Студент

КЊИЖЕВНОСТ И ПОЛИТИКА;

ЈЕДНО БЕЗ ДРУГОГ НИСУ ЖИВОТ

Није ли сувишно упрезати се у овако деликатан проблем говорећи само уошптено? Није ли искључиво теоретско разматрање проблема, после Крлежиних реферата на Љубљанском конгресу и Београдском пленуму и другог што је код нас написано, отварање отворених прозора? Чини ми се да нисмо пажљиво читали оно што су писали Крлежа и други. Зато погледајмо поново кроз отворене прозоре. Да се одредим: реч је о односу напредне политике и напредне литературе. Под политиком подразумевам данашње напредне друштвене тежње. Напредна литература је данас она која афирмише живот. верује у његову будућносг. Друг Бандић у свом чланку каже; „Оно што је у политици корисно и позитивно не мора бити добро и трајно у уметности". Да, зависи од ситуације и времена. Даље: „Оно што је уметнички вредно и прогресивно увек служи човеку, заједници, друштвеном развитку. Па и политици, разуме се; али мора пре свега и изнад свега да буде уметнички вредно. „Не, није увек тако. Сетимо се Скерлићевог политичког напада на Исидору Секулић у време Првог или Другог балканског рата (не сећам се ког). Са литерарног становишта дело Исидоре Секулић било је вредно. али не и са политичког. Значи да се треба конкретно временски одређивати. Политику пре свега интересује чему дело служи. А постоји могућност да напредно дело служи реакционарним циљевима. Други Бандићев став: „Литературе, речено је, нема без- политике; али политика може сасвим нормално да опстане бгз литературе“. Први део реченице је тачан, други није. Ево зашто. Напредна политика не може без литературе- jep ако је напредна и има жељу за данашњом пуноћом живота (политика комуниста има ту жељу> онда, као што живот није људски пун без литературе (уметности), ни политика није живстна без литературе (уметности). Ево и доказа из праксе (на изглед грубог и наивног): данашња политичка настојања за стварање нове уметности. Према томе полктика (увек мислим на напредну) не може без литературе и проблем њихове подвојености није у томе што би једна могла без друге, него у нечем другом. Дело Исидоре Секулић је у тренутку појаве било неполитично, како је то Скерлић показао, али посматрано са естетског становишта је вредно. Мера вред■ности у литератури се не своди на то чему дело служи и коме може послужити, што је одлучујућг за политику. Ту је корен разлика. Чланак друга Раше Попова је конфузан и врло контрадикторан: најпре циљеви политике и књижевности нису подударни, па су подударни, али уметност разара и постиже супротан циљ значи опет нису подударни. (Ако смем рећи, Раша Попов је и хтео да чланак такав буде!) Он тврди да су само дефектне ситуације творци уметничког израза. Истина је да се уметност јавља најчешће као плод незадовољства. али права уметност носи у себи увек превазилажење дефектних ситуација којима је изазвана. Но уметност је и израз задовсљства ,и жеђ sa још. Попов кгже; „Ја тврдим да

постоји чисто уметнички метод ослобађања деструкцијом“. Да ли је то онда ослобађање? Лирски израз није негативна манифестација живота (духа), јер уметност обезбеђује дзгховну егзистенцију човекове есенције. Постајуђи све мање роб природе и друштввних односа, човек открива све нове и нове лепоте, које нису само супротност ружном него много шире- Превазилажење старог, постизање нових вр-

хова (уметност се не пење на врхове, већ их зида собом), ослобађање ашвота уметношћу, приближавање човека човеку, вечити је задатак поезије (школа другарства") и „без поезије би у кам очајала искра потребна животу" (Давичо). Дакле, поезија неће умрети, већ ће се тек расцветати у срећнијем смеру кад не буде „стрепши од маме и тате“. Нема краја. нема мира ни нама ни поезији у нама, Тачно је да напредна тенденција проистиче из снаге деловатва дела, али постоје различите тенденције. Оне нису увек афирмација живота. И кад тенденција није афирмација „живота који се ослобађа“. она није у управном односу са величином дела. Бранко Миљковић је мислио само на напредне тенденцт-гје, али мени се чини да су оне друге опасније и по само дело, а и реакционарне су. Побијајући тврђење Раше Попова да је уметност израз само деФектних социјалних ситуација и да ће уметнички израз нестати, Бранко Миљковић се несрећно изразио: „Јер капитализам је непријатељ уметности исто толико колико и комунттзам" Мислим да је комунизам као највиша човечност пријатељ уметности и да је она његов саставни део; уметност је једна од негација капитализма. Бранко Миљковић кавке: „Постоји једна лирска стварност ван нас. као например: шум водоскока, клањање сунцокрета, тихо умирање лишћа итд.“ Лепо не постоји само по себи, ван нас. Кад кажемо да је нешто лепо онда му самнм тим приписујемо субјективну, нашу одредбу- јер нешто је лепо зато што нам се свиђа, успоставља неки однос са нама. То никако не значи да лепо објективно не постоји. Оно постоји у нама као објективности, претставља наше хармонично сажимање са одређеном појавом. Лепоте нема без човска; он је њено мерило. Да ли постоји процес постојања лепог у клањању сунцокрета ако нема човека? Не. Није то агнсстииизам. Јер лепо није истина која је сама себи дово-

