Студент

PRO et CONTRA

sa studentskih galerija

Veče recitacija

Raša Plaovlč kojl je rob svoJih reči 1 pozorlšnog fetiša reči radi reči imao Je pred sobom tekst koji kiptl školsklm obrascima odličnog besednlštva svake vrste. I on je probrane pojedince izvodlo na scenu, puštao ih jeđnog po jeđnog da veoma pažljlvo izgovore svoj tekst. Taj tekst je retorički toliko uspeo da se gledalac mora setiti operskog ša_ blona: pevači istupaju, zauzima. Ju stav 1 izvode svoje numere. Pokretl su minimalnl, đok glu_ mac nije glasovno aktivan skoro 1b i nema, pa 1 tad ih Je pokorila reč Kaska se, posle svakog loglčkog otseka svoga pričanja penje po stepenik više ne da bl time učinio viđljivim neko unutrašnje preživljavanje, već da bi poentirao jedan nov pasus umešnog kazivanja Sekpsirove proze. Gledalac nema šta đa gleda, on sluša, a oči mu se u scenama na trgu zabavljaju otkrivanjem pojedinostl na Ristićevom teškcm. prenatrpanom dekoru koji guta glasove 1 čini individuu sitnom u suprotnosti s rediteljevom javno izraženom namerom da »Julija Cezara« tumači kao pslhiološku đramu pojedinaca. Drugo je pltanje da li sve to nije o_ stalo samo kod želje pošto su intimne, proste Ijudske scene, sem Brutovog bdenja u pređvečerje bitke, baš najmanje uspele: samo Ljubiša Jovanović bio je toliko jak da se otme deklamatorskoj inerciji koja je dovela dotle đa 1 Miroslava Bobić kao slušče Lucije govori stihove koji se tiču žiška u Brutovoj sobl sporo 1 s naglašenim, značajnlm zastajkivanjem Između rečl. Ovakvo osamostaljenje govorenog teksta i 'zanertiarivanje mnogih scenskih Iz-ražajnlh srcdstava ostavlja publiku lišenu velikog dela opširije skale strasti i osećanja Sekspirove tragedije. ostavlja je Hšenu blizine unutrašnjeg bića Ijuđi na pozornici. Drama Narodnog pozorišta je teatar »starova«. Izvestan broj istaknutlh pojedinaca u velikoj se merl odvaja od ostalog ansambla koji ili ne može ili ne ume da dođe do rečl. Zato i repertoar mc. ra da se kroji prema prvacima, zato I komadi koji počivaju na malo todgovornih uloga bivaju i najbolje interpretirani u kućl na Trgu Republike.U režiji koja je prenebregla Sekspirovo inslstira. nje na masi. njenoj psihologijl i pokretima, »Julije Cezar« pret_ stavljao je pravu priliku za isticanje dobrih pojeđinaca. Nažalost. zvezđa nije bilo dovoljno 1, kao što se to u ovom

