Студент

Са поверењем гледамо на младе уметнике

Универзитетски одбвр Савеза студената приредио је на Природно-математичком факултету изложбу студентских ликовних радова. Слике и скулптуре изложили су студенти уметничких академија Више педагошке школе и појединих техничких факултета. Ова изложба је отворена поводом фестивала омладине Београда, Оцењивачки жири састављен рд професора Академије ликовних и Академије примењених уметности, имао је, по свему судећи, ириличан строг критеријум приликом одабирања радова, -тако да изложба у целини има сразмерно висок и уједначен квалитетни ниво. Ипак са стране студената Ликовне академије чуле су се примедбе да је критеријум за радове студената ван академије био осетно блажи. Међу платнима се нарочито иситчу „Цвеће" Светозара Ђорђевића схваћено орнаменатлно и дато у једној бљештавот жуто-белој гами. Фигура „Девојке" Добривоја Војиновића решена је декоративнр у складним светлим површинама. У „Вратима" Зорана Мандића студиозно и убедљиво je дата материјализација објекта. Уљани радови се уопште истичу својом индивидуалношћу и често дијаметралним рецхењима сличних предмета. Графика је претстављена са низом веома успелих отисака. Нарочито халуцинаторно треперава „Фатаморгана" Џунић Михајла и Рогићев „Систем по-

буне“ који се издваја огириналним техничким изразом. „Логика" Веселина Радојковића делује динамично а „Капија у Охриду" Чудов Миткета пуна је сунца. Вајарски део је мање заступљен, али има скулптура које заслун?ују посебну пажњу: Мермерни „Портрет" Крковић Момчила носи у себи једну лаку реминисценцију на стилизованост и упрошћеност старих египатских скулптура. „Дивљи вепар" Мирославе Сандић пример је интуитивне

креације а „Портрет" Лепосаве Јуришић пун је смисла за карактеризацију лика. Међутим. „Рањени командант" Рајка Радовића изразит ie пример- школског рада и неубедл»ивог остварења замисли са цаметљивим анатомеким детаљима. Општи је утисак да ове фестивалска изложба прераста своје школске академске оквире и показује да су наши млади креатори на пољу лиКовне уметности одабрали добар пзгт. М. М. м М. М.

ИЗЛОЖБА JE НАШЛА СВОЈУ ПУБЛИКУ

KULTURA i UMETNOST

»Zato nemoj da kažeš Sredoju«, đovrši neubedljivo Momin sagovornik. • Sređoju Je umrla žena, bio je vrlo tužan čovek, retko se brljao i nosio Je crnu košulju. To nije bila cela košulja nego prsa i okovratnik. Uz nju je prvo oblalio običnu košulju ali sada nije imao ništa ispod uniforme. Momi je ponekad kupovao bombone. Bombone iz zadruge čudno su mirisale i blll su ih načell miševi. On je bio s dedom i Antom kađa se Moma vratio. Deda je odmah počeo da ga tuče. Deđa je bio blesav. Anta je izgubio ono svoje đobro raspoloženje. »Hoćeš da nam upropastiš kuču!« Anta je uvek govorio opširnije od đrugih seljaka. Zena mu je plakaia 1 on je udari. I Moma bi Je udario. Sredoje je imao dubok, lep glas. Prijazno je pitao Momu. »Gde je onaj Covek što si prlčao Anti?« Moma je ćutao. Deda ga je lupio. To ga Je toliko zafoolelo da je plačući navalio na starca. Sređoje ga uhvati. Anta je tukao žcnu. Sredoje ga je gledao u oči i гекао mu: »Gde je?« Moma se dosetio: »Otišao?. / »A gde je folo?« Moma je morao da odgovorj. Jecao je. OCajan, nlje mogao da se seti. Najednom, foila je tišina. Preturao je po glavl celo selo j okolinu. Sta đa kaže? Sredoje je zaboravio na pitanje, Imao Je plemenito lice. • »Slušaj мошо, on ti je übjo tatu.« »Ko?«, trže se Moma. »Taj ranjeni«. Moma se pribrao. »A kako izgleda«, pitao je nepoverljivo. »Krupan, crn ...« Sredoje nlje imao dara za opisivanje. »Možda, rekao је Sredoje. »Jeste«, ispravio se ali se videlo da laže. Ranjenik je imao plavu, talasastu kosu. Moma Je tiho i iskreno plakao: crni čovek mu je übio oca.

