Студент

ПУТОВАТИ, ПУТОВАТИ

ПРВА ЈЕСЕН НЕОКУПИРАНОГ БЕЧА И ПОСЛЕДЊЕ ЛЕТО ЈЕДНЕ НЕОБИЧНЕ ОКУПАЦИЈЕ

СА ПУТА ПО АУСТРИЈИ ОНОГА ДАНА када cv високи комесари четири велике силе постали амбасадори својих земаља у новој, независној Аустрији и пошто су спуштене окупаторске заставе са зграде Савезничкот контролног већа и тиме симболично завр- . шена вероватно најчуднија окупација у модерној историји Европе, сео сам на воз и вратио се у Београд. Окупација је прошла, али ипак је у Семерингу ушла руска војна патрола. То се дешавало још читавих месец дана после симболичног краја окупације али, кажу, да то Руси само контролишу да им неки војник није отишао без дозволе у Беч и провео се још једном пред одлазак кући. Кажу да је то једини разлог контроле возова иако је окупација прошла и трупе се евакуишу. Сви верују да је тако са пуно разлога. Сви верују и у причу како су Руси пред одлазак посекли сву шуму и однели дрва. Сви верују, али нико није видео. Сви верују да су Руси вратили Аустриј одузету имовину за време рата, јер тако пишу новине, а нико нема разлога да не верује новинама које су озбиљне и уз то документоване фотографијама. Уошнте у ттрепуном возу људи свашта ттричају и све се верује. Воз иде на јут. Носи туристе, пословнв људе, трговце и студенте. Свако својим послом путује на јут. У Бечу је топло. На југу је још топлије, али ипак не тако као лети у Бечу. Много се прича, у све се верује. Кажу да ће сада Аустрија бити сасвим неутрална и неће припадати никаквом блоку, каже један путник и сви му верују иако сумшиво врте главом. Да нисам био у Југославији, скоро бих веровао, али је тамо вино 10 шилинга, а код нас је 30 каже Један путник. Сви му верују; они који нису били на Јадрану сумњиво врте главом, али му ипак верују. Фрау Арношт отттутовала је јуче са седам коферз на море каже једна госпоћа своме сашивом мужу. То су чули сви у купеу. Када је врућина и воз је пун разговарати само са својим мужем немогуће је и на крају, неггристојно. Сви Су чули, нико не познаје фрау Арношт чак ни госпођу која је то казала, али јој верују. И згражавају се као што се и она згражава. Дремам у утлу купеа и слушам тишину између свакога „кажу“. Близу је граница. Гогтгођа која познаје фрау Арношт силази на аустриској пограничноЈ станициПомогао сам joj да скине кофере пошто Је њен муж Још сањив и сметао му је стомак. Дивим вам се фројпан, како смете сами У Јутославију каже иста госпођа младој Бечлики са наочарима, која се цело време правила да чита. Ја се толико плашим Југословена и комуниста да не бих ни у пратњи полициЈе села ни са једним од њих у исти купе. Фројлан, Једва дочекавши да се и њоЈ неко обрати, таман је отворила уста да нешто објасни госпођи у вези са својом храбпошћу. када Је моЈ колега садистички извадио своЈ црвени пасош да гтогледа, рецимо. када ie рођен. „Јесус кристос“ и још нешто слично томе попратили су оваЈ наступ мога пријатеља коЈи сс сасвим може објаснити геликом врућином и досадом. * * ± ВОЗ је прешао граиицу. Одвезао Је турисге на море, пословне људе у Београд, Загреб или СараЈево. Госпођа је остала у малом месту на гранкци код својих рођака и вероватно ће дуго причати пријатељицама како је путовала са Јодним безобразним Јутословеном коЈи Је цело време ћутао и није имао на челу наггисано: „Ја сам из коМЈгнистичке Јутославије.“ Малтежанин ће се зош нитав дан и по клацкати до Атине. Он ie и навиR ao, јер целог века путуЈе и спада у групу интересантнијих путника коЈи се срећу по возовима.

