Студент

Излетничке импресије ПАРИСКИ КОНТРАСТИ

коп И убриште - Становннии метроа. Хот са позлаћеном огрлицом. адници и студенти код „Дипока“. Сви иа пер-ту. Пијаца љубави. Динломата-мануелац.

Париз је цео свет! говорио ми је један пријатељ ентузијаста. Парнз, то је кошмар у који се стр. моглављују с ве бесмислености које људи носе у себи рекао ми је један познаник помало скептик< помало игнорант. Тада нисам знао коме да верујем. пошто ми је познато .да наша сагледавања често не могу да се лише оне укорењене субјективности, која нам увек натура један стереотипан однос према људима и стварима и стављ а на расположење само скучене углове и бледуљаве боје. Сада увиђам да ј е свако од њих имао донекле на свој начин право: Париз може да одушеви, али и да разочара. Од\шевл>еше, које ће д а се шепурн само преко ЈелисеЈских Поља, скакуће по динамичној фасади Нотр Дам љушка на врху Ајфслове куле, или сањарећи слуша Дебисијеву музику у одблесцима на Сени иће непотпун доживљај 0 Паризу. Непотпун, ако нам не дозволи да сагледамо меланхолију оних антикварница поред Сене и испружене дланове за франак, или одвојимо своје*лакоме погледе од укусно аранжираних излога д а бисмо их успузали до неке прокисле мансарде у Латинском кварту. Јер оно шт o данас карактеришС Париз и његов живот не налази се У Музејима, иза њихових патинираних фасада, нити сањари на неком мосту, или на клупи у неком од његових дивних паркова. Париз јурц а> или се вуче својим авеннјама, булеварима и метроом. Оц се размеће по елитним ресторанима и са самозадовољством гледа врхове својих салонских ципела. Или претура џ.пове испред продавница животних намирпица и снебивљиво суља своје дотрајале ђонове. Он негује CBoje руке, да би биле достојне дмјаманата, или треби њима по ђубрншту, да би могле да ra исхране. Миље авениЈа и лееера Ак° првипут долазите у -Париз, онда план града и метроа (подземне електричне железнице) постаје ваша стална реквизита да бисте могли да се оријентишете. Јер Париз j'e град од 3 и по милиона становника са необично живим саобраћајем. , no .^ TOrJiaM i e та динамик а. која се усковитлала по авениЈама и булеварима овога града. Улећу нам v очи свитци светлосних сигнала, а у уши бумбари мотора и сирена. Саплићу нас неке зелене очи исцртане на белом лицу које урамљује црно прамсње косе. убрзава куцање наших срца стакато неких корака, који спуштаЈу наше погледе низ црне шавове до штикала. иромиче поред нас прамење кратких и дугих коса ројевн насмеЈаних и замишљених очнју, кришке усана преко којих теку сви Ј'езици овога света; букети Селих, црних, жутих и бакарних лица. Ова шароликост нациЈа, којв су се стекле овде, чини Париз посебно интересантним. Гледајући преко целога дана ово струјање по авениЈама, човек би рекао да се Парижанима увек некуда жури ида с у ретко у кућама. И донекле је тако jep они два пута преко дана нду у надлештв а и два п_\та се враћаЈу својнм домовима пошто j'e њихово радио време двократно. . Наша шетња је корзашка, м а ла бисмо желели да у јсдном трену прохрлимо Париз, како не би шшазије нових потрле прве утиске. Пред Триумфалном капијом, под чијим луком почива Незнани Јунак Француске, инвалиди са протезама, место ногу и руку, нуд е разгледнице, које их исхрањуЈу. 110 сандуцима за смеће рију клошари cboj'hm поцрнелим рукама. Разни отпаци обезбеђују њихов живот; улазн у метро су њихова преноћишта. То је срамота Париза одевена у дроњке и зарасла v браде. Пандан оној дами, чији хрт носи позлаћену огрлицу' оном господину, којн у подне одевен у 'смокинг, v дера ВИЦаМа управЉа воланом лимузнне од 8 цилинТопио се дан иза ЈелисеЈ*ских Поља Бљештава светлост безбројних неонских реклама валерски се разливала н а загаситом фону крајичка неба изнад тамних крошњи дрвореда. Севали су ка 0 муње флешовн у рукама уличних фотографа. Светла која засеH>yjy, светла која обмањуЈА Светл а иза чијих граничних кругова сенке крију налнчје овога града. Уз чаше „кока-коле" Нешто тама прикрива, а нешто неоиски акценти уолажуЈу суморан лик Латинског кварта. Али весео оптимизам ових људи нема наизглед ничега заједничК ° Г ТИИ Р ас ЈР ешеним фасадама koj'c су им уточишта. Оии верују у С ебе, мада често гужвају празне поставе својих џепова. То су студенти и радници, Koj'e су сличне околности зближиле. Једни скупо плаћаЈ‘у своЈе школовање; други јевтино npo,iaj‘y своју радну снагу. Жеља да будемо у кругу људи, кој‘и дане проводе по слушаоиицама факултета и. радионицама, г увече уз чашу „Дибоне-а“ или „Кока-Коле“ довела нас j'e овде.

