Студент

Pro et contra

sa studentskih galerija

СТАРЕ И НОВЕ ВЕШТИЦЕ

Ила нечег горег од оптуж-6е за непочињено дело: оптужба за дгло које св уопште не може извршити. Жртва обич не судске заблуде подлеже изузетно трагичпом сплету околности, жртва колективне хистерије и несхватљиго глу пих окривљења умире ужасно разочарана у тај, по дефиницији разуман, људски род, умире с пољуљаним поверењем у своју моћ схватања, у читав смисао свог постојања. Невино оптужени нема доказа овде докази не важе, никаквих прогоњеном доступпих разлога нема пред забудаљеном масом и циничним лажови.на који се њеном заслепљеношћу користе. Лицемерство се испољава још на један начин: претвара се да је глупо. Јер, на крају, ничег бесмисленог, бесциљног у позадини су рачуни приређивача хајке. Ова гротескна трагедија у којој је тужилац оптуженом смешан али му ипак долази главе, дала је, нажалост, печат у добу у коме живимо. Поред огромног техничког ра звитка, поред незапамћеног полета научне мигли. широм света се одржавају сидски и вансудски процеси који баиају у безпомоћпг) очајање сваког уравнотежено? човека, био он лично погођен илч не. Понавља ср срамота Cved њег века o6o?ahena овим стра вичним vnvadoKCOM. Артпр Мчлер. писац с изванредно разви+еним чулом за савремен пооблем. схватио је озу тему (за. разлику од ?е нијалног поорокп Кагбке) објективно. pen пистички. Изгледа да постоје два главна узрокп што компд ту своју спагу nuje на сцени Ррогоадгког доамског позоттшта. Пт>во,- vuje iacuo да ли fe v о .г)ит°љ ттро дп нам. пруугп доаму v.nn vnvonvTii о caeveMvne ,теме Ипко ie dv'/го ретпење. оуп?лг а п.г) (ro eppnieM да ?а ip v П v е д р п ? Ц и н v л оe V h v «ао ча умш). пошто ry ррчп Mu.nevoee допме yrwheчп гпвоеменом човекч. cneveupvn м чачичу м'>‘Чlљењп vw Kminvhu му iedw дпнек.пе зпстрпховпчу voiamt. ckovo ie нестватљчвп како i» ro deirreo v гледплишту ча TTvвеном крсту ■чзостало Тиме 'з вредчое т ...JToea на вештице“ која је претежно пиблииистичка, изгубила добар cer*i део. Пгцхоза n пдгона. сујеверно fln rii rr> геехоатљи-

ве nojaee стварне, занемарена је чак и у оном недовољном износу колико је код Милера има. Сем у случају Мери Уорн, није се увидело да девојке које су главни доказ за инквизицију нису, чак ни сама Ебигејл, обичие варалице већ особе са. ако се тако сме рећи, социјално-патолошким уверењем у оно што говоре. Извгсни драстични ефекти нису нас у то убедили. Ужас од завере бесмислености мучно је тих као и сваки ужас: непотребно га је неартикулисано озвучавати. Говорећи о глумцим,а, заиста је неопходно одмах се придружити похвалама Кс еnu ј и Јовановић која је мирпо, једноставно. отмено прочела лик Елизабете Прок тор кроз cee промене и искуихења. Оли вер а М аркоs и ћ дала је Ебигејл вешто V оквирима задатка који је добила. Али, да јс имала да тумачи ту личност у ceoj њеnoi сложености, оствапење nee обдарене глумице б ило бч много богатији доживљај. Мери Уорн Олге Станисављевић једна је од њепит члјбољих улога: иако понегде поејака, оча је од пижнг. мале служавке creoрила једини џгпхолошки потпин лик . међу девојкамп. К-пувицу за тп што саврамеие а mnuie n реаговања Џона Пооктппа често нису домаиш ла, пцбл vki>. rvnc , 4 v многоме и Љv б n Тп д vh. Иако његова счага u деловање на noзооницч чикада че дплазе у питпње. oeaj чајталечтованији београдски ллади глумац понео се као неискусан neвпч: почео је игуаише evcoко. na се. дошавши ча нарочито подвучена места, губио v гласовиом папрезању и узбиђивању. Чињеница ie да човек у ефекту не говори чи сто и разговетно, али таквом неутрализму нсма места на бини где свака реч. мора бити очувана. Погтоје оплемењена позоригина средства да се наговести недотераност страсиог говора. Мило р а д Во л и ћ је дспадљиво играо збуњеиог духовника који целој тој прљавој ствари npuлази из виших разлога, unсистирајући нарочито на његовој слабости и поштењу.

