Студент

X. Џ. Велс: Људи налик на богове

Да ли је утопија голи утопизам

Стари Велс нас гледа са евојих фотографија благим осмехом једног добринине. Несумњиво је био хуманист који је у својим младим давима био ватрени присталица социјалистичких идеја. Но са годинама постајао је некако све наивнији. Хтео је он просветитељски да дру штво Двадесетог века мења просветним реформама, тако да то постаје другом половином живота идеја-водиља свих његових заблуда. Заблуде са годинама добијају у чврстини, а социјалистичке идеје постају. младалачка прошлост. Велс нашој читалачкој пу блици није непознат. Пре ра та смо га упознали баш као човека закаснелих просветитељских уверења, по енциклопедкској студији савременог рада „Човечанство...” и нарочито uo „Историји света”. А упознали смо га и као писца бујне маште. Само су те причс фацтастич ног сижеа биле некако за нас сувише реалистички обојене да нас у детињству привлаче. Није то била лака, разиграна фантастика Жила Верна, без изразите и деолошке тендеккије. „Времоплов”, „Невидљиви човек”, „Рат светова” били су претешки за наше детиње искуство. Сада смо пред књигом „Зо ре” (несумњиво најбољим издавачем белетристике У земљи), пред делом, којим нам Велс није ни потпуно познат, нити непознат. Препознајемо разиграну машту, вешто комбиновану са интелектуалном фразом, наилазимо на доброћудног социјклисту, већ помало „просветитељски” оријентисаног У стилу фабиЈанства, али упо знајемо и визионара будућности ретке снаге. Читајући дело, маштамо са Велсом над темом срећне будућности, кад је класно друштво већ минуло доба, човек зако рачио у своју праву историју. У то друштво пренео нас је Велс изванредно вешто: мајсторском композициЈом омогућио је да то друштво што боље осетимо, кроз сусрет који избија код физичког и интелектуалног сусрета људи савременог капиталистичког друштва и људи Утопије. Утопијци пребацују са Земље својим усавршеним техничким знањима неколико становника Енвлеске У своју димензију, свој свет. То је омања група, углавном конзервативно ормЈентисанпх људи, у којој Барнстапл социјалистички настројен, постаје протагонистом рома-

на. Он гледа Утопију очима добре вољс, ма да не може у потпуности да схвати овај свет у развоју одмакао за 3000 година. Иако даје мање више целовиту слику другатва, кроз опис свих страна живота Утопијаца, Велс је првенствено сконцентрисан на проблем промењене психе људи далеке будућности. Велс је показао много реализма у оквиру ове теме која никако не може бити егзактна, поготову што облик романа захтева извеспе произвољности. Међутим, оне не задиру у темеље ромапа. Слика Утопије, ипак, дата Је тако да ми пред собом имамо уметнички транспоновану слику оствареиог комунизма. Инсистирајући на психологији, пошто пише у белетристичком облику, Велс нам Је људе Утопије приказао као личности лишене ситних људских слабости на темељу општег благостања. У ра ду свако је свој сопствени регулатор. Без њега се пе може замислити душевно здрав Утопијац. Рад је највиши закон Утопије, присан атрибут нормалне свести. Нема ничег сличног државној управи, нити икаквог ре гулаторског центра било коЈе врсте. Нема разлике између умног и физичког рада, али људи раде различите послове са различитим способностима. Брак у нашем смислу не постоји, али Још увек постоЈи љубав парова. Љубав лрема једној личности осног.ни је облик којим се љубав испољава, Још се често виђају идиле љувеног шапутања под брезама. Људи су лепи као богови и богиње античких скулптура и не скривају своЈу дивну наготу извајану срећним животом кроз многе генерације. Иако по врсти исти људи преисториског доба, о ни су стекли способност да у непоСредном контакту саопштавају мисли, неупотребљавајући гласан говор. Добар дан је постао заиста добар дан, Јер чудо Је постало стварност дугим еволуцијама и многим револуцијама. Велс је на неким местима платио дуг фабијанству, али младалачки дух још ниЈе дозволио крутоћу уверења. Па Утопија није голи утопизам, а „Људи налик на богове” једна иепосредна књига која човека недвосмислеro чини племенитијим како у појединим поступцима, тако и у најлепшии стремљењима ка бољем.

Јован ЋИРИЛОВ

Јован Ћирилов: Блед

Киша

Не опомињу ше једрила облака на смрт коју увијек неком носе, ни на посне траве жутих повртњака кад од глади кратко сузе неба просе. Не опијају ме птице снагом сновиђења кад на прве капи у шупљине слијећу. (С капима другујем од ноћи рођења, једног будног јутра с њима и умријећу). Не опијају ме птице... крик у трен изгори. Замирише земља. Листови се сљубе. У животу само буре живот створи да се росне дуге у сунца заљубе.

