Студент
OTVORENO PISMO POVODOM UKIDANJA KUHINJE U DOMU »IVO LOLA RIBAR«
(NASTAVAK SA 1. STRANE) u domu »Vera Blagojević« pa im je, tako, za svaki obrok potrebno više od jednog časa a to je vreme koje bi bolje moglo da se upotreDi. Ukidanjem kuhinje našlo se i 16 njendh radnika na »belom hlebu«. Na skupštini je stanarima ovog doma saopšteno da za poriovno otvaranje »menze«, čija je prostorija trenutno prazna iako preuredena, nedostaje oko 20 miliona dinara. Rekao bih to je i mnogo i malo. Mnogo kada se zna kako je teško obezbediti sredstva a malo s obzirom da zbog nepostojanja kuhinje u domu veliki broj studenata gubi dragoceno vreme ili. iednostavno, »preskače« neophodne tople obroke јет je do najbliže kuhinje daleko a hrana u su-
sednim restoranima skupa! Svestan da Vam to neće biti nimalo lako, da možda i ne možete mnogo učiniti da se ovaj problem reši, molio bih Vas da 615 stanara ovog doma obavestite mogu li se nadati da će uskoro, opet, moći da se hrane u »vlastitoj kud«. Pismo bih, možda, mogao »adresdrati« i na Zajednicu domova i restorana ali, kako ona nema dovoljno sredstava, stanari doma »Ivo Lola Ribar« najviše očekuju od Vas. Srdačno Vas pozdravlja KEMAL KLRSPAHIC STUDENTSKI DOM »IVO LOLA RIBAR«, SOBA 154
KO SE NE BI SMEJAO
»JEŽEV«. RECEPT ZA SMEH
Ako bi tražili neku najlapidarniju formu za umetničko transponovanje svakodnevnog života, u svom njegovom mnogo-značenju, kompleksnosti i protivrečnosti, teško bi se našlo nešto univerzalnije od crnog humora. Cma karikatura ovaploćuje život u njegovim rezigniranim momentima, na sastavcima tužnog i veselog, komičnog i tragičnog i zahteva istančan duh, suptilno
doživljavanje sveta i smisao za odmeravanja Obe njegove strane, smešne i ozbiljne. Zato su veliki majstori cmog humora relki, all tu najpre izrastaju veličine umetničke karikature. Ko ne razume, na primer, smisao ove često kopirane karikature iz tog žanra; osuđenik doveden pred vešala, vešala ukrašena saksijama sa cvečem? Citava filozofija apsurda, životni sarkazmi, ironije, anateme i glupKDSti sublimirane su u toj jednostavnoj i nenametljivoj sekvenciji. U nas, među karikaturistima nema strasnih poklonika cme karikature. Tekuća karikatura (»Ježeva« produkcija) ograničila se na dnevni komentar, opasku, vic. Prekrojeni »Jež«, međutira, uveo je od najnovijeg broja stranicu cmog humora (»crao oko«). Rubriku bi rađo prihvatili svi Ijubiteljl umetničke karikature da ona, svojom sadržinom (sve same mrtvačke glave), a naročito svojim uvodnikom, ne podse-
ća pomalo na poznatu Cele-kulu. U uvodniku »uz ovu stranicu«, kao što je red i običaj, daju se obelcžja cmog humora: »Kitovima nije smešno kad se nasuču na obalu. Samo je čovek toliko jak da se smeje smrti.« »Smešno je kad kopljem prikuju suseda koji vas je dan ranije uhvatio da krišom mokrite u njegovu amforu sa žitom i to svima razglasio«. »Smešno je i kada janičari nabijaju na kolac vašeg rođaka kome ste, kad su ga odveli, odneli i poslednju zastirku iz doma«. E, stvamo, kud nam Turci ne ostadoše još koji vek, da se siti ismejemo. Pročitajte ponovo prva poglavlja romana »Na Drini ćuprija«, nasmejaćete se. I kad ovako mirae savesti identifikuje crai humor sa zluradošću, »Jež« filozofski zaključuje: »život je toliko tmuran da se uvek treba smejati«.
