Студент

КЊИЖЕВНОСТ - РАЗАРАЊЕ ПОЛИТИКА - САЖИМАЊЕ

Шмл&ина:

Зар Је онда уудо што су у нескладу

„Сликати. Сликати. То је литература, то је уметност. Једина активност која тражи висину ситла и емоција. А ia немам висине емодија. Или да тачно кажем, моје етички вредне емоције не дивљају и не траже да их пуситм из кавеза душе. Њима је довољно да буду са мном и да ме греју у овј магли и на овом мразу. Нећу да сликам. Хоћу да пишем. Кажеш да сам неоригиналан, али |а ипак пишем јер је то нож којим пуштам крв животињама што ме оп©едају. Довољно су ме учинили тужним и повученим, али ја нећу плести паучину око себе. Бол>е да Је расечем изневши се на видело ...“ Чудна тежн»а за лирским изразом који све више овладава књижевношћу све се више претвара у ггрвенствено негативну манифестацију духа. Тачније речено гранање литературе већ је такво да ми данас морамо прогласити за полулитературу сва дела симпатична и уравнотежена, због њихове уједначености и неконфликтности. Па чак и када се догоди да основни сукоб у човеку између страсне жудње за животом и борбе са несмислом патње и празнине која вуче у амбис несврсисходног, буде разрешен чаробношћу пишчевог пера, ми смо остали хладни, непотресени. јер још увек у нама срце лупа бесомучно и када идемо стазама среће. И тада се осећамо контрадикторно унесрећеним... усамљеним... Ништа ново нећу рећи ако утврдим да само дела са тешким осећањем трагике могу носити у себи клице оног средотва за узбуђивање од кога нам на у устима остаје горак крви, а на очима жар коприве. (Чак и када се догоди да племенита бића грофа Толстоја, волшебни аристократи, заплове морем нежне cpehe, то ће бити највећи несрећници којих се икада дотакло наше узнемирено читалачко око. У седмом гимназије читајући о њиховим судбама гонимо се по соби као звери у кавезу, с муком суздржавајући сузе). У складу са овом примедбом о изопачености уметничког израза (буржоаски декадентног) рећи hy да је та Уметност ЗАИСТА последица психолошке и социјалне декаденције у капитализму, јер су људи који је стварају рођени у злим и наопаким условима кад владаху тешко искорењиве социјалне навике. Рођени у нелирско време, у време уморства, насиља, терора и зависти, људи налазе утехе у разрачунавању са самим собом. Да бисмо тачније одговорили на питање' о односу између политике и књижевности, мораио разрешити питање: „Зашто се уметници разрачунавају са самим собом?" Да ли је њихова жарка жеља да се што пре очисте, па да тек онда тако освежени, кратко гготшишани, избријани и умивени крену на освајање света будућноста У ЛИТЕРАТУРИ. Ако је то тако уметност и политика идентичне су по својој суштини. Више нема шта да се дискутује и тачка. Уметност је само привидно негативно усмерена, она ће се опоравити, окреиуће се у светлост чим буде покосила сав коров у прошлости, чим буде сваки од нас ослободио своју грешну капиталистички зачету савест. И уметност и политика иду истим правцем, само што је уметност у нешто примитивнијој фази. Читав однос између уметности и политике, овако схваћен, могао би се сликовито замислити као пут два истраживача прашуме, који су већ превалили полонину пута. Један несрећник сентименталко будаласт сталио се окреће своме завичају и јада ое. Желео би да се врати, иако је јасао да ће га тамо срести несавладљиве тешкоће. А други, резузиан истраживач полази напред и ускаоро he се наћи на циљу. Сасвим је оправдано очекивати да у оваквој ситуацији, разумнији и

крепоснији човек помогне своме друту, па да га макар силом одведе до циља. Овај he му јадник после захваљивати бог зна како. Само, ето, сада не види ништа. Да не бих погрешно био схваћен, напомињем да би ова слика могла 6ити остварива само када би се циљеви и путеви политике и уметности подударали. Али то није случај. Уметност се све више бави јединком; сукобом јединке и друштва. У њој долази до тоталне дезинтеграције. Помало романтичарски да се изразим: због исчезавања племенске структуре нашег живота, сваки од нас постаје специфично језгро лирике. И баш то разједање јесте творац уметничког израза. .

А шта је са политиком? Њен циљ је данас баш уништавак>е дефектних социјалних ситуација, које су ето творци уметничког израза. (Ако ми се на рвч не верује, потсетићу читаоца на народну уметност у Србији. У школи су нас учили да је ишчезла. Али недавно смо могли прочитати у новинама да је ужасна погибија војника у ратовима довела до појаве чудне сликарске уметности на војничким споменицима у пол>има). Лако је доћи до закључка о апсолутној опречности између политике и уметности. Уметност је, према томе, опскурна и мистична радња која своје сокове налази у тренуцима деструкције света. Ја сам уошите присталица аналитичког пута у сазнавање света и отуда ми та напојеност на труљењу изгледа потпуно природнаг Мислим да ћу код ове тврдње наићи на отпор и да he ми се покоји читалац успротивити говорећи: „Политика као синтетичка радња, радња којој је циљ уношење хармоније и бесконфликтности у социјалне односе, решиhe баш својим прогресом и хуманошћу дословног карактера декадентне човекове сукобе. Сукоб породични, човека и друштва; питање централизације и децентрализације, слободе од свога ближњега и слободе од лишености друшвта свога ближњега)'*. И пошто их решава, да ли је НОРМАЛНО да уметност буде кочница, маколико била интровертирана и аналитичка? Дали je уопште људско то бекство у минијатурни опис живота, где се више не

