Студент

PRVA TRI PITANJA 1) Kako >• zove vladar jednog od jugoslovenskih narcda koji se, pr® eara Dušana, nazivao carem? 2) Koji je Pol j a k postao vellkl engleski knjlževn i k ? Kako glasi njegovo poljsko a kako njegovo englesko ime? 3) U komc jc filmu koji se davao u Beogradu poznati engleski glumao Alek Ginis Igrao ulogu žene? Odgovore na pitanja treba, pod istim brojevima, napisati I, kada konkurs budc završen, poslati redakcijl zajeđno sa svim kuponima. 7 dana и Parfzu m ovaj kupon sa odgovori. ■ MA ISECI I KADA KONKURS NACRAniVT ■ BUDE ZAVRSEN ZAJEDNO SA Лиилшч ■ ODGOVORIMA I KUPONIMA KTtlVinTßii Л BROJ 2 J з POSALJI NA JVLfls IV. Ulll3 ADRESU: ~STUDENT“» BAL„Studenta“ klipon za 1 2 ' 3 — ll ■ ■ s "■ »«■ "

U POTRAZI ZA JAPANCEM

Nedavno sam gledao američki film iz rata s Japanom. Grupa veselih mladića koju smo tokom pretstave dobro upoznali, napredovmla je uz padinu, a na vrhu brda, kroz otvor na bimkeru, virilo je kosooko, žuto, tehnikolor’sano lice. Hladnokrvno Je sasekalo da se momci približe, pa je onđa većinu pobilo mitraljezom. Zalio sam mlade Amerik-ance, јег sam iz filma znao da je svako od njih u osnovi dobar, iako ponekad ima lutke, te moraju da ga izbiju ili da mu razgone komplekse. Međutim, Japance sam video samo kako pucaju, kako se šunjaju dobacujući jedan drugom avetinjske, na svakom slogu naglašene, nerazumljive reći. Video sam ih još kao debele snajpere kako se rvu dahćući i derući se. 7 edan Japanac statista. jedan od žutih trudbenika Holivuda. mnogo je zar je to moguće? ličio na moga prijatelja, prvog živog Japanca sa kojim sam razgovarao i od ko«m sam čak dobin i rr.o? n n. Мабпот me Je potkupio, mada ona liči na tkanicu i svakom moram da da је japanska, Srećom, na§ svet no prima i tužne kravate, samo ako su strane. (I Japan je inostranstvo, iako ne ono pravo), Ne, stvarno nije moguće da je to Masaja. Jer, tako se zove prvi kođ mene akreditovani pretstavnfk tog ostf* ,r 4kofe naroda koji više voli đa umre nego da živj, koji od vajkađa vrži harikiri u sobama obloženim belim, koii Je izmisljo đžiu-džicu itd. Masaja je bio malen i ličio je na neku sitnu, stidljivu životinjicu. Tome je doprinosio njegov glasic kojim je govorio jeđnu mešavinu svih svetsk’h jezika. Stuđ’>ao је u Parizu, ali francuski nije znno držao nam ie nredavanje na p 1 ’ ga nic т rarumeii ne ia, ni Fnelozi. č'*ao ie i ćiriliru jer је и Л5 о ruski, ali nije rnao šta pročitao. Sa svoiim zemUfc sma 5 ma govnrio ie nešto tako kratko | neobi’nn. da ssm stekao utisak da ne zna ni Tz ovnga se jasno đa videр da Masaia I 7 а niemo mogil đa ni cno malo m’sli koPUo smo imalt Ali ipak. jedini Japanac koga sam poznavao, mamio me ie stalno da ga posmatram i da ја nierpM, a on mpni. To se pnka-alo đobrim, ier nomoću niega upoznao i druge Japance. IGRANKA Upoznao sam ga prve veCeri na istoriski uslovljenoj igranei u Međunarodnom studentskom seminaru. Kažem istoriski uslovljenoj, јег su na njoj igrali Evropljani i emancipovanl Crnci, dok su ostali sedeli okolo ! to nisu sedeli samo za to Sto to