За Ј'едним столом код ~Дипона“ темпераментпо је дискутовала група студената. Изгледа да се радпло о различитим мишљењима, која су заступали један кошчати црнац, коме су стрчали зглобови изван кратких рукава на капуту, и један буљавих очију, смеђе косе и с а ироничним борама око усана. Реч је о Виторинију? упитао сам пркјатеља. Да, о његовим романима. Чехословаки? пнтао нас j'e један од лвојнце радника који су седели у нзшој' близини. Не, Југословени, Студирате овде? пнтао је мали човек широких рамена. Не, стигли смо пре неколико дана. Па, какви су утисци? Ето, скупљамо их. И тако је почео разговор. Придружио му се и онај други са танким брчнћима. Његове мирне црне очи узне\пфило је интересовање. Интересовао их је спор око Трста, наш став; раднички савети, социјално осигуран>е наших трудбеника. А овде човек не сме да болује, сетно примећуЈ‘е мали човек широких рамена. Зашто? питамо га. До шсст дана боловпња ппммамо пола плате, а после тог рока ништа. Па како се лечите? Од уштеђевине. ако је имамо потсмешљиво је изговорио оно ~уштеђевине“ човек са црннм очима и танким брчићима. Наше плате изфранака, а за храну нам j'e потребно преко За столом студената пенушао j’e разговор као „кока-кола“ у њнховим чашама. Црнац у капуту са кратким рукавима делио j’e беле aa.Toraj'e свога смеха, које је побеђен буљооки дочекпвао оштрнцама ироннје Лаку ноћ поздрављали су нас нашн нови познанпцн. Сутра нас очекуЈ'е дессточасовни рад као да су се извињавали. Лаку ноћ. у друштву „егзистенцијал. ста 7 ' ' Јелина интересантност на Сен Жермену бил а је некада најстарија романска црква, коју Парнз има. А устајала тишина овога кварта није имала ничега заједничког са Парижанима. И ваљда баш због тога, „егзистенциЈ'алисти“ су данас овде створили свој' бучни центар, стециште модерних интелектуалаца. Поред древне романике, заблистали су називи бистроа „Код убица“ „Разблудна девојка", „Ла Пергола" и тако даље. У њима подшишане девојке и мушкарци зарасли у косу и браду, испиј'зј‘у литре јевтииог вина и

децилитарске флашице „Кока-коле", Воде се бучне распре од поезије Лотреамона до Мишоа и Сен Џон Перса, препричавају се шансонијерски вицеви, Они су пер-ту између себе, они су пер-ту са конобарима, они су пер-ту са уметношћу и књижевношћу. Они су пер-ту и са друштвеним обзирима и моралом. Но, извесна очекивања су нас изневерила. „Егзистенцијалисткиње** се не шминкају жутим и плавим карминима, нити „егзистенцијалисти** настоје да изгледају онако дроњави, како се то код нас прича и лансира, Глупо је поверовати, да би Парижанке, које имају већ урођени естетски смисао у погледу свога одевања, биле у стању тако себе да унаказе. Њихов смисао за укусно и лепо доминира Једноставност у њиховом одивању не иде до аљкавости; привидна површност њихових фризура нема карактер оне разбарушености подигнуте са јастука, Све то има један усклађен стил и адекватан смисао. Можда за наше појмове помало екстравагантан. Сквер nopoKd На Пигалу се преко дана одвија један обичап живот, који карактерише непрометне делове града. Али увече, када бљесну називи барова млаком и разнобојном неонском светлошћу, која делује допадљиво као

