије зове се као што је познато филозофски идеализам. Да ни тој религији није пошло за руком да сакрије свој земаљски извор, очевидно је за сваког оног ко је упознат са класичним случајем Хегелове апсолутне идеје. Апсолутне идеје која је почела као нешто тобож чисто од свег земаљског а завршила на ћифтински прозаичан начин као јункерска пруска држава. И тако већ столећима се одиграва та религиозна трагикомедија: релисије настају у привидно небеској форми, али никад нису у стању да сакрију своје земаљско биће, потврђујући ону мисао Карла Маркса према којој су идеје само резултат материјалног, овоземаљског света који је „пренет и преображон у људској гЛави“. У том погледу не претставља никакав изузетак ни наша домаha религија. Да је то тако сведочи нам Ђиласова књига о којој је реч. Религиозни идеализам у нашим националним размерама претставља један од суптилнијих покушаја да се сакрије прозаично порекло

верских илузија. (Кажемо један од суптилнијих покушаја јер је наш левантински бог кога су потезали и кога потежу разни реакционари јако вулгарна особа. Тако вулгарна да нас не би изненадило када бисмо чули да мезетише краставце уз дуплу љуту у некој перифериској кафани). Та наша домаћа религија ступила је на позорницу као све друге њене сестре по души; на изглед аполитична, поетична и надчулна. То је била религија до душе прилично неоригинална али ипак религија која је самоуверено носила светачки ореол ванвременог и надземаљског. Међутим сваки читалац „Легенде о Његошу" може да види како под ударцем једне темељне анаЛизе тај ореол постепено губи свој сјај. Тако на пример Његош у светлости тог неземал>ског ореола уствари је ништа мање него „сарадник бога“ који се „дотицао звезда“. На први поглед ништа неземашскије од тога с једне стране с друге стране, рекло би се да је тиме Његошу учињена неоцењива услуга, јер није мала ствар дићи неког до звезда. А шта показује Ђиласова анализа овог надчулног односа према Његошу? Та анализа нашла је и она места из става Исидоре Секулић која не садрже само апстрактне и надзвездане изјаве „дубоке оданости“. Тако „сарадник бога“ као да није рекао једном приликом неком енглеском лорду да

Уз Ћиласову „Легенду о Ноегошу"

Енглеска својом политиком држи „турску мртву руку под грлом Црне Горе“. А похпто је Његош то ипак рекао, закључак је јасан: Исидора Секулић би хтела да Његош испадне чисто земаљски пристрасан у погледу историс;ке улоге енглеске империје. А већ је сасвим далеко од звезда теза о Србији „која вечито иде напред“ јер та теза установљује хијерархија међу нацијама, а свака хијерархија има земаљски карактер. Већ ова два детаља на које указује Ђиласова књига, довољно откривају мистификацију са небеским карактером ове наше домаће религије.ПГер испод фраза о „сараднику бога“, Његош постаје сарадник једног идеалистичког•погледа на свет а дизање до звезда показује се као обичан и тривијалан пад у традиционалну националистичку прашину. 1И не само то. Оваква анализа Његошевог уздизања на небо даје и одговор на питање; шта је баналније небески или земаљски Његош? Кад се има у виду да је небески Његош обична пројекција у историју ситних

људских страсти, излази да је земаљски, тј. истински Његош далеко мање баналан. Али Ђиласова критика је ништа мање убиствена по разне религије и у једном другом погледу. Стара религиозна девиза по којој циљ оправдава средство, данас је више него актуелнњЈ Наиме, прећутно или отворено се усваја да један „виши“ „небески“ циљ оправдава употребу свих могућих „нижих" „земаљских" циљева. Покољ је например изразито земаљско средство, али добија своје пуно оправдање ако је усмерен ка неком „небеском“ циљу. И зато, када се радило о покољима у нашој земљи, многи црквени великодостојници су без имало устручаваша, индиректно а понекад и директно узимали учешћа у њима. О каквом се софизму ради у случају ове познате језуитске девизе? Средство и циљ у неку руку су супротности, али то Још ue значи да се апсолутно разликују; напротив, сваком оном ко бар нешто зна о дијалектици, јасно је да се баш зато што се разликују, средство и циљ истовремено и изједначавају дакле јединство супротности. И само ако се има у виду то јединство средства и циља (јер „небеског" морају у себиимати и средства), може се говорити посебно о средствима и посебно о циљу. У противном, средство апсолутно одвојено од циља постаје само себи циљ. Ту исту религиозну девизу доследно спроводи у пракси и Политбиро ЦК СКП(б), иако је склон да тако често говори о дијалек тици. И тамо се у име неког „вишег“ циља дозвољавају сва могућа средства; па се онда рецимо могу давати три противречне оцене другог светског рата, може се пактирати са фашизмом, може се делити Пољска, ако то води ка том „вишем“ циљу. Међутим, неко би могао да призна принципијелну неодрживост те језуитске девизе, што је уосталом тешко не признати али да ипак тврди како је та девиза у пракси далеко ефикаснија него постизање „небеских“ циљева „небеским“ средствима. вези с тим Ђиласова књига је‘ један драгоцен документ. Да се он држао практичне ефикасности језуитизма, онда Ф*