»Bio je u Gradežu! Bio je u Gradežu!«, vlkao je 1 videlo se da Je đete. Neka uhvate crnog. »Zato nemoj da kažeš Sredoju«, dovrši neubedljivo Momin sagovornik. Sređoje je držao da je dečak najzađ nešto smlsilo i nije mu verovao. Bilo mu je žao što podvala nije uspela. t Uveče se rešio da maloga ipak dovede u stanicu. Mirisala je na olaj i IJude. On i pijani Ceda tukli su ga celu noć. Sredoje Je to radio brižno i ozbiljno. Moma nije plakao. Gledao je zabezeknuto u kuma. On je postao đrukčiji 1 to je nešto najgore što mlado biće, koje od života očekuje red, može da dožlvl. Kada bl ga Ceda vukao za uši i pramen kose kođ slepog oka, vrištao bi i vikao: »Otišao je od Gradeža prema utrini.'« Govorio Je tačno ali je zaboravio da je tu koliba. Nije imalo sraisla đa odaje ranjenika. On nije bio crn 1 niju mu übio oca. Sredoje i Ceda nlsu razumeli decu. Pred zoru im se činilo da dečak ipak govori istinu. Za to nije bilo novih dokaza ali su obojica već foili sanjivi i uraornl. Mislili su da begunac, pošto je ranjen, nlje đaleko umakao. Sredoje je probudio Ijude i otišao kroz slvo selo. * V Moma je ležao sam na podu prazne, prljave sobe, Tatina stanica bila je urednija. Kađa je bio još manjl, voleo je da ispod jorgana pokreće prst znajući da radi nešto što niko na svetu ne može da opazi. On mu nije übio tatu. Kada su u podne kolima Slavka Siljiča dovezli гаnjenika, mrtvog, lepog all još mršavijeg, моша Je bio zelen i hteo je da padne. Ništa više nije vredelo. Jecao je zbog praznine. Kada su ga pitali, nije umeo da kaže tu reč. Nije se utešio na saznavši da je plavl mlađić veC bio mrtav kada su, pretražujući Gradež prema utrini, naišli na kolibu. Sredoje mu je rekao da mu ni on ni onaj crni nisu übili oca. Posle toga turobni žandarm zaista nije znao zašto đete Još plače. »ZID«

Резултати конкурса за кратку причу

Жири „Схудета“ прегледао је око седамдесст радова коЈн су приспели у вези са конкурсом за кратку причу расписаним у „Студенту“ од 23 марта 1953 године н одлучио да се награде следећи радови: ПРВОМ НАГРАДОМ у износу од 10.000 динара прича в Сам“ потписана шифром „Зид“; ДВЕМА ДГУГИМ НАГРАДАМА у износу од ПО 5.000 динара приче «Грек“ (шнфра „Рустем“) и „Кога су пре донели“ (шифра Ј. Н. П.); ТРИМА ТРЕЋИМ НАГРАДАМА у извосу од по 2.000 динара награђују се следећс приче; „велики и мали кљун“ (шифра Бели миш), „Путник који Је ушао на сигналу" (шифра „Субота") и „Бела тамница" (шифра Даворје 33); ДВЕМА ЧЕТВРТИМ НАГРАДАМА у износу од ИО 1.000 дивара награђују се приче: „Поштеда" (шифра Д. Ј. 1514) н „Записи из моје собе“ (шифра Аркадије). Износ и број трећих и четвртих награда унеколико Је промењен због приближне вредноети већег броја радова. Сума подељених награда ипак Је остала иста. У „СТУДЕНТУ" ће се, поред награђених, објавити и следеће приче приспеле на конкурсу: „Летња игра“ (шифра Вис). „Норма“ (шифра Ура! Ура! Ура!). „Излазан ва пропланак“ шифра: 1234567890)“. „БЈекство" (шифра „Мага“), „Сећање“ (шифра ~Опуе“) и „На прузи“ (шифра посвета"). Аутори награђених причз могу доћи у четвртак 28 о. м. у 12 часова у Редакпију „Студент" да би подигли награде. Собом треба довети копиЈе награђених прича. Тlисци прича које су предвиђене за објављнвање треба да доставе своја имена уколико желе да њихове приче буду објављене под њиховм потниеоц. Београд, 23. 4. 1953 године

