Студент

После лондонских разговора

ШИРИНА САРАДЊЕ И МЕЂУСОБНО РАЗУМЕВАЊЕ

✓''""Х ок друг Тито са пратњом плови ка својој земљи, * I носећи са собол поздраве народа Велике Бри/ таније, које су на растанку испоручили радним људима Југосл&вије највећи политинки претста в ници нама пријатељске земље, народи социјалистичке Југославије нестрпљиво очекују свога Претседника и одугиевљено поздрављају резултате разговора гиефова двеју држава којима разни унутрашњи политички системи нису били препрека да се и у пракси докаже могућиост коегзистенције два света на међународпом плану. Коминике о лондоиским разговорима npe свега је израз жеља и нлстојања два традиционално везана народа који су заједнички умели да крваре онда када се радило о бити или не бити, народа к оји су у часовима тешких искушења један другом увек пружили руку noмоћницу. Присно разумевање и широка иденгичност гледишта no горућим међунлродним проблемима који у ери хладног рата озбиљно тиште цели мирољубиви eee т основне су караткеристике лондонских разговора- Званично признање медавно парафираног балканског cnopaзумл од стране Владе Велике Британије и схватањс огромног значаја овог дела за одбрану европског Југоистока, а изнад свега ггзјаве двеју влада „да отпор против агресије и очување националне независности np етсгавља њихов заједнички umepec “ то гшјбоље потврђује. Када се оволе још дода обавеза међусобне сарадње и сарадње са другим слободољубивим гшродима, онда се с пуним прлвом може констатовати да се и формално пришло изграђивању онога што дагшс улива пуно гшде и охрабрења за мирнију и сретнију сутрашњицу. Морална и материјалгш подршкл Велике Бритагшје нашој земљи јоги је једанпут потврђегш примиком боравка друга Тита у Лондону. Вође иарода енглеског острва и овом прилигсом су гшм недвосмислено регсли: ми ћемо eac помоћи гсад год то усгреба. Oeo је нагило места и у звагшчгсом гсоминикеу где је заједнички гсонсгатовано „да би сукоб који би настао у случају azpecuje у Европи тешко могао задржати логсални к арагстер". Ширина сарадње између Југославије и Велике Вританије није сама себи циљ. Огш би могла послужити npuмерно и другим земљама а npe свега гшшем италијанском суседу којџ изгшд општих интереса ставља ceoje анексионистичке, неправедне и забрињавајуће захтеве. Ми се питамо докле ће италијансгса влада бити у атмосфери неразумевања и догсле ће дозвољавати разулареној профашистички настројеној хистеричној иреденти да својим испадила трује тсрен гш нашил западним гранигЈ,ама? Зар нема уз добру вољу низ разноврсних облика сарадње као што се овога ггута показала у Лондону? Загито се Трст увек ставља у npeu план; што се гсе б и почело од решавања ситних питања? Зашто се већ једанпут не схвати у Риму колики би згшчај имала плодна сарадња два суседа? На то треба да одговоре у палати Киђи, а ми им са ceoje стране ложемо да поручило: паме т у главу! В. М.

Милошевић, Рутић, Беловић и Жигон одговарају... ... на питање: „ Шта мислите о односу студената глуме према животу и будућем позиву?“

Ову рубрику смо замислили као место на коле he се 7 гостављати питања професионал ме етике 6yćyhux интелектуаллца и свих манифестација погледа на живот студената. Нећемо се држати никаквих сталних форми у чијим оквирима бисмо третирали ове проблеме, већ објављивати било мишљења студената и професора у облику интервјуа, 6ило nojedutie њпхове написе, опастсе, проблемске чланке сарадника, пи cee đo карактеристичних појединачних портрета студената сагледаних из oee перспективе ođnoca према животу и будућем позиву, као и што ћемо бележитн ненретенциозна успутна запажлња, па чак и објављивати сатиричне написе на ову тему. Позиважо na најширу сарадњу како студенте тако и професоре.

Као први прилог објављујемо интервју са педагозима на Академији за позоришну уметност, који су одговорили на питања: „Шта мислите о односу студената глуме према лкивоту и будућем позиву?“ Сценска култура кроз општу Мата МИЛОШЕВИЋ, гтрофесор прве године глуме, редитељ и глумац Југословенског драмског позоришта, одговорио је на питање кратко: Ја бих као прво истакао потребу да младе генерације глумаца стичу сценску културу, кроз општу. То за будућност. А моралним ликом класе којој ја предајем, могу рећи да сам задовољан. Саио да има више зна-I>lЖ 0 ЉС Јожа РУТИЋ, глумац Југословеиског драмског позоришта ** професор Академије за позорипту умегносг, предаје на

трећој години глуме. Он је изнео следећа запажања, као ј одговор на наше ггитање: Ја бих за млађу генерацију људи који се баве позоркшним радом рекао да би требало да покаже више знатижеље, без које нема процеса непрекидног богаћења тако потребног за нашу уметност. Ја бих то илустровао само једним примером. На пробе по нашим позорншним кућама тешко је продрти. Међутим, не верујем да уз извесне напоре они ту привилегију не би извојевали. А присуством на пробама они би били на извору глумачког и позорипшог рада пратећи сам процес стварања, далеко речитији него свако теоретско предавање. Међутим иако истичем моменат недовољне знатижеље, мислим да можемо бити задовољни радом на Академији, јер је она дала доста ташезата који су се васпиторали на oeoj traco-