nisu njihove nacionalne 1gre, već su seđeli sa izrazom krivice, manje vrednosti (mahom su znali da igraju). Rckao sam, Crnci najčešće igraju, te je zato ona grupa muškaraca koja je tobože ravnodušno sedela duž zidova imala neku crnkasto žutu boju. Masaia se lepo zabavliao čitajući žurnal koji je dodirivao nosem, iako je, kao i svi Japanci koje sam posle video, imao naočari. Razgovarali amo ukoliko se to moglo. Zanimljivo je đa je na mene, kada je čuo iz koje sam zemlje, obratio naročitu pažnju. Upotrebio sam onrobani trik. Svaki stranac se razgali kad čuje da njegov sagovornik zna filmske glumce, sportiste ili džeziste njegove zemlje. Može i književnike, ali ne treba preterati. U jednom razgovoru s mladlm Amerikancem, to se desilo jednom mom sunarodniku. On ga je, pominjući Sandberga. Paunda i dr., pltao koga smatra nalboljim savremenlm američkim pesnikom. Dobroćudni boj odgovorio mu je đa on doduše ne zna za nabrojanu gospodu, ali zna pekog Džima Hopkinsa iz njegovog mesta (recimo Silvertaun, Ohajo), koji piše sasvim dobre pesme. Po njegovom mišljenju čak najbolje koje je čuo. Rašomon? Mačiko Kio? udvarao sam se, dakle, ja Masajl. Mačkokjo! oduševIjavao se on. Gajio sam prema njemu naklonost koja, iskreno rečeno, ponižava čoveka: tapšao sam ga po ramenu i govorio: Ш si tl, Masaja? To je trajalo »ve đok mi nlje palo napamet da ga pitam šta je i kollko ima godina. Saznao sam da Je asistent Unlverziteta u Kiotu, da Je u Pariz đošao da bi dokterirao matematiku i da ima trideset i jeđnu godlnu. Naravno. prestan sam, da budem Masalin pokrovitelj. I on se г?чп?»ао za moje godine. га је i on mene pozdravljao, gleđajući me Još uvek zečić. ali zečić mangup. sa Diciti! (Di si ti?). All, hoću da se vrat’m na Masajinu sličnost s MetroGoldvJnovim statistom- Pošto-poto -am hteo da mi učtivi, stiđljivi, zbunljivj Masaja da neku mretstavu Japanca. kamikaze. samuraja i sličnih stvari. Cak i đa nije govorio samo onaj svoj eklekti A ki jezik. snmniam đa bi mi to obinsnio rečima. No, misiim đa sam počeo da lovim »ono« posmatrajući atvari koje sam uslovno nazvao Masajinom pesmom, Masajlnim amokom 1 MasaJinom Ijubavlju. PESMA Japanske pesme su vrlo melođične i ne liče na ono što mi mislimo da je muzika Dalekog istoka. Molili

su ga đa peva. On se nije nećkao, ni reda radi, ni zbog treme. Bilo ga je stvarno strah da peva. Imao sam utisak da je on svestan toga da će pevanjem poremetiti nešto u sebi što je teško okrpiti. Pristao je najzad i pevao pesmu o vitezu, njegovoj majci i ženi' (čini mi se đa sam tako razumeo njegovo objašnjenje), pevao tiho, promuklo, nevešto, pevao i plakao, bogami plakao. Pokušao sam da ovo ispričam Sto ravnodušnije. AMOK Otprilike znam šta ova геб znači, alj Masaja, dok je imao napad svog mračnog raspoloženja, nije izgledao opasan, niti je pokazivao želju da nekome učini nažao. On je jednostavno u ogrtaču za kupanje i apostolskim san dalama otišao u polje pređ zgrađom, gledao u mesec i nije hteo ni da večera ni da spava. Ljudi bez svog duhov nog života, pa bili oni i stranci, odvajkada brinu tuđu brigu. Ko iz ovog, ko iz onog razloga, tek bezmalo svako od prisutnih mislio je đa će mu život ostati lišen smisla ako Masaju te večeri ne odvede na počinak. Masaja se nije odazivao 1. kada se neko đrzak rešio da ga povuče, otsutno, ali zbog toga upađljlvo svirepo odgurnuo i malo zavrnuo tu rukupomoćnicu. Prizor je bio nem, osvetljen samo plavoir) mesečinom i zato hladno jeziv naročito kad se Japanac malo pribrao i nasmešio. Kad sam ga đocnije posmatrao s prozora, činio mi se ipak samo pomalo smeSnim, đobrim i veoma naivnim istočnjačkim mudracem u bademantilu i apostolkama na tankim nogama. LJTJBAV U Skandinaviji žene imaju inicijativu. Jedan Francuz mi je rekao đa bi zlo bilo kad bi je imali muškarci. јег bi übrzo celo Poluostrvo postalo pusto, Norvežanka Sigriđ u svojoj zbirci još nije imala. izgleda. čoveka mongolskog tipa. Masajine muke ne mogu da se uporede ni sa kakvim sličnim mukama. To nisu bile ravnodušnima smešne nevolje plašljivih 1 preterano zaljublenih. Masaja je goreo (izgleđa da sve ovo ne pišem isuviše ukusno), ali je preklinjući gledao u tu ženku, moleći je da ga ostavi na miru. Taj strah ličio je na onaj strah od pevanja, mnogo pojačan. Masaja je osećao šta treba osetiti, ali je znao da to nije to i bogoradio da mv. se ostave bar njegove japanske emocije. Mali Masaja se smanjio, žuti Masaja je požuteo, kratkovidi Masaja je jo§ više žmirkao. On je bežao od neCastivog, a stalno ga je gledao. Mučenje je bilo vellko,