»Julije Cezar« kao scensko ostvarenje Narodnog pozorišta

Vojin DIMITRIJEVIC

pozorlštu Cesto dešava, imall smo prlllke da uz impresivnu igru nekolicine, buđemo sveđoci odmaganja drugih članova ansambla Ipak, vrednost ove pretstave je u glumačkim oetvarenjima. LJublša Jovanović je obogatio našu scenu još jeđnlm Jakim i prisno prim Ijenlm likom. Njegov Brut blizak je i Seksplru i klasičnoj jedno_ stavnosti i mirnoći. Kao što Je već napomenuto, Jedlno su njegove reči (ne uvek, zbog monotonije glasa!) Imale toplinu ođraza du_ ševnlh zbivanja. Pokazalo se da glumac Raša Plaović, kada se oseti u svom elementu, može da prkosl reditelju Raši Plaoviću. Antonijev govor je u ovoj pretstavi pokazao samo šta sve jedan virtuoz-recitator može da učinl s pogodnlm stlhovima, umesto đa slika uticaj ođličnog govornlka na neopredeljenu masu. Vasa Pantelić nlje ođ Kasijevih protivurečenosti načinio živ (baš zato što je pun nesaglasnih osobina) lik, već je nezavisr.o iznosio na scenu različite, iscepkane po_ datke o toj ličnosti, ostajući ipak u gestu i boji glasa prl neblagorodnoj razdražljivosti. Kasku Joviše Vojnovića treba übrajati u najprijatnije doživljaje pretstave. Ovaj gluraac, čije dosađašnje pretežno komične šeks_ pirovske role nisu imale dovoljno daha i upečatljivosti, izvajao je, otimajući se recitaciji, figuru koja je najviše odgovorila svojoj funkcljl u komadu. Cezar i Kalpurnija bili su groteskan раг. Umesto velikog čoveka kojl se, kao 1 niko đrugi, ne može otetl telesnim i duhovnim o_ graničenjlma (takvu njegovu Jednakost, a ne podređenost, đrugim, običnim ijuđima zaverenicl često pominju 1 ona ih kreće), Vladeta. Dragutinovlć igra sujetnog člču, penizonera kome su položaj, čast 1 mesto u trageđljl siučajno do_ đeljeni. Izjave zaverenika o Cezarovoj veličinl pretvaraju se tako u neiskrenu učtivost prema babi istorijl. Dara Vukotić je, kao 1 svi, pokušavala da »visoko« deklamuje, all to Je, s obzlrom na priliku, mesto i njenu pojavu, moralo biti neskladno. Otsustvo drugog posređnika između izvođača 1 gledaoca sem nezavisne, nagoveštajem neobojene 1 akustično prljatne reči, koja time ipak nije đoblla neko bo_ gatije značenje od otštampane (i ođveć oblčno prevedene), đo_ vodl do toga da ova šekspirovska rehabllitaclja Narodnog pozorišta (posle »Mletačkog trgovca«) ne znači u celini 1 vellki pozorlšni događaj.

KULTURA I UMETNOST

Izložba Ede Murtića

U GALERIJI NARODNOG ODBORA GRADA BEOGRADA

Posle prošlogodlšnje izložbe »Doživljaj Amerike« koju je otvorio u Beogradu, ovih dana se Eđo Murtić ponovo javio beogradskoj publici svojom novom izložbom. Ovom piillkom Je izložio dvadesetak slikarsklh ostvarenja apstraktnog karaktera. To su radovi koji iznenađuju zvučnošću svoga kolorita, ali koji isto tako kao i đeo moderne poezije, osim te melodičnosti, čvrstine, koncepciske postavke i slobode obrade, retko Ш uopšte ne poseduju neki đublji smisao. Od njih zato 1 ne bi trebalo tražiti nešto vlše ođ kvaliteta u koloritu-formi obrađe. »am motlv, odnosno, sadržajna strana ovlh га_ dova je opet zapostavljena 111 u naj_ bolju ruku samo naslućena. Zaista, ovakvi bi radovi mogll uspešno i Interesantno da deluju na ziđovima nekoga bara (Murtić je u Zagrebu dekorisao »Ric« bar Ш neke železničke čekaonice (takođe u Zagrebu, Cekaonica II klase ali freskama daleko dopadljivljim no što su obe Murtićeve izložbe otvorene u Beogradu), ali ne l na zidovima galerija likovnih umetnosti gđe vladaju ođređeni likovni postulati koji ne otstupaju pred trgovačkim. Jer, kako kaže zagrebački esteta, MlrOslav Feler »slika može bitl vellko obrtničko poetignuće, a da ipak u njoj nema ni traga umjetnosti«. Jeđnom pretstavnlku »VJesnika u srijedu« o napadima zagrebačke kritike, Murtlč je rekao da »ona Cinl

lošu uslugu 1 publici i njemu« pošto, prvoj ne ukazuje na način na koji ga prima, a njemu na put kojim bi u buđućnosti trebalo da krene. Pored ovakvog neprimanja makakve krltike, izgleda da Je Murtić bio a 1 tvrdoglavo ostao рге svega kolorista koji se tollko ne osvrće na umetnlčke zahteve, kollko žell da zadovoljl Jedan deo publike raznim »Neoblčnim čudima« i »Zađlmljenlm zvljezđama«. Među onim đelom studenata Likovne akademije kojl su je zavr-

šill posle oslobođenja, a kojl su potpali pođ slabiji ili jači uticaj dekadenthog apstraktng slikarstva za_ pađnjačke umetnosti, izgleda, nalazi se i Murtlć. Ovom izložbom je to skoro u potpunosti potvrđeno. Zai_ sta, interesantno bl bllo videti u budućnosti jednu izložbu Eđe Murtića, kojom bi dao više no što Je to dosada učinio kojom bi ukazao vlše mesta pored izražajne tehničke i sađržajnoj stranl.