ли. Наравно, у позоришном раду не сме се никад бити самозадовољан, јер то одмах значи назадак, поготову кад проблема има још доста. Осим тога мислим да би наше млађе колеге гребало да прате пленарне састанке наmer стручног удружења. И не

само да хтрате, већ да у шему учествују као будући њени чланови. Кроз тај процес и кроз многе друге oroi би изградили своје сопствено мишљење за позоришне проблеме. Млађа генерација има право на сопствеии избор и (Наставак на петој страни)

СЕЋАЊЕ НА 27 МАРТ 1941

Догађаји су се ређали мушеаитом брзином. Хитлеровци су били у Мађарској, у Румунији па су дошли и у Бугарску. На јуту Грчка је пружала јуначки отпор италијаиским фашистима. Москва је ћутала; још су трајали медени месеци пакта Стаљин —Хитлер. Влада Цветковић—Мачек кукавички је увијала. Политичари су умукли. Штампа је довосила оскудне вести као да се ништа не догађа. Само комунисти у Београду били су стално на ногама. И народ* радници и обични л.уди који су свако јутро са страхом очекивали. Земл.а је била у опасности. На факултетима, институтнма и у вежбаоницама је врило. И они све ређи студенти, поли гички незаинтересовани и добри ђаци који су упорно спремали испите и долазили на свако предаваше, на сваку вежбу, без обзира на догађаје у свету, застајкивали су са свескама у руци, укључивали су се у групе студената међу којетма су комунисти стално и неуморно говорили и објашшавали. Слично је било у предузећима, свуда по Београду, свуда у земљи. И када Је влада Цветковић—Мачек коначно показала своје издајничко лице, када су Цветковић и кнез Павле отишли на поклоњење у Беч и потписали срамни тројни пакт, изашли смо на улицу. То је било 26 марта увече око 7 часова. Влада нас je издала... Ми медицинари окупили смс се у неколико група и дошли смо на заказано место тачно у минут, на Цветни трг испред Југословенског драмског позоришта. Читав овај простор од Славије до Официрског дома укључујући и Његошеву улицу, био је препун радника, студената и грађана. Минути су били дуги у очекивању почегка. Свима нам је била у

живом сећању крвава усаомена на 14 децембар, када нас је ова иста влада дочеасала пушчаким мецима... Срео сам Бату Јанковића, студента медицине и члана Партиског руководства Универзитета. Зашто не почињемо?! Ко ће да говори? Ја ћу да почаем, пењите ме на руке и са ограде пијаце Цветни трг одјекнуле су његове речи: Радници, грађаии Београда! Влада нас је издала!... Кренули смо Његошевом улицом ггрема Александровој и даље према Карабурми и радиичким квартовима. Још у Његошевој дочвкали су нас жандари и покушали кундацима да зауставе, али су се под притиском густо збијене масе демонстраната у страху, збуњено повукли. Демонстрације су трајале дубскко у ноћ. Сећам се, те ноћи нисам отишао у свој стан из опрезности (пошгго је увек после демоистрације било масовно хапшење радниса и студената) већ сам заноћио на Чубури код једног друга, мога колеге Македонца, који је био мање компромитован. Ујутро смо устали у свануће да нам агенти не би назвали добро јутро, па смо кренули према факултету. Било је ведро мартовско јутро и сунце тек изашло. Сретали смо ретке гаролазнике на чијим се лицима читало узбуђење. Предосећали смо да се поред демонстрација још нешто догађа. На путу за факултет срели смо једног нашег друга који је после демонстт>ација заноћио на факултету у просторијама удружеша и он нам први рече да је пала влада, да су офицкри извршили пуч. .. а сура Стаљинова дипломатија је ћутала Вратили смо се одмах и упутили на Славију и даље према Теразијама. Код Лондона видели смо војску на улици и тенкове. Простор око отарог двора и Теразија био је блоки-