свакако Исидора Секулић испала и некултурна што није и лично непоштена, што такође није, а испало би и да је своју кшигу писала са свесних, субјективно реакционарних Да ли би у том случају практична ефикасност Ђиласове књиге била већа? Јасно да не. Кшига би тада садржала и дозу неистине, а стари је морални закон да неистина одбија од себе. Овако баш зато што је признао Исидори Секулић оне квалитете које она заиста има, Ђилас утолико ефикасније може да критикује оне кавлитете које она заиста нема. То је својеврсна морална дијалектика, једна једноставна истина на коју се силници овога света само презриво смешкају. Јер, ма како то изгледало парадоксално, баш они који се иначе размећу својом „небесношћу", кад је реч о пракси почишу да се размећу својом земаљском умешношћу. И папа и Стаљин, иако тврде да теже нечем идеалном, кад је реч о политици мисле да је наивно залуђивати се и заносити неком истинољубивошћу у овом свету вукова. На први поглед, као да пред тим буржоаским моралом „реалне" политике, Ђиласов поступак изгледа збиља сашалачки и утописки. Али кад се још једном сетимо како би нам свако извртање истине онемогућавало да примимо и оно што је истинито, јасно нам је да за марксизам само истина претставља ефикасно средство у рби за постизаше циљева. (Религиозно обоготвораваше про шлости које су према московским узорима вршили разни Зоговићи подижући Његоша у ред богова тиме што су му придавали црте које није могао да има један човек шеговот доба, исто је тако језуитско као и жа какво друто обоготвораваше тог нашег великог песника. А и један и други језуитизам, показује се и практично, земаљски, неефикасан. \ Јер шта имају за циљ таква обоготвораваша? Да нас придобију за гледиште својих аутора. Али у то мслучају морала би код нас да изазивају одобраваше. Међутим, изазивају само смех. И ЈЛицемерно пропагирање разАих царстава небеских за рачун разних царстава земаљских, изгледало нам је испрва сувише небеско, а затим сувише земаљско. ( Ђиласова критика изгледала нам је испрва (кад се радило о критици небеске маске једне религије) исувише Кад се пак радило о методама критике као да је опет била сувише „небеска". Међутим, док је противречност папизма и стаљинизма последица лицемерја, код Ђиласа противречности у ствари нема, и кад је изгледао исувише „земаљски" и кад Је изгледао исувише „небески", то је било зато јер је у оба случаја био истинит. А чега има лепшег од тога?

Н. МИЛОШЕВИЋ

СЕЋАЊА

БИЛА ЈЕ ЈЕСЕН КАО МНОГЕ ДРУГЕ КАДА СУ МЕ У ГРАД ПОВЕЛИ РАД ШКОЛЕ, ОД ТАДА МИ ЗЈЕНЕ НОСЕ СЈЕНИ ТУГЕ, А МЛАДОСТ МЕ ВУЧЕ ПРОЉЕЋЕМ У ПОЉЕ. ЈОШ УВИЈЕК СУТОН РУМЕНА КАД ТОНЕ У МЕНИ ЗАТИТРА И ЛИЦЕ ОЗАРИ... ТОПОЛЕ КРАЈ ИБРА И РИЈЕКА ШУМНА СЈЕЋАЊЕМ МИ БРОДИ КАО БАГРЕЊАРИ. СЈЕЋАЊЕМ ТОПЛИМ У ПРОШЛОСТ УРАЊАМ, V СРЦУ НОСИМ УСПОМЕНЕ ДРАГЕ, ко АЗУР ОБАЛЕ БРИЈЕЖНЕ ВАЛЕ САЊАМ ОД ПЈЕНЕ И ХУЧНЕ ОД СНАГЕ.