Знам, каже, француски, енглески, италијански, грчки, немачки, шпански и још неколико. Од свих тих језика најбоље говорим француски. Наравно. ово о« није рекао из чиста мира да се направи важан, јер није такав човек, већ зато што је врућина и треба што више говорника да се смењује па су га питали на ком језику цоту с њим да се споразумевају. Кад је задовољио општу радозналост довео нас је у незгодну ситуацију пошто сви ми заједно нећемо никад научити толико језика колико он и само делимично зна. Међутим, сви наши покушаји да поразговарамо с њим на било ком од тих језика, остали су без успеха Рођен сам на Малти. То смо схватили. Тамо се говори италијански, шпански, грчки и ентлески. И то нам је било јасно. Учио сам школу у Немачкој. То је било већ теже схватити, јер присутни Аустријанци тврде да он врло слабо зна немачки. Студирао сам у Енглеској. Нмко није могао да разуме шта је тамо радио када енглески скоро уопште не зна. Ипак француски најбоље говорим. То је поготово било нејасно пошто у његовом богатом репертоару путвања нигде није спменута ниједна земља где би могао научити француски. Остало нам је такође иејасно који је његов матерњи језик пошто најбоље зна француски а њега ипак н<? зна. Малтежанин је причао за себе и нема никакве везе са Бечом. Он је само случајни путник „Балкан Експреса". • » m ННЕКОЛИКО МЕСЕЦИ доцније обрео сам се у Бечу. Овај пут су Бечлије имали опет празник. Прокламован је устав у коме се каже да се Аустрија проглашује независном државом за вечита времена. Као и пре пар месеци када се маса света окупила да посматра „свечану предају кључева државе њеном претседнику“ и спуштања савезничких застава тако су и те ноћи Бечлије играли на улицама и тртовима и славили велики дан. Последњи окупаторски војник је отишао. Све нсвине пуниле су странице снимцима америчких и руских војника који одлазе. И једни и други оставили су Аустријанцима све, чак и што се мотло однети. То је била права мала утакмица у широкогрудности. Енглези, као гграви џентлемени, са свима су се љубазно опростили и гогсу имали ништа да оставе. Французи су тихо напустили Аустрију, као што је била тиха и њихова окупација, * * * „ Аустрија је остала сама. У њој додуше није ни било много стране војске. Више се то осетило у Бечу. Једини град на свету који .ie имао ни мање ни више него шест полиција и четири војске, остао је сам са једном полицијом, добром старом аустриском полицијом, и војском која се тек ствара. О четворици у џипу, доцније у белој лимузини, писало се много, о њима је снимљен чак и филм. У подељеном Бечу живео је „трећи човек“. Беч је пружао европским туристима најзахвалнији материјал за фотоапарате: на једној раскрсници нашла су се у исто време четири џипа са франдуском, совјетском, ентлеском и америчком војном полицијом, бела лимузина међународне полиције и аустриски саобраћајац који им отвара пут. Од свега тога остало је сада мало. Полиције великих сила отишле су на четири стране света. Од трећег човека остаје само Антун Карас, који и дан данас на, цитри забавља веселе Бечлије у чувеном Гринцигу. Од четворице у џипу остала је

само реклама за најлон чарапе, марке „Триумф“: пар узбудљивих женских ногу из дсњег ракурса и џип међународне полиције који налеће на бандеру пошто се његова посада загледала у те ноге ~. ♦ * \ m НАЈЧУДНОВАТИЈА ОКУПАЦИЈА је завршена. За нас који под окупацијом подразумевамо оно што се нама догодило за последња два рата, свесни смо да је то ипак био излет већих контигената страних трупа на једну територију која баш није била сггремна да их прими, храни и још да их слуша. Иако су се окупатори понашали крајње учтиво и нису се мешали у унутарње ствари државе, ипак су били окупатори самим тиме што су ту кад иш нико није звао. И што су могли, рецимо, да забране инсталирање радара на аеродромима или производњу ове или оне ствари која би могла постати опасна по безбедност Цона, Жоржа, Смита или Вајса. Уосталом, каква је то окупација била најбоље знеју Аустријанци који су је подносили. Случајним ггзггницима, који опет сасвим случајно знају и за гори вид окупације, све то изгледа псмало наивно. А то тако није било. То је сасзим сигурно. * * ОКУПАТОРИ су отишли. Сада треба створити своју војску. То вероватно није нимало лак ни јевтин посао. Сусед и економски ривал. Немачка решава проблем свога наоружања далеко лакше. Запањујући послератни економски напредак Немачке даје јој могућност да плаћа своје подвареднике исто толико колико износи просечна плата једног доброг, поштеног и у сваком случају антимилитаристички расположеног Аустријанца. То помало забрињава људе овде. У односу на остале развијене земље Европе аустриска плата је јако малена. Зато није ни чудо што преовлађује идеја да се треба што постепеније наоружавати да се не би случајно погодио џеп малог човека. Неке ствари су већ поскупеле. Од када су отишли окупатори, трамвај је спсочио од 1,30 шилинга на 1,90. То сигурно није зато што се страни војниии више не возе трамвајем. па је смањен промет. * * * I СТРАНА ВОЈСКА ie отишла. Остали су Аустританци да уређују своју земљу како они мисле да је најбоље. И инсталирају радаре на сваком крову ако им се то исплати. Могу да праве чак и тенкове, али за сада нема потребе, п©што су им Руси дали једну пристојну количину тих направа. Али се зато Беч дотерује. Овај стари град, некад 'Центао европске политике и средњеевропске културе сблачи се у ново рухо. Даноноћно лупају чекићи по попрнелим фасадама старих здања Koia поста.lу бела. На улазу у обновљени Бурктеатар блиста нова, тек од каменорезаца донета плоча »К nnd К burgteater«. Водичи у Шембруну са великим пијететом ггричају о животу Каоафранцјозе и гветове царске и краљевске породице. Бечима све шансе да постане опет Париз овог дела света. То деломично показује и тродневно чекање у реду за улазнице приликом отварања опере. И све више и више аутобуса са страним туристима који, удобно седећи у загрејаним колима, слушају водиче који им преко микрофона сервирају „дајџест" историју Аустрије и Беча. Бечки музеји су. иако је прошла сезона, још увек пуни туриста, најчешће америчког типа који јуре из сале у салу често без икаквог јачет т>азлога.

ВЛАДА ФШПШОВИЋ

(Илустрација Моме Марковића)

s и sr п т i