В. ДИМИТРИЈЕВИЋ

Па првој репризи „Лова навештице “ у Београдском драмском позоришту

KULTURA i UMETNOST

KNJIŽEVNA NEDELJA VEČE „VIDIKA”

Cetrdesetpetorica je prošle srede čula saradnike „Vidika”. Nedostatak eseja činl da se ovo veče prikaže kao i toliko drugih. Samo, ovoga puta nlје bilo diskusije valjda da bi se prekinula ružna tradicija rđavog điskutovanja: od primitivnog ~za mene je to i to tako i tako, pa do” seđl slepce da vodiš!” Od prozaista najbolji je bio Zika Lazić. Priča „Pljusak” („introspekcija čoveka totalno iz života”) imala je briljantnu viziju. Ali i pored autorovog članka njegovo izlučivanje iz života nije totalno. Razvedrenl кгај „Pljuska” primili smo kao pokajanje pripovedača što je svog Junaka previše izvukao iz žlvota. Petar Andrić doneo je jednu činovničku svakođnevnicu prorešetanu čestim, a neuspelim retrospek:ivama. Okupaciska priča Branka Prnjata bila je u dobrim sklopovlma reči i psihološkom prikazivanju rađnje. Boža Timotijević je pesmama „Коnjanik” i „Pesnik” ostavio svoj put nestašnog, all mnogo puta đubokog, pevuckanja. U ozbiljnim tonovima njegova zadojenost životom dolazi do

širokog izražaja i govorl o dubljim rudištima pesnikovog unutrašnjeg života . „Ја raspem u menl nečujna zrenja i mrenja” Jeđan stih kojim Tomislav Mijović uspeva đa nam poveri svoje preokupacije. Mijović je pesmom „Grad” pokazao najviše stupnjeve svog izraza. Kod Raše Popova nailazimo na регmanentnu želju: da se pronikne tamo gđe nlje mogao naš nađrealizam. lako njegove pesme nisu uvek u domenima pređratnih nađrealista, one nas potsećaju na njihove kosmičke opsesije 1 plovidbe po ustalasanom leksičkom moru. Dođuše sporo, pa ipak kroz ovakve stihove dopiru đo nas trenuci savremenosti. Poetski đomašaji ostalih pesnika nisu bili veliki. Pejatovićev način je daleko od potpunog -">ja izraza zamisli. Branko Jovr lović uporno uobličava svoju rnr u dugačkim pssmama Aleksandra Ristovića samo pokatkad zalskri transponovano nadahnuće.

М. MILORADOVIC V

■■■■■••ai« ata i aa ,■■ в ,■■■■,■■ шшш ■ в ••• t •■• ш • шшша9* Moma Marković . MALA IGRA

