Студент

naučni feljton

МАРКСОВЕ МИСЛИ О КОМУНИ КАО локалној заједници

Данас је код нас питање комуна и комуналних заједница врло актуелно, вредно је псжушати да се среде разбацана, eio разним делима, мишљс|па класика марксизма џо том питању. У „Комунистичксм манифесту“ сумирани су сшцти резултати историје који намећу следећи закључак: држава је орган класне владавине и пролетаријат не може оборити буржоазију ако пре тога не освоји политичку власт, ако не успостави своју политичку владавину, ако не претвори државу у „пролетаријат организован као владајућа класа“ и та пролетерска држава треба одмах после своје победе да почне да изумиР е > јер је у друштву без класних супротности држава непотребна и немогућа. Овде се није поставило ггитање како та држава мора бити организована. Важно је да то мора бити диктатура пролетаријата и да ће сг одликовати обиљем разноврсности и форми. Али суштина ће при том бити неизбежно иста, тј. диктатура пролетаријата. У „Беди филозофије“ Маркс истиче;“ У току развитка радничка класа ће псставити на место старог буржоаског друштва такву асоцијацију која искљу чује класу и њихову супротност и више неће бити праве политичке власти, јер је политичка власт управо службени израз класне супротности у буржоаском друштву.“ Но. ако је потребна нарочита организација за насиље против буржоазије поставл>а се питање да ли се стварање такве организације може замислити ,без разараша буржоаске државпе машине. У „Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте“ Маркс тврди да буржоаску државну машину треба разбити, сломити, а не усавршавати је. Париска комуна од 1871 године послужила је Марксу као основа за теоретоку анализу и извлачење конкретних закључака. Природно је да се код Маркса, да тако кажемо, извршила извесна еволуција у схватању. У „Комунистичком манифесту“ Маркс је поставио ствзри прилично апстрактно, тј. одредио задатке који стоје пред пролетаријатсм, а није говорио о начину њиховог решења. Одговор ie био: заменити буржоаску државну машину opraнизовањем ггролетаријата као владзјуће класе и освајањем детиократије. Али када је избила Парисха комуна Маркс је написао следеће у „Грађанском рату у Фраицуској“: „У XIX веку, водећи порекло из Средњег века развила се централизована државна власт са својим свуда присутним органима: ста'Нћом војсхсм, полицијом, бирократии судским сталежом. Са развитком класне супротности између рада и капитала, државна Елает добила је све више и више карактер јавне силе за угњетавање радничке класе, карактер машине владавине.“ Битна супротност Царства била је Комуна. Она је била одређена форма такве републике која је имала да уклони не само монархиску форму владавине, већ и саму класну владавину. Историска улога Париске комуне може се сагледати тек данас, иако је Лењин њено искуство уггфгребио у изградњи револуционарних совјета. Немогуће је у оквиру овога написа дати осврт на дубље историске и социолошке разлоге настанка Комуне. Но, битно је подвући да Комуна није била хомогено тело, а то и није могла бити у датим историским условггма. Њу су сачињавали љу-' Ди различитих идеолошких, политич-

ких и филозофских схватагва. Но, она је ипак окупила искреке револуционаре, борце за стварање ноног друштвено-политичког уређења. Комунари су се заиста борили. Они су били људи од акције. Они су реално са својим револуционарним актима разарали буржоаску државну машину. Како је била организована комуна и какву је њену анализу ттзвршио Маркс. Маркс пише: „Комуна је била састављена од градских одборника из разних рејона Париза који су били изабрани на основу општег права гласа. Они су били одговорни и у свако доба смешивани. Већина њих су били радници или признати претставници радничке класе. Полиција је била одмах лишена својих политичких функција и претпорена у одговаран и у свако доба смењив орган комуне.“ Париз је био подељен на општине; но не на обичне спштине, већ на комуне, тј. општине које имају самоуправан положај и самоуправну организацију. Политичка суштина Париске комуне лежи у томе што је она успоставила антибирократску и демократску самоулраву. Карактеристика Париске комуне је и њен измењен унутрашњи систем власти. Она напушта принцип поделе власти и успоставља систем скупштинске владавине и комисиске управе. Комуна је како кане Маркс имала да буде не парламентарно, него радно тело, извршно и законодавно тело у исто врема. Дакле, ни Маркс не искључује парламентаризам но он претпоставља ц,егову нову садржи ду, нову суштину претставничких установа. Коментаришући ову Марксову ми сао, Лењин каже: „Излаз из парламентаризма није наравно и уништењу прет ставничких установа и изборности, већ претварање лретставничких установа из брбљаоница у „радне установе". Корумпирани и трули парламентаризам буржуаског друштва, комуна замењује установама у којима се слобода мишљења и расправљања не изрођава у сбману, јер парламентарци морају сами да раде, сами да извршују своје законе, сами да проверавају оно што испада у животу, сами одговарати непосредно пред бирачима. „Претставничке установе и даље остају, али овде нема парламентаризма као поделе закснодавног и извршног рада. као повлашћепог положаја за посланике. Но, познато је да је Маркс генијално уочио да пролетаријату када освоји власт прете две опасности ито;од свргнуте буржоазије и сспствене бирократије. Пошто ни кому на не може постојати без стручних чиновника-бирократа, то је Маркс проанализирао то питање и према њему потребно је предузети следеће мере; 1. Не само изборност, него и смењивост