Душан ВОЈВОДИЋ

А. ЈОВАНОВИЋ: Македонке (дрворез)

М. ГОЛУБОВИЋ; Млада девојкл (лонтоет'

МИХ. ПЕТРОВ: Цавтзт (пејзаж)

Са пролећне изложбе УЛУC-a Неколико утисака

Ов.от№'шн>а Пролећна изложба УЛУОа одликуј|е се следећим караlктержгг.ичlнцш иртама: До сада иајвећм број нових имеиа, мшеШЈИХ уметника, којм још нису чл.£lНови УЛУС-а. сада први пугг излазе пред публнму ивлажући своје радрве, nocte'BHuiiaiU с правсш очекује да преко редова о®их МЛOIДIИХ умстшкка утозна нова схваггаlња. ра‘3l»olвроност у иараау и свежину младости, коју би ти излагачи унели у литшвно стваралаштво код Haic. Но, тога нема- Наши млади сликари и ваЈири, то шихова дела ноказују. пду за тим да подражашју наше познаге умlетнlике, желећи да овлlаlДају њиховим квалитетима и технимом рада. Они се утледају на њих без уношења свога личног држв*lвљаја и не ослаилаЈу се- иа cißpjte сопстввнlе онаг 6 . Мали број дела фигураЈше ком позиlирј|е потврђује чиlњсни|ц‘у да ова грана сликарства код majc још увек показује обележ,ј)а отагнаиЈиЈе и немање Јаке иоеље код навпих уметника да више дају у овом правцу, те обогате иашу ликовну уметност тумачењем људоиик ликава «роз фигуралну момпозици ју- _ ПостаlЛlо Jie уобичајено да Ha изложбама УЛУС-а видимо фигуралне KioMinoGiHUHje Боже Илића. Овора пута ои је изложио ceiera једну ..Народна седница”. Глсдалац добија утисак да Божа Илић HH'je кренуо напред у овом раду, те је утисак при посмагграшу ове њешве композиције углаином истоветаlН оа paHiajmM (се тимо се његове сливсе »Ми граДИМIO пругу”)- Мноштво људских на нешто малом формату за толики број људи, дслу је маР преншрпаиост, ликови су недовољнк) индиви|дуалн!о обрађеети иако психолошки тако и у ставу, naMiHa атмосфера последи|Ца колорисличке обраде. основна оу обележ;а ове Илићеве слике. Овде треба додагги и рад Алекоачдра Лувсовића ~Свечари" гд« аиегдопхжи карсиктбр кад пластично индивидуално обра;ђеним лн'КolВlИма\. Ка|риlки|рање остатака преживелог друштвlа јед иа је од карактеристичних комновенти! ове слиме* Обадве поименуте слиме. „На» родгаа седшша” и „Свечари , остају више у домену илустративноспи догађаlЈа не прелавећи границе Јједрог тематског сликарства, где су мкугиви узети из савременог живота. иего иараза лстчног доживљаја и јаке емоцнје. Једнолинност боље рећи MOHoToirofjia иа овој изложби, такође jte. једна оД карактеристнчник црта, као и несраом ерно велики број пејзажа: у одросу «а ргадове ив других грана сликарсгва (фигуралне Тоolмттк>зинц|је, пор трети итд.). На oßioj Пролећној ивлоокбп нису застуиљеми ови наши уметинци. ј|ер је велики број њих имзо ове сезоне самосталне нзложбе, нежи их сада припрема Ју. док се нввестаи број лнковнтих уметнпка налази у шгостраиству, тамо да њихова дел-а нису ивложеиа на овој изложби. Од старнјих уметни;ка који кзлажу греба опомlеетуш немолицнну: Јована Бијелића® ч,ији је сликарски ннсгтнкт дошао до свог из раза Павла Васића са пуно свежиете у колориту; содаке Николе Грашца „Личанзгн” и ~Ен Tepirjiep богати у колориггу и рађени њему својственом, већ познатом. техником; Матију Злашлика, нарочито ~Портрет А. С.” где се истичу топли молористички односи оа чврстииом у цртежу; два приЈвтна и свежа рада Даие Докић; пејзаже Јована Кумића где је са успехом дата дубошв. простор. тга и атмосфера; две олике Васе Поморишца са Омладцноке цруте у којима је в.кце«гшран лнчни доживљај остварујући их скром:!шм бојама и педаитмо; авсварели Стралс Светислава дати уз богату окалу бо;а пријатно делују на посматрача и други, који оу потв.рдииш своју вредност и на о®ој изло жби. Овде треба истаћи да је десетина мла-ђих уметника постигла боље резултате како у овлађива TSS'HMiKe н хежље аа самостал-1