чар илузије, онда сквер Пигал ожнви, онда заблистају н>егове очи, које су преко дана сањиве. Voila, monsieur! S’il Vous plait. monsieur ословљавају нас лакеји у ливрејама. Свако од љих настоји да нас убеди да је његов бар најпријатнијн, најјевтинији и са најбољим програмом. У „Америкен-бару" једну средовечну исену звале су мамом. Било да су седеле саме за шанком, служиле, или забављале госте, опходиле су се фамнлијарно. Господа желе? Два „Шериа“. Ништа више? Ништа. Један јевтин осмех као апернтнв, а могао је да значи иронију и љубазност. Непуних двадесет година припило се уз једног шездесетогодишњака. Он је Американац и она га не разуме. Ни он њу не разуме Ни ћутањем ништа не говоре. Он је индолентан на те сомотасте доднре; његово лице, које додирује астраган њ\гне косе, остаје собом заокупљено. Он жваће урме. Она певушењем прати свилене флажолете виолине, док заборављени покретн њених руку настављају механички да се крећу преко збрчканих дланова, преко збрчканих образа. Тамо - два пара усана настоје да истовремено поделе комад чоколаде. Или неколико млазева погледа нестрпљиво шикну према улазу. Или досада клати неку изувену ципелу под столом и ноктом шара по столњаку неку чудну арабеску, неки обичан лавиринт изгубљсности. Све то интересантно као Тулуз Лотрекова слика, са нешто измењеним декором, и језиво као Золина чињеница у којој је све остало исто. То није био свет У који смо хтели да верујемо. То није био живот који смо желели да имамо. Бутећи пролазимо поред „Мулен Ружа“. На клупи између дрвореда спава инвалид. Скинута протез а са ноге служи му као узглавље; прострте новине место чаршава. Човек, који се, изгледа, помирио са тврдоћом неправичности. Опет визије које киње, које онеспокојавају, Човек са // достсјанством ,/ пакује храну за америчке псе Три „Мартини-а“ рекао је конобару, који нам је пришао, Затим се обратио нама. Будите љубазни, причајте ми шта има ново у земљи. Јесте ли одавно из земље? _ питамо га Од четрдесет шесте. одговорио је човек са проседим залисцима и веђама, које су провирЛвале испод загаситог обода шешира. —О, онда за вас им а пуно новости! Снебивљиво се насмешио човек са проседим залисцима и веђама. Био је дипломатски претставник предратне владе у Риму, Лондону, Берлину и Паризу. Говори четирн језика и свој матерњи, који још није заборавио, ма да се ретко, како каже, њиме служи. Али Французи не признају такве квалификације. Сада ради као мануелац у једном америчком предузећу. Транспортује конзервирану храну за псе америчке војске. Зашто се не вратите у земљу? питамо га. Верујем да би ме тамо са презрењем дочекали. ,То би увредило M°je достојанство. одговорио је. Можда не грешите, али где вам је то „достојанство“, када гурате колица натоварена храном за псе, у туђој земљи, за Једну туђу армију ? Принуђен сам, да бих могао да живим. одговорио је снебивљиво. То је логика, мислили смо, логика „достојанственог“ човека без достојанства. Н а стављаЈ*ући даље пут сами, били смо срећни што нам је такво „достојанство* страно, непознато. У потсвести негде, озвучен кроз Фрулу, умиљавао се око наше радости, д а га ослушне, рефрен наше народне песме: „Свака туђа земља туга је голема...“ _ И били смо срећни што смо само излетници у oboj' земљи готике, импресионизма н кубизма, у овој зсмљи раскоши и беде.

OL uuie Никола СТАНКОВИЋ

sludenl

3