А. ANDREJ

Н. КНСТИЋ: СКУЛПТУРА

НОВЕ КЊИГЕ Опет лирика али...

„НОПОК“ 1954 Драгослав Грбић: „Септембар"

/'Л BA збирка je спокојна као септембар. Песникова jeсен je одиста лепа, али и одвише жељна да у малаксалости нађе чари. Као после уморног лета, пеоник пада на дунавско тле кратким дахом излива стих по стих уз малени мислени одјек. Грбићу је ово четврта збирка. Али, брзина је одавно престала да буде врлина нашег младог писца. За неколико меланхоличних вечери исписани стихови, доста су опасна цена из* ражена књижицом без посебног преломног нагласка. Грбић је емоционално кратког слива и добро је што тгжи изражајној сажетости. Међутим, шетов унутрашњи свет је ушушка«, малоградски заљуљан и у стал- • ном понављању. Некада је овај поет имао чуло за анетдоту, за елипсе ратиих крик<жа, па је већ и наивно сроковање било упечатљиво. Сада је остала само меланхолија неодређено нове српске варијанте, тако издашна, а краткотрајна у чврстом изразу код низа песника који су' у поратном сазревашу гсрибегли љускама а не соковима савремоног света, Грбић и даље гаји лептирасти стих који, ако нас сретне само нам тренутак одузме, а ако нас мине ми га и не наслутимо. Трајући своју малену лирску суму аутор „Септембра“ одвише се исггисивао да би етапно и поуздано сазревао, а да се то сазреваше у читаоцу оправда. Једно болно, но неимарско ћутање Весне Парун, која је такође жуборила и писала цвркутаву лирику, осло-

бодило је и припремило за одлучну, маштовиту руковет коју смо недавно читали у „Кшижевности“. Зашто Грбић храни своју ситнслтоетску заблуду о писању по сваку цену? Растући местимично са новим изразом, Грбић ипак није опадао у лирском обиму. Његов циклус „Сунце на раменима" одељак је великог и домашног родољуба са метафорама које активистички иду према читаоцу и који чине једну оправдану лествицу „Септембра".

М. Мирковић

СУТРА

Сутра када сунце обасја дечаке запитнћеш ветрове где сам. Рећиће да ме никада није било Отићићеш у позориште и моја сенка тихо ће одлутати у мрак.

Владимир СТОЈШИН

У СТУДЕНТСКОМ ДОМУ МЛАДИЋИ СЕ УЈУТРУ УМИВАЈУ

Долазе младићи. Ha голим плећима доносе мала сунца и у рукама мале облаке. Кад по белом камењу зажубо-ре пробуђени потоци у очима младића запеваће дан.

Мустафа ДЕВАЈА

BRUCOŠKE VEĆERI ZABAVA "PROSEČNOG" ČOVEKA

Ali guraju me laktovima i ja nemam ključ od kapije (u 10 se zatvara). Gledam u nju. htio bih da vidi da gledam u nju. Ali ona to ne vidi. Pogled mi nije otrovan. DEVOJKA KOJA SE ZANIMA: Ja sam sa Banetom i igramo fokstrot. Sa nama za stolom su МШса i njen Andra i njih dvoje igraju. I Andra gleda u mene a Milica gleđa u Baneta. A zna se da Milica nije neka cvečka i da је išla sa debelim Duletom na Dunav i da je njena mama kazala neka on svoju služavku ući đa pliva a ne moju ćerku i da će Milicin očuh nju istući. Onđa smo sambu igrali ja i Bane a tango ја ј Andra. Bane ie pritiskao Milicu i posle nisam htela đa i>rarn. sa niim. A visoki mlađić sa lentir mašnom sa četvrte godine nije hteo da mi priđe iako s am ga gledala i niko nije prišao pa smo otišli kući Ijuti.