чиновника у свако доба; 2. Плата не виша од плате радника. 3. Прелаз без одлагања на то да сви испуњавају функције контроле и надзора, да би сви неко време били бирократи и да стога нико не би постао бирократа. Да би се to постигло, треба да то ново социјалистичко уређење скрати радни дан раднику и да подигне културни ниво маса, да их политички усталаса и да сзима створи услове ко>ји he сваком без изузетка дозволити да врши ~државне функције“, а то води потпунсм изумирању сваке државе уопште. Париска комуна имала је да послужи као узор свим великим центрима Француске. Према једној краткој скици коју су израдили комунари национална организација Комуне треба да се састоји из низа самоуправних јединица. Сеоске комуне сваког округа решавају на скушптини делегата у округу питања од окружног значаја, а те окружне скупштине имале би да шаљу своје делегате у националну скупштину у Париз. Мали број функција остао би за ту централну владу и њих би имале да врше комунални и га бтрого одређени чиновници. Јединство нације није имало да буде разбиjCho, већ напротив да буде учвршћено путем комуналног уређења и да постане стварност путем уништења оне државне власти која се издавала за оличење тога јединства. али је хтела да буде од нације независна и да стоји над њом. Уствари, та државна власт била је само паразитска израслина на телу нације. Познато је да држава мора да постоји и у првој фази прелазног периода, па се поставља питање односа комуна и државног апарата. На основу поставки у делима Маркса, Енгелса и Лењина могу се извући два принципа; према првом принципу, у периоду друштвеног развитка који се означује као rrpeлазни период, нужна државн а организација треба тако битно да се мења да изгуби својства старе државе, јављајући се постепено као нови облик политичког организовања друштва. По ДРугом од тих принципа, комуна треба д а буде основица друштвеног и политичког уређења и сам образац тог у ређења. У општинама и градовима треба да буду обезбеђена таква политичка и материјална самоуправна права на основу учешћа произвођача и грађана у органима и установама, којима је поверено вршење цласти. На основу ове локалне или ко муналне само-

управе треба да се изгради цео систем управљања од дна до врха, тако да комунално уређење замени старо, центра лизовано, бирократско и од друштва отуђено управл>ање људима и стварима. О томе Кардељ каже;“ Ми стојимо на становишт>' да револуција не треба да замени један апарат другим, већ да истовремено отвори- и почетак процеса одумирања државе као инструмента власти уопште. То разуме се не може бити механичзси процес мењања правног стања, него само органски резултат развитка материјалних сиага и социјалистичких односа. Према томе, уколико буде јачала материјална страна и економска незаменљивост социјалистичких односа, утолико he више бити непотребна улога државе у еконојзком и полигичком животу, односно пра вилније речено, толико више he се она трансформирати у један организациони механизам који више неће почивати на сили, него на заједничком друштзеном интересу и добровољном подвргавању једној друштвеној дисциплини која одговара том заједничком интересу.“ Дакле не, као што су мислили анархисти уништењс сваке државне организације одмах после револутдије, већ њено постепено одумирањс, њено подруштвљавање. Можемо да жалимо што.су снаге међународне реакције брзо уништавале Париску комуну и осујетиле њене гран диозне замисли на стварању новог дру штва. Но, ипак је Маркс на основу њених краткотрајних искустава дао генијалну анализу и путоказ за будуће уређење пролетерске државе. Код нас се у последње времб врше интензивне припреме за прелаз на систем комуна и комуналних заједница. То је веома сложено питање а кс\шликују га још више разни објективни фактори, као нпр. неравномеран економски развој појединих крајева ,I®гд. Не, не може се чекати, јер је читав наш развитак усмерен у том правцу. Социјализам није догма, он се не да шаблонски пресадити, нити накалемити Заблуда је веровати да ће са стварањем комуна и доношењем статута све потећи глатко. Напротив, с обзиром да је Париска комуна кратко трајала и није успела да оствари своје замисли, с обзиром да су совјети дошли другим путем- наше тешкоће су тим веће. Не може се буквално копирати Париска комуна нити се могу усвојити сасвим Лењинове поставке, као напр. Да треба укинути стајаћу војску итд. Социјализам је један а путеви и форме његовог остварења су различити. Треба пустити да се у сваком народу развију његове сспствене стваралачке снаге и да сваки народ саобразно својим историским традицијама, ступњу економског и културног развоја изграђује себи боље уређење без наметања туђег рецепта.

Жиаорад МАЈСТОРОВИЋ

САВА АНЂЕЛКОВИЋ:

МОТИВ СА КАЛБМЕГДАНА

8 STRANA

7