Сретен ПЕРОВИЋ

Црначке приче

Мала библиотека„Зоре“ Загреб 1952 год. „Бво шта ме је научио мој отац, који је то чуо од свога оца и тако одавно, одавво од самог почетка!" Белокоси црнац почише своју причу. Око њега, кроз дим маште и ватре која ce одбљескује у зеницама окупљених и уз призвук урлика хијене која завија у шикари, назиру се контуре глава коврџавих коса и полуотворених уста: сваку реч треба запамтити, јер прича је лепа и мудра и стара и... ко зна каква је још н>ена моћ. С мирисом предања старо вино африч ког духа претаче се на страницама ове збирке загребачке Мале библиотеке. У књизи се налазе митови о ггостанку света и човека, историске легенде, моралне басне, хумореске, песме, пословице. Да ли је бог створио првог човека? Или се први човек као и све животиње развио из листа који је опао са дрвета живота? И да ли су ови немирни мајмуни иекада били људи, па суза казну изгубили моћ говора и осуђени да тумарају по дрвеhy? Зашто бели људи, с оне стране брда, поседују земљина богатства? И зашто жене нссе сукње? Племена афричких црнаца су још примитивна, али је њихова радозналост будна. Разне приче дају различите од говоре. Несигурна рефлексија у њима преплиће се с описима сиромашног живота и кити иаштом која улови сто слонова за један дан и која убија великог Крокодила-бога. Детињасто наивна, једноставна, страхом притешњена, али ведра и враголасста душа уткала се у вез свог фолклора. Ко може читајући „Црначке ггриче" данас да не осети њену људску топлину? Читаоца обузима сетно саосећање са угњетеним и заосталим становпиштвом црног континента, оплемењује га жар ведре ироније над апсурдима људског неживота. Крај овог букетића црначког афричког фолклора непосредно се oceha не само да су црни и бели људи рођена браћа, већ и да је Гуливер синовац Самбе Курланкана, Гаргантуа синовац Фунтендуха, а Милош Обилић синовац Јамаду Хаве. Уметност непосредно доживљеног целовитог живота примитиваца кије примитивна уметност. Модерни стилист he понекад позавидети спретној непосредности овог усменог народног казивања. Одлазак старог поглавара села свеопштем врховном главару обавијен је тајанственошћу верске легенде, али, изненада, давна прошлост радње илуструје се описом у стилу радио-извештаја са футбалске утакмице: „Бве, Бве, хода он, Бве, Вве, ходаон дуго. Задовољног је срца, јер су знаци били повољни. На поласку, птица Мбва запевала је са његове десне стране, а цврчци фифе поздравише га на пролазу. Сунце је прешло пола неба, Стари се главар пење уз велики брежуљак, пење се с муком, јер је пут тежак, Стиг не напокон, до велике пећине Громовника...“ Ово издање избора црначких прича би потпуније послужило својим сврхама да је било пропраћено подацима о сваком племену из којег је поједина прича забележена, Поговор преводиоца Мирка Пауга „О књижевиости афричких цркаца" надокнађује овај недостатак само делимично. Но, гтревод је леп и добродошао. Џез је код нас престао да буде једини пуномоћни претставник црначке културе.

Иво ТАРТАЉА

Д- С.: Планинар

ИСПРАВКА

У прошлом броју је грешком штампано уз слику „Са сцене“ име Јурице Дијаковића уместо Љубе Богдановића.

„ЗАПИСИ". „7 УМЕТНОСТИ '' , „45 ПАРАЛЕЛА", „МЛАДА КУЛТУРА".

