Студент

Репортажа студената У ДУШАНОВОЈ 61

Лепи су ови јесењи сусрети, ови први кораци поnofto ка школи, ови дрхтави кораци, још в]»*ћи од ужареног лета, од мора, Савс, Дунава, Авале. Ови кораци тако смело залутали у будућност, у недоглед, у живот... Свакога јутра тачно у пола осам Чика Јова погледа на сат и узнемири тишину која влада ходницима. Кад одјекну ходницима шум звона отварају се врата и ти младићи и девојке улазе некако свечано. То су старе учионице, љима добро познате. Све знају где су записане, ситно, врло ситно, формуле из физике и хемије, иаставци из латинског и неправилни глаголи из француског језика. Сви радо проналазе имена која су урезивали из досаде или из љубави према неком. Тај шум звона свакоме се усели у крв, продре до костију, јер ма колико оно било драго, узнемири радосни смех ових људи, Желео сам да доживим још један сусрет са лепотом још један сусрет у овим пегавим јесењим Јутрима. Желео сам да посетим поново ову младост што овде живи... У једној* споредно.l улици наишао сам на два малишана где се препиру. Велики риђи мачак чешао се о листру једне двоспратнице и они се пчкако ие могаше сложити ко h® гађати у њега, а ко у, његову сенку. Прошао сам поред њих и дошао до гимназије. То је Осма београдска у Душановој 61. • • • 'igt У ДуиЈановој улици ветар разиоси лишђе по плочницима. Пролазници су ретки. Подне Је. Око два сата. СтоЈим, први пут сам овде. Радозиалост ме не напушта. Мислим о томе како у овој лепој згради. после продорног звука звона, почиње свакодневни живот, коЈи има и csoie бриге и радости, који Је увек нов. А ту, у тим акустичним учионицама, удобним скамијама, куцају стрепње на вратима савести ученика, упоредо са вољом за рад. Толико пута се дошло неспремно на час. Зато страх надире, неодољив, помути мисли.Четрдесетпет минута су најпроклетија вечност. „Ах, само да ме не прозове данас. Сутра hy сигурно бити спремна”. Она је то тако мислила можда Једино сада. Кад се заврши час, страх неће бити присутан, онда се оптимистичкиЈе размишља. Ко зна колико „сутра” прође, па се и дуго после тога долази неспремно у школу. А искушења има много .Треба их Једноставно заобићи, мисли она касније, или не умети их намерно приметити. Зашто не отићи на Калемегдан? Јесењи дан Је леп. али има мало лепих дана у јесен. У „20 октобру” даЈе се Револвераш, треба свакако видети очи Грегори Пека, како се заводљиво смешкају на екрану. После, ланима се прелиставаЈу речници. енглеског Језика, а све због Једне или две реченипе одушевљења. дивљења разуме се за Грегориа. Колико писама оде у ХоливуД љубимцу из филма! НаЈзад, ах то Једва чекаио писмо. одговор коЈи после буде разочарење, Јер се у коверти налази само аутограм. Доуги nvr можда дође слика. И то Је све. А писма одлазе у Холивуд. одлазе стално. Чак, Једна девоЈчипа Је своЈоЈ колегинипи казала у поверењу: „Греца је моЈа прва љубав (таЈ „Греца” Је Грегори Пек). ДевоЈчица Је сада девоЈка и каже да више мисли о ..Греци” само: „Сваки његов филм гледам по три пута”, каже. Много тога долазило Је наметљиво, уствари по-. нептто сам сам очекивао сусрете са ове гимназиЈе коју називаЈу: Прва огледна школа у Веограду. ■ ■ Г ПРВА ПРИЧА fjp Пети разреди имају предавања пре подне. Па ипак, сви су опет овде, иако Је и тести час зваршен. Зашто се ти дечаци и девоЈчице брзо враћаЈу у клупе у коЈима су и Јутрос седели? И сада они седе у истим скамиЈвма као до пре сат-два, разлика }е у томе што нико ие стрепи да he га професор питати Hehe бити прозивања за оцену. они то игурно зна Ју. Међутим. ове девоЈчице и ови нестапгни дечаци изглелаЈу некако свечаније него на краЈу полугодишта или школске године, када треба сазнати резултате вишемесечног рада. На улазу лепе зграде Бранка из петог разрепа обЈаснила нам Је да he се ланас одржати омладингка коиФеоечпиЈа у разреду. Зато су сви овако групно дошли. Затим, она ми каже, гласом пуним свечаности: ~Од данас сам омладинка. то Је ипак поверење. Зар не? Сад себе сматрам одраслијом.” Јелан прнооки младић наиђе, духовито расположен Он се пелоЈ групи обраћа речима : ..ХеЈ, ви, дошао сам да видим колико вас има, да вам полелим пионирске мараме”. Знате каже Бранка он Је из шестог. Прави се важан, ко вели „старЛји сам ја, ви сте деца”. ... Занимљиво Је видети коЈи предмети наЈвише привлаче пажњу ученика. Судећи по анкетч, импровизираноЈ, спроведеноЈ на брзипу, у овом разрСду се наЈвише воли математика. затим књижевност и Језиии. Тако Бранкица из петог разреда Још сада каже, да he студирати технику. „Можда Је ово Смешно каже лна али ја наЈвише мислим о нуклеаоноЈ гћизици, мећупланетарном бролу. путовању на Mecen. Ко зна, можда he се то остварити али коме и када? Марија, омладинскм руковолмлац из петог, упозори нас да састанак већ треба да почне. „Хоћете ли и ви унутра”, рече. Поздрављамо се и одлазимо. ДРУГА ПРИЧА Професор Петровић држи предавање р МоДерном. „Песма ниЈе за свачије уши, то можете упитати и вашег друга песника” каже он. Божо Је добио некакр званичан израз лица и очигледно Је да му баш нкје ири-

Репортажу коју објавл>ујемо посдао нам је један средњошкоАац, одзивајући се на сарадњу коју је наша редакција упутила свим средњешкодцима.