a ni za najokrutnije nimalo zabavno. I cinična Sigrid se pokajala. Da pišem sto godina ranije, rekao bih da je otišla u manastir. MAISON DU JAPAN Ovde će prestati Masajina vivisekcija. Kad mi je on našao sobu u Maison du Japan i kada sam, čim sam ušao, video u čitaonici mnogo Japanaca, osetio sam se stra hovito bogat: umesto jednog Masaje, stajala mi je na гаspoloženju čitava grupa u kojoj je neko valjda govorio tako da ga sasvim mogu razumeti. Maison du Japan je kuća u japanskom stilu, namenjena studentima iz Japana, inače u sklopu pariskog Univerzitetskog grada. Iznutra je sva obložena nekim ružičastim drvetom. Uobražavao sam da to drvo otpušta onaj sladunjavi, cvećarski miris koji je vladao hodnicima. Sobarlca mi je objasnila da je to zato, što se neki od studenata u jednoj prostoriji u prizemlju bave đomaćom kuhinjom. Nisam saznao šta Japanci jedu. Onaj miris mogao je da potiče od kolonjske vode. od pomade, ali ne mogu đa zamislim hranu koja bi tako mirisala. Zidovi soba зи od pomenutog drveta 1 tapeta. Ктеveti su niski, uski i kratki, Sve to treba da na evropski način potseti na Japan, jer je tamo, kako su mi rekli, ceo pod jedan veliki đušek, MANOLOVO GLEDISTE Prve sam instrukcije dobio od svoga ciraerkolege, koji nije bio Japanac, nego Spanac s bakembardima, grguravom kosom, bez brkova i s imenom Manolo. Došao je iz Madriđa da posedi u Parizu i da se proveđe govoreći pri tom jedino svoj jezik i mlateći rukama u kojima je uvek imao nešto češalj, mešinu za vino (nacionalni rad), francuskošpanski rečnik, malu Ajfelovu kulu na lancu itd. Kađ me je pitao iz koje sam zemlje, đržao je brijač, јег mi je pretoga, kolutajući očima, dokazivao da je mnogo bolje brijati se njim, nego aparatom. Nećkao sam se da falangisti kažem odakle sam, sve dok ga nisam privoleo da umesto brijača uzme četkicu za zube. Međutim, moja nacionalnost nije na Manola proizvela nikakav utisak. Konverziraii smo, on pokretima i španskim jezikom, ja pokretlma i sa pet reči iz vGaučovog sina«. On napravi prepođobljeni izraz lica. »Japanci« reče, pa se isceri. »Spanjolci« reče i napravi tužan iaraz lepog čoveka koji drnda prstima po zamišljenoj gitari. »A uveče, uveče nema...« i sklopi šake pa ih stavi иг jedan obraz, »nego«... t ođmah zatim

živnu i poče da igra sa zamišljenom damom. Zaista, Japanci u Parizu odlaze na spavanje u osam sati uveče. Oni poznaju samo jedni druge. Oni ne izlaze nikuda, a put do kuće staje 120.000 franaka. Njima je u Parizu užasno dosadno. MSJE SUZUKI Manolov naslednik bio je Japanac, železničarski inženjer na praksi u Francuskoj. Rekao bih da je imao oko trideset i pet godina, ali to ne znači ništa. Došao je jedne noći l sutradan sam se probudio u sobi Lzukrštanoj kanapom na kome se sušio inženjerov najlonski veš. Bon đur, ave vu bien dormi? pitao me je veselo msje Suzuki. Pričali smo otada, pričali, ali ništa nisam čuo od njega. Uvek je bio nasmejan, Ijubazan, štedljlv. Prao se u sobi, peglao u sobi, jeo u sobi. Ako mu čovek da bonbonu, klanja ae \ übedeno govori: Vuzet tre đantij. On me naučio da verujem novinama. Citao sam da u Japanu treba reći sagovorniku kada imaš nameru đa se šališ. Nisam verovao. GRUPNO POSMATRANJE Ostale stanovnike »Japanske kuće« mahom sam samo posmatrao dok su, na moje veliko čuđenje, čitali tokiske novine. Palo mi je u oči da

Ima velik broj surovih fizionomija. Razgovarao sam još s Eičijem koji je studirao sociologiju i bio ono što se kaže intelektualac. Eiči je ustvari vrsta vodlča kroz Japan na vieokom intelektualnom nivou. Od njega, sem zanimIjivih turističkih podataka, nisam čuo ništa sem tvrdnje da Amerika prostačkl hoće da privredno iskoristi njegovu zemlju, da je Kina prirodno japansko tržište i da će kad-tad 100 miliona JapanaCa preći u istočni blok. Jednom mi je rekao da je video Rangun, ali samo s broda, a prisutni Indusi napomenuli su da ga je verovatno posmatrao dok ga je, kao japanski poručnik, bombardovao. Eiči se pravio luđ, smatrao je da postoji nešto o čemu ne treba govoriti. ZaLsta, kad god Japanca zapitate šta se danas događa u njegovoj zemlji, šta je bilo s Hirohitom itd., pravi se lud. Coveku je tada čak 1 neugodno kao da postavlja indiskretna porodična pitanja. Ne može se Japan shvatitl u Parlzu Masaja mi je ostao u najlepšoj uspomeni. On je dobar čovek kakvih ima u svakoj, pa i najzagonetnijoj, zemlji. Obećao sam mu kravatu s našim narodnim vezom. Kupio sam jednu i poslaću ши je koliko sutra. Vas bih molio da mislite na njega dok gleđate filmove o ratu na Paciflku.

Vojin Dimitrijević

NAGRADNI KONKURS »STUDENTA«