љна. Једноставније: неко неће наћи ничег лепог у клањању сунцокрета.) Циљеви уметности и политике су исти: иКи даље у освајању и осло&ађању живота. Задаци су различити. Политика решава нре свега проблеме друштва (због јединке доиста), уметност се бави проблемима јединке. Но оне се преплићу и условљавају, јер су дРјгштво и јединка нераздвојни. Политика је заснована на науци, искуству, практична је. мен>а свет прузкајући могућности уметности дд оствари нови свет. Мењање и остварење иде заједно јер је свет недељив. Политика дела са постојећим и ствара ново; уметност поред истог ствара ново из „ничег“, опредмећује непостојеће, маштовито сеже у вечност будућности. При томе, уметност шире захвата човека као рационално и емоционално биће. али и клоњава, иде у заблуде. Политика, будући да је у њој емоција подређена разуму, даје уметности хоризонт вере. Чини се да ће у будућности задаци политике бити све лакши, пошто he друштвене супротности бити све мање, док уметност остаје (rfe због Хегела) као врело тајновитих лепота и путева, Поезија настоји да у тренутку оствари сву величину и будућност живота да задовољи жеђ пијења до дна и није чудна Давичова мисао; „Живети у сенци апсолутног уметничка је потреба". Од Грка, преко Толстоја, Жида па до Крлеже, уметност је схватана пре свега као морални акт. И баш на терену етике је највеће укрштање уметности и политике, њихово сажимање и сукобљавање. Разилажење између политике и уметности постоји у ономе чему књижевно дело служи. како је већ речено. Сада погледајмо како се оне односе према животу на једном блиском примеру; у Ћосићевсм роману „Далеко је сунце“. Гвозден је стрељан због опасности да се одред разједини. По хуманизму политике, тај акт је био једини излаз и тако се морало учинити. То је супротно хуманизму у уметности. Како је дошло до те супроткости кад знамо да су циљеви уметности напредне политике истоветни? Нису ли ту у питању срсдства којима се остварују хумани идеали? То прелази оквире ове стране, а мени се чики да је проблем у нечем другом, суштинском. Политика углавном полази од друштва (не као апстракције, већ као групе људи) ка појединцу (разумљиво не занемарујуђи човекову личност), док књижевност полази од

појединаца апсолутизујући његову судбину. Ту је и цроблем човека и времена: политика се еластичније одређује према времену, а књижевност има пре свега у виду вечност. У датим услови-

ма Гвозден је морао б-ити стрељан да би се сачувало јединство батаљона и многи животи. „Музе ћуте док оружје ((непријатељско) говори“. Који је од та два хуманизма тоталнији? У овом конкретном случају, тоталнији је хуманизам политике. Је ли био злочин? Не. Гвозден није стрел>ан. Погинуо је да би сунце било ближе. У „мирном“ нератнсм времену ова два хуманизма постају једким, што је данас нарочито важно. Са становишта политике (такво је становиште Милана Богданозића)* политика обухвата уметност. Са становишта уметнссти, политика је једина компонента уметности. Захтев естетике од дела је виши него захтев политике, уколико се сам естетски захтев не сматра политичким (сетимо се истих циљзва). Онда. која има присритет? Маркс каже: „Мећутим. тешкоћа се не састоји у томе да се схвати да су грчка уметност и еп везани за извесне облике друштвеног развитка. Тешкоћа се састоји у томе, што нам грчка уметност и еп још увек пружају уметничко уживање и што у извзсном смислу још увек важе као норма и као недостижни узори.“ (Све подвукао М. С.). Да не објашњавамо ову значајну Марксову мисао (то су учинили Оскар Давичо у свом брилијантном и зачудо незапаженом ece,iy „Погзија и отпори“ и Петар Шегедин), али додајмо само да уметност у мкого чсму превазилази једно одређено клзгно друштвено уређење и везује esk са веком, човека човеком. То пгогстиче из саме Марксове мисли.

У друштву које се рађа, књлжевност и политиха слиће се једна у другу. Данас напредна политика и уметност акиве као разум и душа једног тела.

Милош СТАМБОЛИЋ

БРАНКО МАНОЈЛОВИЋ: АКТ

МОМА ДОШИЋ: МЛАДЕНЦИ

ЗВОНИМИР ЗЕКОВИЋ.: ЦИГАНКА

МОМ.А ДОШИЋ: ИГРА ЧОБАНА

ТРИБИНА

У чланку Б. Миљковића објавл,еном у прошлом броју на овом месту поткрала се једна штампарска грешка која је изменила смисао речснице. У трећем ступцу, други ред стоји „комунизам“, а треба „комуниг;7а“. Другу М. Стзмболићз г , дсг :ег у . r *' • to нпје било познато. Овим исправљамо несугласице -о којих је дошло jCoi v чедеае грешке. Редакција