ПРОГРАМИ

Својим излажењем „Записи“ и „Стражилово 1 * наговестили су најезду младих књижевних ревија, од којих he иза сваке обично стајати по груПа људи са јасним, мање јасним или сасвим нејасним програмом. „Записи“ су тако, рекламнопатетично позвали све младе људе јер, млади људи „Записи“ су ваш лист! Узгред су изјавили да нису присталице ниједног правца односно, прецизније, да су присталице свих праваца под условом да ови „казују уметничку истину“, („Стражилово“ није било патетично, али се у првом броју потписало као: независан лист за књижевност и културу. Да читаоца не би гризле неке двосмислене сумње у вези оног „независан”, поменути придев отпао је у следећим бројевима). У новембру наталитет независних листова у нашој републици порастао је (Четрдесет пета паралела, Седам уметности, Млада култура, Спектар) слично Хрватској, у којој се тако рећи свакомесечно и равномерно, рађају и умиру десетине младих књижевних листова, што је свакако знак повољне климе с једне стране, али и недовољне истрајности или несолидности младих књижевних групација с друге стране. Од новембарских, најратоборнији је несумњиво уводник „Седам уметности“ из кога би лако могао да се стекне утисак да се у овим данима када се источна и западна декаденција укрштају над нашим главама показује неопходном појава баш.тога листа, који ћеот ворено да каже, и да се бори и да виче. Симпатична агресивност младих престаје да буде таквом у чланку на насловиој страни првог броја овога листа из кога се добија утисак да се у овој земљи сви комунисти изузев Јелашина Синовца опортунистички и попуст'љиво односе према, например, „Сведочанствима" „герилском одреду буржоазије". Обесмишљавање речи свога народа, сложићемо се са уводником „Седам уметности" није пристојан посао, само да не би били једнострани требало би да нагласимо да се оно може вр шити и привидно „реалистичким“ реченицама ида је та работа код нас масовнија од бајато надреалистичког ударања асфалтним дојкама по тротоару. (Био је само један Вучов преглед младих, а „Записа" је изашло пет, и стихописује се на све стране, и Вук Филиповић даје књижевне изјаве...) „Четрдесет пета паралела" насупрот „Уметностима“, наступила је врло мирољубиво, квекерски: „Међу људима било друштвених, било етнолошких група не постоји увек разумевања, иако је оно данас прече и важније него ма кад у историји света. Нема погодних могућности зближења, јер неке вође појединих народа и група намерно то избегавају. Но, нека их! Свако има свој пут. (Из уводника „Четрдесет

пете паралеле"). И наивни дванаестогодишњак читалац Карла Маја и „Четрдесет пете паралеле" размишља: ала би било лепо да се састану све поглавице света и попуше лулу мира, па да не буде империјалистичких ратова! Треба споменути и једну скромну појаву; „Млада култура“. Казали су: Имамо по двадесетак година и џепове пуне стихова, и издали су лист. Без раскорака између претензија и могућности. Скромно и ненаметљиво. Д. М.

Распеваност Слободана Марковића

„СВИРАЧ У ЛИШЋУ“ Београд 1952 године

У једној незапаженој белешци „Летописа" Д. Максимовић је приметила да је Слободан Марковић одушевљени поседник бранковске супстанце, бистрине и бујности. Пробуђен и узбуђен на србијанском меридијану, у осцилирању између метохиских ливада, београдског предграђа и шумадиског зеленила, овај свирач у лишћу и под лишћем, једноставан је, радознао, разнежен, Почетничке кризе и битке одболовао је без напрезања и амбиција за непознатим, али је свежину коју је одавао препустио краткоћи долинског, а не трајности алписког цвећа. Брзописан и плаховит Марковић је објавис четврту збирку стихова не мењајући свој изражајни волумен. Ако на брзу руку прегледамо његову песничку историјицу утврдићемо: умивену и лакокрилу стихованост, али и завичајну кантилену у свешчици „После снегова"; болећивост детињства, избрушену ликотворност и мисаону утанчаност у књижици „Орао у жици“; и садржајну вишеструкост, опијеност велеградским поднебљем и смиривањем чапкунске силовитости у циклусу „Град на рукама“. Изгледало је да ће се најмлађи србијански романсери утопити у Нијагари сопствених стихова. А од сличне опасности тешко су се опоравили и још се опорављају готово сви његови другови и вршњаци. Међутим, Марковић је неочекивано заћутао. Јесењинска ракета брзоплето се угасила. Презасићеним стиховима Мар ковић је постизао оно што тамбураши постижу комадићем каучука. Ударао је без промене, без аутокритике. Заглушивао се сопственим звиждуцима. И врисак девојке у брдима и путању босог курира, суви ђачки цветић и јунски немир, страх од сенке и кошмара касабе све то што је ocehao тако танано и носио у свим капиларима, покушао је да пресује под истим жицама, Марковића су размазили читаоци, а он је чинио уступке утицајима. Непрестано је преливао сопствени пехар, обарао га, расипао, стварао хаос ситне поезије. Пошто се ослободио детињства, пошто је извукао кључ из старинске браве, упустио се у густе поеме, у тајфуне пијанства прсле којипг само винска пена остаје. Без великих промена наставила се његова ружичаста сти-