PRIČA NAGRAĐENA I NAGRADOM

S A M

Hteo ,fe da raunne stav 1 da se tuče s Jeđnirn utom ga je drugi udario s ieđa. Sručili su se svi na njega, udarill su ga u nos i ntao је da je đobio batine. Otišao Je s reke stalno se čudeći kako to u selu važi uđaranje nogom. Kađa Je ušao u kolibu, tamo je bio neko, znojav, zadihan i kada se boije pogleda ranjen. Imao Je iukave oči i hteo da ga uhvati rukom. Moma se oteo jer nije nl stigao đa se uplaši. Stajao Je na ulazu a ranjenikove očl nisu više bile lukave nego lude. Užasno Je bilo nije puštao ni glasa. Moma Je bežao kroz šumu ali nije imao коше. U njegovu kolibu došao Je čovek. Kod kuće su ga čekali deda i stric koji su se svakako nekada bill nogama. Njegov tata nije. Strina je bila glupa. Uhvatio je kokošku i milovao je. Nije razumevala. Nije umeo ni s mačkom. Kadgod bi predveče ušao u dimljivu kuhinju, shvatio bi da su mu otac, majka 1 Vida poginuli. Ipak, te večeri Je mislio na onoga u kolibi. Dedl je гекао da zna gde ima čovek znojav 1 krvav. Deda uopšte nije govorio niti Je obraćao pažnju na čudnu varošku đecu. Strini nije vredelo rećl. Iskrao se iz postelje i čekao Antu. Tako se zvao stric. Ovaj je. posle dugog vremena, imao smisla za šalu, Osmehnuo se, potapšao mališana 1 rešio Još jednom da mu sutradan napravi pušku ođ daske iza bačve. Neka se igra đete. Moma je legao i osetio da je van svoje ulice strahovlto nevažan. Kađa je sutradan posetio ranjenika, ovaj je blo mršavijt i lepši. Imao je kožnu bluzu i nešto sjajno pored sebe. Moma mu Je prišao bliže i on otvori oči. Ipak su bile izbezumljene. Držao je dečaka za trenutak i izgleđa da je mogao da ga übije. Kraj staze u Gradežu sedeo je crnokos čovek.

»Ciji si ti?« pitao Je on. »Petra Tikinog unuk«, rekao je. »Antln?« »Anđrin«. »Gde tl je otac?« * »Poginuo.« »Gde?« »U šumi,« odgovorl dečak prostođušno. »A mati?« »Poginule i ona i Viđa. Bombardovanje.« Cinilo se đa 1 Covek zna ko Je Vida. »Kako se zoveš?« »Moma«, »Dobro, Momo, da nisi video nekog čoveka?« Moma Je odmab znao na koga čoveka misli. »Nisam«. »Nijednog?« »Nijednog«. »Momo, Je 1’ si video nekada ranjonika?« »Aha«. »Ako vidiš jeđnoga, nemoj da kažeš Sredoju«. »Zašto?« »Sređoje će da ga übije.« »Kako?« »Povešće svoje vojnike i pucaće«. »Kao na tatu?« »kao na tatu«, ponovi stranac kao odjek. »Sredoje ml Je kum«, saopšti Moma. Covek Je ćutao 1 milovao ga po glavi. Zatim ga pogieda ozbiljno: »Imaš đruga?« »Nemara«, ođgovori Moma 1 seti se tučje. »Momo, šta misliš kađa bi ti üblll druga?«, nastav* ijao je čovek otsutno. Moma Je stalno mislio na druga. Taj ne bi udarao nogama i slušao bi ga. Znao Je da ovo drugo nije sasvim u redu. al) biio mu Je prljatno. Nije ipak odgovorlo.

contra

a b c

V broju od 22 аргИа »Našeg vcsnika« filmski bcleškar Voja Jovanović piše o filmu »Dva ггпа grožđa« u grčko-jugoslovenskoj koprodukcijl. Fod veliklm naslovom »Debi Purise Đorđevlća« V. Jovanović utvrđuje đa je ovaj film značajan i zbog deblja jugoslovenskog režisera Puriše Đorđevića. Za nas je značajno što se ovaj kritičar toliko uzvisio da može smelo da ignoriše jedno ostvarenje ovog režisera. Ipak, smatramo da je »Opštinsko dete« trebalo pomenuti makar kao formalan debi Puniše Đorđevića, ako mu značajan kritičar već odriče umetničku vređnost. U kritici (»Književne novlne«, 3—l) Konstantinovičevog romana »Daj nam danas«, Zoran Gluščević piše ovakvu rečenicu, zapravo pola rečenice: » to je prva još neformulisana teza, varijabilnl stav u antitezi sa sublimnom pret stavom, sažetom uz zgusnntn intelektualnu viziju... sa kojom tek docnije dolazi đo tematskog i etičkog kontrapunktiranja«. Kao što ,se vidi, * Glnščević se ponekađ služi čak i srpskim rečima. 8

ИМДИI i