STUDENT KOJI IGRA: Ја igram sa onom u bsloj bluzi što seđi sa tri drugarice i dva druga. Ona se smeje na pevača i aplaudira mu. Ona pevuši vagabund i njiše se bokom. Ja bih hteo da јој pevam gde је laso gde sombrero gde su levorvera dva, i da joj gudim u uho kao Bing Krozbi јег pevam bolje od Vojina Popovića. Ali kada igramo ona ćuti i mršti se grimasom neke prezasićenosti. ☆ A kako sve to izgleda na brucoškim večerima? Da li se neko na njima oseća nelagodno. Ne. Na zvuk kola stuđenti i stiidenkinje skaču razgal.ieni. Po licima Im radost neka popane. Rumba se pak igra mrgodno i kao neki ritual pun kon templativnosti. ali i ova je igra zabavna i vesela.

lako su brucoške večeri jedan oveštali i kružni nerazorivi sistem zabave »prosečnog čoveka« ipak se пе može poreći da one jfesu zabave. Jedino bi se čovek mogao zanrusliti nad niihovom prosečnošću. Pojam prosečnog čoveka stvo rilo је građansko društvo radi svoje večnosti i nepoko’ebljivosti. Taj Ик je jedna od krntradikcija građanskih: »hoćemo snažnu individualnost (ustvari privatnu svojinu) a njen nosilac ie prosečni čovek (koji je negacija individualnog dostojanstva).« To znači; hoćeme individualnost, nećemo individualnost. Prosečan čovek je lik izmišljen radi mediokritetnosti i jeđnoobličja. Otuda bi naša zabava ipak morala da prestane biti prosečna. Autorovo mišljenje je da rad društvenih klubova pretstav Ija baš taj udar na prosečnost i anemičnost zabave i društvenog života.

R. POPOV

MRŠAVI STUDENT: Jeste li lcadgod vi visoki mladiću bili na ringu? Mišićje vaše nešto mi kazuje. Ja sam bio samo jednom \ samo jednom. Bacili su me na konopce i u prah nokauta. A hteo sam da ih udaram kožama nad rukama. da im krv lepim u usne rasečene i da im mrgodne arkade cepam. Gde gođ sam krenuo svuđa sam bio nokautiran. A znam nemački. Ona dvojka se iz mržnje zarivala u mene. Da znate baš genose sa mišićima. Tebi fali jedno, da znaš, vidim ti po licu da ti fali privatan život, STUDENT BEZ KLJUCA OD KAPIJE: Ja sam došao da vidim onu crvenu svilu. Da se priljubim uz one sedefe ogoljene F>od svilom. Neka ne razgovara samo sa onim crnim džemperom što se zaseca u donju vilicu. Zašto ona igra samo sa njim Neka mi dođe. Kao poluprazna sveska kao asistentovo predavanje biće mi đraga. Prosno sam vodu na пјепм se-MSto '’-i пе bi sela. da bi na zvuk džeza stajala i da bih Iг >ј mogao prići.

Prošle su brucoške večcri... Da li bi kcgod hteo da se meša u intimni život i u veselje. Ne. Napišimo samo monologe učesnika. MONOHOG SENTIMENTALNE STUDENTKINJE: Drago mi је da poigram sa kolegama. Volim da ih vidim i osetim i za stolom kraj koga nema nauke i nema one njihove veštačke superiornosti. Ne znam za.što ,ie crveni alkohol prosut za bifeom i zašto moje kolege grgolje rum među zubima zašto ne žele da porazgovaramo tiho dcdirujući svilene i kožne fx»jaseve. Kolege beže u zeleno staklo sa vodolikom rakijom i scdaju na klimavi sto. mrve papirne tx>veske i cigare i sitne vlaknasti iuvan. Sipaju ga trunjavog u šljivovu rakiju Smeđe mrve pli vaju i kolegc pMu oporu rakiiu sa duvanom zapada u zube i žuti ih voštano Kolege zaboffa porazgovaraimo drugarski i vam > b°k stvo neophodnM 0 7аг vidite da ste u maniini Sa=:tružite nezabavnost sa zarošenih obraza.