види велико социјално ткиво, где влада једна једина ћелија. \ , Ја заиста пристајем да се сложим са тврдњом да је уметност која неизбежно пониче баш из социјалне сукобљености, обележена бекством, од социјално коректног решења. Али у исто време мислим да је она бекство у инферналне пределе, у таму топлу од суза паклених баш зато што њој није ни на крај памети да жуди за својим уништењем. Јер, дозволићете да будем довољно уверен да he свако остварење социјалног идеала, политичког сна, елиминисати лирски израз. Када се налазиш у лирској ситуацији, никакав лирски израз није ти потребан. Замислимо овакву нежну сцену: двоје младих се заволе на први поглед без икаквих стрепњи од маме и тате. Не преостаје им ништа друго до да оду у поље и да беру цвеће. Никакав лирски израз није им нужан. Можда ова замисао неће наићи на одобравање, али ја просто не могу да замислим песме о идеалној љубави док она траје. Пошто смо дошли до перспективе, утопијске настројени због драге пријатељице ми маште, морамо признати да уметничкој књижевности прети умирање не само од утилитарности већ и од савршенијих животних форми до којих се дошло политичком акцијом. То је најближа веза између политике и књижевности. Та веза као што видимо није садржана у једносмерности њиховој, већ у коитрапункталности. Али дквљи живот, врење клииа на површини земље, није и апсолутно разрешив. Аветиње смрти, например, нема другог глоговог колца сем религије и уметности. Обе ове пријатељице на истом послу срећемо, што нас наводи на закључак да је уметност миситчка радњ,а јер ое ето, бави и чудним питањима с којима смо се срели као деца у цркви, гледајући гломазне румене и плаве иконе на којима смо видели да је седи брадати чикица на облаку засео међу вечношћу и међ нама. Смисао живљења, реалност и опип ствари око нас и нестанак у праху, остају загонетка која се у сзојој сировости не да контролисати. У оваквој литератури, која се не бави уском социјалном стегом, ми поново налазимо онај елеменат мрачне анализе само са том разликом што политика са њом не стоји ниукаквом односу. Јер политика је реалнија и практичнија. Наравно, оправдано је поставити питање; „Па зар уметност нема исте циљеве као политика? Зар уметност није хумана акција?" Одговор би био потврдан. Уметност је заиста хумана акција. Циљеви су јој подударни са цшвевима политичким. Али ипак њени путеви ка ослобађању човека

разорни су. „Па зар то није контрадикторно?“ Упитаћемо се сасвим оправ дано. „Јесте“. То је једноставни одговор који би могао да смири сваку жуч У нама. Уметност је заиста контрадикторна. И ако је покушамо подврћи систему, једностраном тумачењу грешимо на силу. Ослобођење личности, као циљ естетике, оствареио нелепим средствима која се јављају у чудној савременој литератури не личи много на ослобађање, већ на анархију. Одговорити на питање да ли уметност нужно анархична, значи, одговорити да ли је постојећи однос између политике и уметности, између наше политичке личности, управан или оопречан. Јер зна се да истинска политичка личност ни ј е анархична у вулгарном смислу речи. Читамо Ану Карењину. Љевин одлази у поље да коси са сељацима, вршећи на тај начин једну акцију апсолутно исправну са политичке тачке гледишта. Поставља се питање, да ли је наша интелектуална претстава о истинској политичкој и социјалној хармонији коју срећемо у ЈБевиновој косидби присутна као чинилац уметничког уживања? По мом осећању текста, у Љевину остаје трагика и невиђени песимизам. Чак и тихо и смирено бдење Љевина у селу улива туту и јад у читаоца. Ови „мистични" моменти у Ани Карењиној супротног су карактера од нашег емотиивног и интелектуалног става. Читав систем сими антипатија према ЈВевину, без обзира на то да ли смо ми за или против косидбе са сељацима, пада у воду, и основно што у нама остаје јесте жеља за ослобођењем од тешкоће, која се углавном изражава, као што сам већ рекао, деструкцијом. Значи, та разореиост је на свој начин чиста и ван специфичности нашег психичког фонда. Не бих хтео рећи да уметничка дела јесу својом над-персоналношћу објективна. Она су ипак субјективна, јер својим мамљењем нагоне читаоца да се идентификује са јунацима. (А то је ствар секундарна). Мислим да не би било на одмет, кад смо већ ту, да одговоримо на питање; „ па добро, у шта се то ми претварамо? У какве монструме?" Ако разоденемо бића из раскошних књига, видећемо да су то жива бића која су фаза на путу од клице до самрти. На путу који је упркос днвном цветању живота, и пут разарања. И тако смо стигли на почетак свога текста: до тврдње да се чудна тежња за лирским изразом (све више) претвара у првенствено негативну манифестацију духа. А политичка, рационална акција, ако је у својој правој форми изражена, јесте као што знамо позитивна. Значи, да је сваки контакт литературе и политике само хронолошке природе, а заједничка им је црта што се обе одигравају на терену људског ослобађања. Међутим, по методама се битно разликују. Не постоји чиста литерарна садржина. То је доказао Никола Милошевић, мој претходник на овој трибини, прошле суботе. Ја тврдим да постоји чисто уметнички метод ослобађања деструкцијом, што је контрадикторно (али ту се не може ништа). Отуда је непромишљен и јалов сваки псеудохуманистички покушај за констатацијама да се племенитост литературе може добити само средствима која су ва политичком терепу племенита.

Башаг ДОИОВ

Томислав Гарић: Са Калемегдана

IЧши£шав. Гацић: Х^рца

8

8