ран. Код Лондова скуоида се мада група пролазника к jeдан официгр у цивклу попео те на мердевине к отуда почео чита проглас о ступању иа пргсто краља Петра. Гомила људи брзо је расла. Спочетка каоа је ћутала, ни једним узвихом није поздрављен долазак кр. Петра на престо. Онда су комунисти избацили пароле које је мзса једкодушно прихватила. Официр је збун>ено сишао са говориице, а ми смо продужили према Славији. Са сних страаа као да извиру из земље, долазиле су нам усусрет гомиле људи. Одједном су се појавили трагкшаренти са паролама воје је дала паша Партија и нациоаалне заставе. На многим транспарентима писало је „Боље рат, него пакт“ и „Савез са Руаијом". Од Славије је маса випге вођева инстинклчжс крену ла улицом кр, Милутина у правцу совјетског посланства. Поворка је већ била нарасла на 50.000 људи и читава ова маса дуго је маиифестовала пред зградом совјетског посланства. Међутим, наишли смо на затворена врата. Сура Стаљинова дипломатија ћутала је немо иза спуштених ролетни. Празно су звучале генералове речи Успут су нам махали са прозора Гл. одбора демократске странке неки грађански политичари коЈи су били ушЈВи у Симовићеву владу. Маса Је са иеповерењем ћутке пролазила поред њих. У АлександровоЈ улици поворка демонстраната нарасла је на 100.000. Смешно су деловале групице од педесетак људи које су гшхле за краљевом сликом као у погребнрј паради и носиле барјачићз добијене од неких страних послаистава. У суорету са масом од 100.000 демонстраната ове поворчице су се губиле, Многи другови коЈе смо сретали само на илегалним састанцима били су у поворци и на шеном челу. На сваком кораку, са ограде, са рамева, са електричних стубова смењивали су се говорници, радници и студенти, руководиоци Ком. партије и обични демонстракти. У АлександровоЈ, у близипи старог 'Берма зауставили смо се пред Једном виооком зградом коју Је држао геиералштаб. Избачена је парола: _ВоЈска с народом!** Празно су звучале речи Једног генер>ала са балкона четвороспратнице: „Откако Је Југословенска воЈска побола своЈе победоносне заставе о«а Је увек била са народом...“ Људи су хтели да виде расположење војске. Фразе коЈе Је сипао генерал ништа ггису обећавале. Из Александрове улице маса демонстраната кренула Је нрема Карабурми. Радници из

штофаре Владе Илића. и елевтричне централе вапуштали cjj посао и укључивали се у по»ррку. Расположење је биав дразнично. Хитлер је па на!Tshm капијама, нико није много веровао у владу СимоетЉа, али је нека нова вера озаривала лица свих људи. Био је топао мартовски дан, сунце пр»грејало. Време ручку, али ниив на то није мислио. Људе је aaiгоре мучила жеђ, па су куион пали лимунове да се освежл Бозаџије су се скашле, па ов и они са својим колицима кључили у поворку да јер су улице и тргови осталЦ пусти. У улици Крал»ице Мж-' рије дочекао нас је кордов жандарма у оним истим старим униформама у којима cj нас и синоћ дочекалп. Њих је сада упутила на народ еивЛ влада кр. Петра. На челу ДО* монеграната сада су били чј»* нови ЦК КП Југославије. У Овој ситуацији није било места сукобу са жандарима чија су колена клецала пред масом од 100.000, иако су у w масу уперили своје бајонете. Преко 100.000 људи на прострапом тргу Славије стајаив је окренуто према зтради биоскопа где је на крову зградв требало да се појави неки од руководилаца КПЈ. Одједисив је као пајац из кутије искочио Драгољуб Јованови>\ и почео да говори. Један студент самопницијативно се попео и гурнуо га мало у страну. После не колико минута појавио се на говорници Светозар Вукмановић „Темпо'*. Мало је било људи у маси од преко 100.000 који су тада познавали друга „Tesina", а сви су у н>ему осетили свога човека, свога руководиоца који је говорио из н>иxoißor срца, њиховим језиком, осетили су комунисту који ће касније бити један од оргашгзатора устанка, и најближтга: сарадника друга Тита. Демонстрације су настављене митингом код Вуковог спомекика, затим на Каленића пијаци, где је говорио друт Милован Ђилас. Са Калеimha пИјаце демонстранти су се разишли у малим групаава: и до дубоко у ноћ чули су св повици у свим крајевима Веограда, повици који су наговештавали тешке и славне даве, предвечерје велике ослобода*-' лачке борбе народа Јутосагн вије. Радост пред отсудну битку После неколико дана рек«н рат Универзитета саопштио је одлуку о прекиду рада на свим факултетима. Рат је био аа прагу. На Медицимском факултету у просторијама читаоницв одржано је саветовање свих чланова КП на универзитету. Конференцијом је руководио секретар Универзитетског бироа КП друг Рифат Бурђевић „Трша“, студент права, заједно са друтовима Милом Ивковићем, студентом технике, Слободаном Пенезићем „Крцуном"* студентом агрогаомије и другим. Партија од кас очекује данас да дамо све од себе у одбра ни земље, да будемо са народом„. војни обвезници нека ое гго позиву јаве на мобилизациска места, они који не добију позив нека се уписују у добровољце... То су биле директиве Партије. У незаборавном cehaњу остаће ми реч претседгапса МК-а Партије, радника тврде физиономије, Није далеко, другови, даа када ће пролетаријат наше земље, ua челу осталих радкнх људи, победоносно наступати на свим линијама ка победи... Можда ће фашисти привремено уггасти у нашу земљу, али ми ћемо извојевати слободу!... Опраштали смо се грлећи се мушки и дуго у прооторијама удружења и мензама. Радост је била на свим лицима иако су нам се срца стезала. То је била радост борца који полази у отсудну битку. А билтг cwo начисто са тим да се мноти off нас нећ ■ п?ппе воатити.

Милкћ

Паши BenvKM објети

Бродоградилипгге „Вицко Крстуловић“ у Сплиту