ним гезраасш. ti£|ko и у приступзигеијем иалагању свог доживљајlа ме Hiaipy maißajj-’ti'H тизде мвалигвг олlИlМе. У ово иас уверзвају РаЈКГ bih; Сло-бодаиа BorojeßMlia ~Партрет”, смроимаи без претензија за багаггством у боји, оа нешто психолоплке обрада лика; )г Мргпва природа” Лазара Воззревићн. где ое огледа траокен»е израза у геометриоком уоблгечавашу; „Стари бунћр” Живана Вулићац прецизж у цртежу и светло обојен; два уљана рада Оливере Кангрге w> ји ое истичу реалношћу и нека. метљпвом д©карашив<ношћу; Петра Младеиовића са овоје дае „Мртве при|роде” моје WMia/jy свеж.ине У reapai3y и колоргету; псцртрет Младена Србиновића ~Сатпа” са л*огичмим решешем контраста светла (лица) и оенке (позадииа)) и психолошки обојеи као и ~Ајиг оа жутим ћ|илгемшг” пластгегено уобличен, анатомски зналачки ре шен, иаражеи светлим шгохама нена(М(етљиlв ог колоргета, и јоаи иемолгеко других. Скулптура је на овогодаигњр] гезложби скром!Нlо за(стуттљена и ту срећемо. као и у сликарству, претежно нова HMierea На изложби пема мlонумlеш*алне пластике по чему се разлимује од претход писх..Од изложених радова илгепреohibiho делују: ~Девој|ка чита” рад Градимира Алексића, овојом непооредаошћу и нечим недореченим у ставу; теракота „Докле?" Đppreca Вергепа оа наглатпемом драмоки потресном цртом; ~Портрет девојчице” НаlНд,ора Глида и радови Франа МенегелоДигечића, каоитри ..Псргрегга” Пе тра Убовића који се одликују заг катомом сигурношћу долс ј)е ВојислаlВ Вујисић без довољно осећаша мсре за покрет израдио ~Мушки торзо” и оставља утгесак да не влада добро аматомгејом. Графика и цртежи, исто као и скулптура, на овој су CKpoMHo заступљенн, Зналачки дрверези Браика Шотре и прецизни цртежи Јоваике Рашић и Михајла Сташгешића остављају пријагган утгесак «а посетио-ца изложбе. Из цримењене з"метности, за разлику ош. прошле изложбе. изложеиа је десетина радова, каји геам говоре да и у овој граш уметгеости шгеа сшга које раде и стварају. У целигеи изложба показује да наши слгекари поседуцу сгеаге *ојима су у могућности да савлаг ђујући с®ој заиат одражаваду преко овојих плагпна и скулптуре нашу животну темагпику И дају hiobo у умстнгечмом изразу мод нас.

м. МИЛОВИЋ

КРАТКЕ ФИЛМСКЕ ВЕСТИ

У Еиглеског) ое већ дуже upcseceS водн аккега о колор-фаслму, коЈу су ор гел Sii зо®али неки лондоиски листови. Многи ое читаоци не спажу да се св« филмови снимају у колору, Јар како они кажу, колоо не даЈе реалистичност фишаеу. Он изарсно гпристаје уз музичке фиимоее, филмоване опере, путописав фиишове, али, увећава ли он реализам у филмовима као што су ~Хамлегг“, „плодони пнева 44 шли „Бегунац”, у којима дреошгадава очвј и мрак? * Трећа адаптаохкја Виктор игооикх „Jaдниlкa ,, неуспело Је извршева у ИталиЈи. Нароччло се ггодвлаче тривијални и сиромашни диЈалози, неповезаноег радње и иоконструиоани, „филмски 4 * заплеш. жан ВалжаИа итра Ђино Черви. * „Афричка кралЈвца 4 * повн филм Џона Хјустона. И ooaj Хјустоиов филм одашкуЈе ce Једноставношћу режиЈе и реалном л.удском драмоа*. У филму играју три личности: енглеска мисионарка, канадски скипер (капетан брода) и стара реч на барка која плови по немириој афричкоЈ реци. Критика, као изразите квалитетв о®ог филма, истиче глуму Хемфри Јогарта и Кетрин Хепберн.

6

НАРОДНИ СТУДЕНТ

ОВАВЕШТЕЊЕ ЧИТАОЦИМА Овим обавештавамо наше читаоце да „Народни студент“ услед прекида наставе на Универзитету и великим школама престаје да излази до почетка идуће школске године. Дан изласка листа у месецу септембру 1952 године биће објављен преко дневне штампе. ОБАВЕШТЕЊЕ ПРЕТПЛАТНИЦИМА Молимо наше претплатнике да измире сва своја дуговања и обнове претплату *а идућу школеку годину. Администрација „НАРОДНИ СТУДЕНТ"

БРОЈ 15