Жири „Студента* Војин ДИМИТРИЈЕВИВ Душан СИМИЋ Васко ИВАНОВИЋ

Pro et contra

levi rakurs

ОВЕ НЕДЕЉЕ: ТРИ АДАПТАЦИЈЕ

Један од често изневераваних и још чешће потврђиваних афоризама о седмој уметноети је да се од доброг дела (књижевно вредног) не може створити добар филм. Онај ко ову често понављану фразу први пут чује, може претпоставити да се ради о забуни, јер би обрнута тврд н»а била логичнија. Ово мишљење нема ништа мање права на живот и тачност од првог. Људи који схва тају филм као посебну уметност, сматрају да је само онај део тога посла у коме је уметност иживљена на један посебан или претежно nocfeбан начин. Отуда филмови који су претстављали само снимљено дело макар и велике литерарне вредности. нису нарочито високо оцењивани тамо где су судили филмски стручњаци, а велики мајстори су се ретко прихватали адаптација. Наравно да савесном филмском ствараоцу ни 1е ништа теже него да од дела које има литерарне вред-г ности нагграви оригиналне филмско лело, а да при том не оекрцави опигинални текст и оштети дитерарно у њему. Људи који себе не сматрају зналцима и приррженицима филма као чисте и цосет бне уметности, могу да уживају у једној претстави без обзира да ли то задоврд>ство произлази из примене специфичних филмских суедстава и ефеката или средстава какве друге уметности. (То је у највећем броју случајева литература). МисДим' да у приказу овог обима треба макар и ггривремено прихватити овакав начин гледања на филмску адаптацију, Адаптација Пристлијеве драме „Инспектор је дошао" је интелигентно пренесен на филм један интелигентан литерарни текст. Иронични и

саркаетични Пристли, не само да није ништа изгубио у филмекој обради, него је и због већих могућности филма, а више због инвентивно обављеног режиског посла Гаја Хамилтона, постао ближи и разумљивији филмској публици .Глума Алистера Сима v толикој је мери специјалне врсте, да публици. која не познаје овај савремени комад и није спремна да прихвати ауторово модерцо излагање идеје, не делују чудно специјални путеви којима је она донесена. Када не бих признавао цену оригинала, и логичну вред ност времена које је протекло од „Снежане" д 0 „Пепељуге“, рекао бих да је „Пепељуга“ најбрљи цртани филм Волта Дизнија. Објективно „Пепељуга“ је даљи и крупнији корак на истом пуТУ и као спектакл пружа више уживања, мада има више гегова и чисто техничких решења на рачун поезије. Режирки је „Пепељуга" интересацтна. Кретање камере које је рвде прртстављено ме њањем нлана, посебни углови енимањд смањују размак У занатеком ногледу између Цртаног и игранвг филма. Од три адапатције на програму београдеких биоскопа „Гроф Монте Kpuero" је сигурно рађен са најмањом мером намерв да претставља уметност у филму. Он је чак у потпуној мери лишен те, са стране опане намере. Тешко би се било сетити мање амбициозног подухвата да се филм схвати као посебна уметност. Димино дело није чак ни преточено, оно је само илустровано као стрип. Некада је ово дело било најчитанија књига. Ако јр такав случај и данас, то свакако није рђав трговачки посао.

Л. СИМИЋ

ДИИпптмит

9