V. RADIKIC
ZRELOST SAVEZA STUDENATA
Savo/na skupština je pre desetak dana donela irz mera које imaju za cilj da doprinesu mnogo bržern uključivanju diplomiranih studenala u proizvodnju. Sve te mere, kao i neke druge o kojima će se tek raspravljati i doncti odlukc, istakao је Savez studenala Beogradskoc univerziteta u mnogobroinim raspravama na ovu temu. Te mere su od strane Univerzitetskog odbora Saveza studcnata Jugoslavije Beogradskog univerziteta klasifikovane po važnosti i opsezno argumentisane. Tako je dobijena konačna verzija stavova Saveza studenata, i
ona ie dostavljena svim organima i mstituoiiama od kojih se očekuje doprinos u resavanju ove bez svake sumnje izuzetno teške nevolje nc samo studenata već i celog društva. Razume se. predlozi za mere o zaposljavaniu diplomiranih stručnjaka nisu potekle iskliučivo od studenata. Profesori, pre s\ega sa Ekonomskog fakulteta. privredne komore, stnični savezi i udruženja dah su (pogotovo profesori) svoj doprinos. Ali, za nas je .načajno što је Savez studenata. prvo, davao stainu inicijativu i delovao mobilizatorski u pra\ rcu što hitnijeg rešenja ovog gomćeg problema, drugo, što је između mnogih predloga umeo da izabere i obrazloži i one koji su, kao prve mere, mogu sprovesti odmah, i treće, što ie urnnogome izgradio platformu sa koje prisHipa с lј а ' vom kompleksu problema iz ove oblasti. Dakle. Savez studenata nije samo zahtevao od nadležnih da problem reše. nego је i sebe shvatio kao nadležnog i. sagledavajući nrodlozne potrebe dmštva i privrede, pnižio doprmos kome se zrelost i zasnovanost ne mogu osnorili. I zato mislimo da se može reći da je Savez studenata па ovom planu startovao veoma dobro. Zatim. ova činjenica, pored drusih, pokazuje da Savez studenata u reorganizaciju ne polazi sa mrtve tačke, već od aktivnosti koje se, kao u ovom slučaju, mogu pozitivno ocehiti i koje treba dalje i ranogo šire razviti. R. K.
NOVO FOTOGRAFISANJE BOGA
• PRIPREMATE LI NEKU NOVU, MONUMENTALNU SLIKU, MAESTRO? Da. Pravim novu totografi- ki refleks. Ja sam zamolio šest IZ intervjua leona davića sa ju Boga. Mikelanđelo nam ga naučnika da mi na osnovu po- salvadorom dalijem. je predstavio starog, s dugom stojećih podalaka sugerišu jedan I<Wi7 belom bradom, što је kod mno- novi lik koji će odgovarati sa- .politika«, 24. 12. iw. gih Ijudi prouzrokovalo ateistič- vremenim prohtevima.
Pro festum
Neko od francuskih moralista razočarano je uzviknuo; Moral to je nemoč stavljena u dejstvo. Doista, ova pesimistička izjava o moralu ima dovoljno osnova u iskustvu, ali samo u jednom smislu, naime, u smislu čestog odsustva moralnih kriterija u praksi; moral je nemoćan, jer često odsustvuje. Ali izjava je netačna bar u smislu snage dejstva toga odsustva. Zanemarivanje morala ne može ostati bez rđavih posledica i za pojedinca i za zajednicu. Pogotovu ako moral shvatimo sadržinski u širem
smislu, kao jednu filozofiju života i kao рогеdak vrednosti, onda nas istorija i sadašnjica nesumnjivo uče da su se brojne etničke i druge zajednice utoliko više kretale ka padu svoje snage i moći ukoliko se više kod njih uvlačio jedan hedonistički, primalačko-uživački životni stav, ukoliko su one trajnije interese podređivale trenutnim željama.
VUKO PAVICEVIC:
»O SOLIDARNOSTI«
(>SOCIJALIZAM«, NOVEMBAR 1967.)
ŽENSKA OMLADINA U SLUŽBI VRSTE
Profesor Aleksandar Kostić, naš poznati seksolog, uživa veliki ugled ne samo među naučnicima već i među našom najširom čitalačkom publikom, delom zahvaljujući svojim redovnim prdlozima u »Svetu«. Utoliko je manje prijatan pokušaj da se polemiše sa idcjama koje je on izneo u jednom od svojih poslednjih članaka, pod naslovom MATERINSTVO U SHVATANJU ŽENSKE OMLADINE (»Svet, 23. 12. 1967).