хотворност. Марковић је поново у излозима, поново у нашим рукама. Али свирач у лишћу само је затегао старе жице и попут цврчка залочео ка старом месту. Бранковска лепота и чаробност сачувани су само делимично у дистисима: „Ал* неки осмех непознати опет ме у свет грања врати. И видим да још касно пије и мало суза да се пије. и гле, тај осмех непознати Све више rpeje, љуби, злати! Иако репродуктивно расположен, понајчешће нарушен мангупском питомошћу и метохиским сањаријама, Марковић привлачи, везује и узбуђује. Предосећање пролећа, сазнавање јесени, дочаравање приморја, дисоцирање малих светова то је линија, то је надмоћност бранковске супстанце у Слободану. „Не би се снашла иангупчина у вихорју које ме носи у ливаде, у сусрет роси и тако благих питомина. Да разапет сред дневиог cjtja неКу се вмше с места маћи, а у прованси су даии краћн него тренуци завичаја! 1 * Да разапет сред дневног сјаја нећу се више с места маћи, а у прованси су дани краћи него тренуци завичаја!" Међутим, поред опојних стихова и прозирних фигура изгледа да је Марковић већину сво јих песама писао преко колена, немарно и са пола снаге. Као књижевног намерника (да не кажем почетника) дочекали смо га пре непуне четири године са одушевљењем. Тада су његовџ стихови клокотали гејзирским обиљем боја и мисли. Да му је „море мушку снагу дало“ не би тако витким стихом и пуноћом звука започео једну романсу за девојке којих је би ло, и којих бива, које су недопеване и недоспеване. Нажалост, необуздани таленат растворио је у сопственој пени, све више умишљен, све више брзописан. Песник који се без бронзаних амбиција засенио ја букама завичаја који je био „орао у жици, ане „голуб у робу“, загушиће се у наносима псеудобој*еног лишћа и листова са старих полица. И овога пута и над овом кризом треба изразити бојазан, не од искапљене чаше (она је одавно престала да буде критериј искрености), већ од цврчања по сваку цену;

Милосав МИРКОВИЋ

РЂАВО ВОЉЕНА

Ел Сото је поново остало без хацендадоса. Чудна драма добила је свој симболичан крај, Ел Сото изгубљени мир, а дона Рајмунда своју Акасију. Ту, сво ју савремену и далеку варијацију на тему потресне Софоклове трагедије Е. Фернандез завршио је биолошки и социјално правилно, дајући јој епилог који је скоро и једино могућ за извесна екстремна осећања и немоћи једног човека да своје моралне тежње и своју „нормалну” ако се тако може рећи људску страст,' стави насупрот таквим ocehaњима. Фернандез није у своме импресивном драмском материјалу дао буђење и развој еротич ких жеља ћерке према своме оцу и обрнуто у оквиру јаче наглашених патријархалних и општих друштвених односа, које таквим, у основи чудним немирима страсти, претстављају, у извесном смислу стегу. То се, међутим, не може сматрати за слабост Фернандезовог филма (у толико пре што је ванред но снажно, глумачки и редитељски, приказао еротичку узнемиреност Акасије, њен експлозиван или, како би Фројд рекао, егоистичан интерес пре-

ма. мајци), али, то доприноси тежем разумевању или, боље рећи, баналном и површном утиску код многобројних гледалаца, иако смрг хацендадоса има, свакако, позитивну реакцију ако се на њу гледа као на смишљени корак једног човека који је своју моралну вредност и реалне људске односе у једном моменту и реално видео. Иако „Рђаво вољена” има стандардних ефеката, Фернандез је извукао и ефикасно употребио динамичну експозицију драме, спретно је развијајући да, затим, мајсторски потенцира ссновне сукобе личности, дајући им пуну психолошку обојеиост. Па иако се у драми доне Рајмунде и њене ћерке и мужа, oceha известан ненаметљиви патос, неосетна тежња ка стилизацији, Фернандез је, ипак, показао, животворни амбијент, занимљив и бујан колорит Мексика, његове гитаре и песме, сомбрере и шарене серапе, жустре хацендадосе и тужна сећања доне Рајмунде о своме казимиенту (свадби) сав тај фолклор и неке друге обискладно их повезудући са основним драмским третманом п<)*јратог Бедивентовог романа.

Емотима глума Долорес дел t'Ho , иедра Армендариза и Коломое Домингез, бриљантна ликовна и драмска решења најпознатијег камермана света Фигуеро-а, Фернандезова стилски уједначена режија и сугестивна музика А. де Конде, први су квалитети овог филма који ће сваком гледаоцу наметнути један утисак: драма на Ел Соту дуго ће се памтити, . В. М.

Сцсна из филма „Рђаво вољена“

БРОЈ 23

НАРОДНИ СТУДЕНТ

5