јатно што мора између одмора да им прича о Сецесионизму и Експресионизму. Он је тих. Седи у последњој клупи и за време ..досадних’’ часова кришом пише песме и са великим заносом чита: „Цвеће зла*’, „Седам лирских кругова”, и „Баладу о предвечерју”! Када професор напусти час настаје смех у разреду. Песник се буни против овешталих рима и часове проводи у проналажењу нових, модерних, Излази из клупе и на табли исписује: богу јогурт, ату Сатурн, а Ko.la испод то!"а додаје: дрво цепаница и попне се на

подијум поред табле и некако званично викне; „Другови, зар нисам оригиналнији од нашег Боже?” Смех, па тишина, јер сада је час математике. ПОЕЗИЈА МРАЧНА сам се бојао професора математике. Чак и онда када сам је некада знао. И сада мв хвата језа кад помислим на ту мрачну поезију математику. Одмах ми се јави слика старог, врло строгог професора са чворноватим штапом и чудним погледом испод наочара. Али, овде није тако, Професорица Адела не личи на строге професоре матемахике. Ученици је много воле. И заиста, она унесе пуно живости у свој час. „Ниси ти то научио, само спреми, мора се знати бар за тројку. Знам да нећеш студирати математику. Али мора се знати. Научи” благо каже увек насмејана. Зато овде нису часови тако досадни. Они могу бити само леп

пример како се прилази младим људима, тим чудним људима,' што се највише, ипак, плаше математике. Пријатно је присуствовати бар једном оваквом часу: Права је линија... Ово је логиритам броја.. * ово је имагирарни број, значи, нема решења... максимала је овде,. И овде нису часови дуги или предуги. Чешће пута их звоно изненади. У ААБОРАТОРИЈИ Док журим ходником да још нешто сазнам о овој школи, њиховмм професорима и животу ове младости, сретам професорицу Миру Максимовић, са групом ученика и ученица. Имају час француског. Имамо час у лабораторији кажу они и некако се задовољно сме.lу, јер знају да само то они имају у Београду. Полазим са њима. На вратима стоји: Институт за експерименталну фонетику, патблогију говора, изучавање страних. језика.” Улазим са њима и слушам текст са плоча. Сви имају своја места. своје слушалице. Тишина је беспрекорча јер овде треба савладати нови текст. Нрати се сваки шум, сваки нагласак се дуго памти јер ово је право учење. После завршеног текста; шлагери. Час је завршен. Сви су весели. Јер успео је час. Текст је савладан, више нема тешкоћа. Па тоје стварно дивно, тако узвикну они који први пут долазе овде. Сви су изашли. Остао сам још који тренутак да разгледам ову мени добро познату салу. На табли стоји реченица; „Paris, la capitale de la France. est une des plus grandes, đes plus anciennes et plus belles villes du monde”. Изашао сам и ја задовољан, јер после овог професори руског, енглеског и немачког имаће часове. Док сам разгледао још неке појединости које су ми познате одавно, у дворишту се чмо глас професора * НА —■ ЛЕ ВО, НА ДЕ СНО! То је омиљени глас Слободана Стошковића, професора предвојничке обуке. Данас ћемо имати одељење у нападу. То je врло важна партија, молим вас да будете добри као увек. Тако је почео теоретски део овог часа. После тога долази практични. Све иде без грсшке. Момци озбиљно схватају каже задовољно професор Стошковић. ГАУМИЦА И АРХИТЕКТ Часови су заврИтенм. Све тече по старом. Ученицм одлазе и осврћу се на школу, на своје зелене прозоре, као да их поздрављају. Или као да су их први пут сада видели. Соња много чита то сам знао од раније и каже да he правити планове за велике, лепе, светле зграде. Има ли шта лепше него радним људима обезбедити удобне станове! Студираћу архитектуру. А књижевност? Књижевност hy волети а може се и писати и поред архитектуре. Вера каже да he студирати глуму Више ми ништа није хтела рећи, То ми је заправо рекла њена другарица. Не бих се ишчуђивао овом кратком разговору да су то били матуранти. Али то су биле ученице једног петог разреда. Искористио сам прилику да разговарам успутно и са неким матураитима. У тој школи и#с има пет одељења. Сви су прилично расположени и верују у успех. Кажу, па то сам и ја знао, да су им сви професори добри ,да их разумеју и да им помажу. Каже која да he да студира електротехнику. Нису ra уплашили пријемни испити, Вожа he књижевност то сви знају. Он je тим одушевљен. Не говори много у друштву о своме позиву, али рекао ми је у поверењу: Заиста, бићу професор. Зар није лепо васпнтавати младе људе.

Огњен ЛАКИЋЕВИЋ