Odmah u početku profesor Ko stić konstatuje da današnja devojka pokušava da se, takoreći, odmetne od prirode i njenih zakona, ali da je to uzaludan posao. »Zaboravlja se«, kaže on, »da je neizvodljiv posao promeniti mentalitet žene, kojim po zakonu prirode, dominira ideja materinstva i sreće koju ona tim putem postiže«. Međutim, iako je to neizvodljiv posao, рго fesor Kostić na kraju svog olanka, bez ćuđenja (ati na utoliko veće čuđenje čitalaca) konstatuje da materinski tip devojke postaje sve ređi i poziva nas da učinimo nešto što je izvodljivo da radimo na tome da se materinski tip što više ustah. No, ova protivrečnost je tek jedan logički kurioz; daleko su zanimljiviji razlozi na kojima profesor Kostić zasniva svoj zahtev. Na prvo mesto dolaze prirodne obaveze žene, tj. »njeno služenje intoresima vrste«. Savršeno je nerazumljivo kakvi su to
interesi vrste. Ako tako nešto postoji (kao što, na primer, stoje klasični interesi, interesi društva, državni interasi i sl.), onda bi to trebalo tražiti upravo u postojećim tendenoijama, a jedna od njih je i sve veoi broj devojaka, kako ih naziva profesor Kostič, heterskog tipa. Umetso da to shvatimo kao veliku opasnost današnjice, pravilnije bi bilo interpretirati to kao odbranu vrste koja može da uništi samu sebe. Inače bismo morali zaključitl da je reč o nekoj čudnoj vrsti koja ne progovara kroz indlvidue, već kroz teze po jedinih seksologa. Pri tome, čovek bi samo morao biti srečan što se ovo odmetništvo ženske omladine nije javilo рге pojave seksologije, која nas isada, eto, na vreme upozorava. рд
HVALISAVOST BEZ MERE
HUMORESKA SA OZBILJNIM PREDLOGOM
Poslcdnjih dana cco grad priča o jednom retkom prescdanu. Reč је o prikazu rada Plenuma Centralnog komitcta Saveza omladine Jugoslaviie u dodatku Dnevnika Telcvizije Beograd od 21. decembra 1967. godine. Naime, prikaz je sačinio Dušan Mitević, komentator Televizije Beograd. U svemu ovome ne bi bilo ništa čudno d.a Dušan Mitević nije svom izlaganju na pomenutom Plenumu dao najznačajnije mesto, posebno istakao jednog govomika koji se
pohvalno izrazao o njegovom uCešću u diskusiji i prećutao jednog govormka koji je izneo negativno mišlieni'e o njegovom istupaniu. Каko je Dušan Mitević jedan od šest kafl™ za Predsednika budućee CK SOJ, ovakav rada Plenuma praktićno predstavlia konšcetile televizije u lične svrhe, u kampanji za predsedničku nomiinaciju. Ovzi] slučaj samoreklamerstva verovatno nema огетса u posleratnoj istoriji sredstava rnasovnih komunikacija (u Jugoslav’ji). _ Udruženje novinara Srbiie, njegov sud časti. zatim ustanova u kojoj Mitevic radi (Televizija Beograđ) zaista ne bi smeli da olako pređu preko ovog presedana. U Francuskoj nostoii nagrađa za nailošije literamo ostvarenje koja nređstavlja neku vrstu odštete piscu u ime francuske literature: za literaturu je, naime, mnogo bolje da takav pisac ne đela,,odnospo da bar ne objavljuj* ono što sastavi. Ako se ništa drugo ne moJć’' da učini, nređlažemo đa se Miteviču, w ипв ■ ■ novinara Jugoslaviie, pređa njegova sopstvena bista, ili bar velika fotografija u boii. ako ie bronza skuplja od hartije. Ta bi se bista mogla prikazivati na Televiziii iedanput nedeljno, bar do izbora novog Predsednika CK SOJ. Nakon toga bi se bista mogla razbiti i od bronze sačinitd nešto bolje.
R. KUZMAVOVIC
MEDVEĐA USLUGA
O JEDNOM PREDLOGU
• КАКО REHABILITOVATI KONKURS
Isuviše nam je poznato, na žalost, kollko ie kod nas iskomproroitovan konkurs kao demokratska institucija za zapošljavanje. Izigravanje konkursa na razne načine toliko je česta pojava, đa bi se komotno mo gla nazvati normalnom. Opravdanost zahteva da se irnsti-
tucija konkursa radiikalno izmeш, da joj se da pravi smisao: dodela posla najkvalifikovanijem kandidatu, više je nego očigledna. Među predlozima kako da se konkurs što pre i što uspešnije rehabiituje kako da mu se da prava svrha i da Ijudi steknu poverenje u njega nalazi se i predlog »da se u zakon o konkur su unese i odredba koja bi obavezivala komisiju da odmah odbaaije kankursne ponude onih za koje neko interveniše«. Uprkos svojoj nameni da se protekdja najčešća bolest konkursa na ovaj način elimiraše, ovaj predlog treba odbaciti pošto je na osnovi privatnog sлlеresa sazdan i postiže supromo od svoje namene. Ako, naime, nekome od članova konkursne komisije ne odgovara izvestan kandidat iz nekog razloga, bez obzira da li je on najbolji među kanđidatima Ш ne, dovoljno je samo da se založi za njega. Dotičnd kandidat bi time, automatski, bio odstranjen. I obrat-
no, ukoliko bi neko iz konkunsne komisije poznavao nekog kandi* data kao odličnog stručnjaka ili čuo sve najbolje o njemu, morao bi to da prećuti. U oba slučaja došlo bi do tzv. medveđe usluge (delanja koje smetnju za postizanje datog cilja otklanja na taj način što uništava i sam cilj). s tom razlikom što bi ova »usluga« u prvom slučaju imala, namemo, izokrenut, a u drugom svoj pravi vid. Bilo bi, svakako , umesnije ako se več njega držimo da se ovaj predlog odnosi na same članove komisije; ukoliko neko počne da pokazuje svoju prdstrasnost umesto da objektivno pristupi ocenjivanju kandidata, da se dotični član komisije odstrani. Jer, privrženost protekciji je, to je bar jasno, prevashodno «odlika« onih koji odlučuju, ne onih o ko* jima se odlučuje.
V. TEOFILOMC
PIPAZONI VLADANA RADOVANOVIĆA
Na trcćern programu Radio Beograda već u nekoliko emisija pod naslovom »Kretanja«, Вога ćosić se javlja kao estetički zaštitnik i teoretičar jedne nove umetnosti ili, bolje rečeno, jednog novog umetnika Vladana Radovanovića. Ukratko, radilo bi se o umetnosti koja bi čulo pipanja uvela u »visoko društvo« srećnijih čula, рошо-
ću kojih možemo da primamo umetnička dela čula sluha i vida, a udaljila od nižih čula ukusa i mirisa, koja su za umetnost, bar kako sada stvari stoje irelevantna. Nisrao konzervativci i pozdravIjamo svaki pokušaj u proširenju i obogaćenju umetničke porodice. Nemamo ništa protiv Boге ćosića i njegove očinske brige za novu umetnost, Samo smo pomalo zbunjeni načinom na koji nam prikazuje ovog umetnika. On daje iscrpne uvode tražeći mu prethodnike u evropskim avangardnim pokretima s početka veka (Marinetijev taktiiizam, M. Dišan, dadaistički protesti), zatim konfrontira značajke ove umetnosti sa muzikom '(Stravinski), slikarstvom i, naročito, vajarstvora (Mur); na kraju donosi izbor tekstova samog umetnika koji bi, valjda,
trebalo da budu odlomci manifesta. Takva njihova funkcija bila bi razumljiva. Ovako, s«rvIjeni smo pred svršen čin: evo iako je ta nova umetnost šeno nepoznata (izvan kruga prijateija, razume se, sa B. Cosićem na čelu), ona se ravnoprav* no tretira sa ostalim, najvećira ostvarenjima ovog veka. Bora Cosić je, najpre, bio dužan da organizuje izložbu ili seansu ne znamo kako bi se to imalo zvati ovih objekata za pipanje da se svet upozna sa njima, pa onda da ih estetički tumači. A ne da verujemo da su oni, maltene, prešli u klasiku pre no šlo su uopšle delovali na korisnike i stekli poklonike.
DRASKO MARKOVIC
2
STUDENT
1968/3