Студент

O ČINOVNIČKOM DUHU

NA UNIVERZITETU

»STUDENTKINJU« SASTAVILE: SVETLANA BRAUNOVIć« TATJANA DETICEK, BIUANA LUKIĆ, MIRJANA POPOVIC 1 ĐRANKA OTASKVIC

RAZGOVOR SA DRUGARICOM PEROM POLOVINOM DOCENTOM FILOLOŠKOG FAKULTETA

■ Zbog velikih obaveza koje ima prema porodici i doniaćinstvu, žena danas još uvek nije u mogućnosti da se u većoj meri posveti intelektualnom radu i stvaraiaštvu. Kakvi su uslovi za afirmaciju žene na Univerzitetu, ima li tu izvesne „diskriminacije"? Zakonski i formalno, mogućnosti za afirmaciju žene u visokoškolskoj nastavi jeduake su onima koje imaju niuškarci. Međutim, može se sa sigumošću tvrditi da su u svesti nekih Ijudi na Univerzitetu (među njima ima i onih koji, po svojoj političkoj funkciji u društvu, treba da budu nosioci najprogresivnijih shvatanja) ostali fragovi predrasuda o inferiornosti žene. To se vidi, pored ostalog, i u broju žena nastavnika u upravnim telima na Univerzitetu. Koliko je meni posamo dva puta bila je žena dekan fakulteta, a u posleratnom periodu ni jednom rektor ili prorektor. Ali, položaj žene ne može da se posmatra odvojeno od

položaja muškarca, jer on zavisi od celine društvenih odnosa na Univerzitetu. U tim odnosima vlada zakon stečenog prava, zasnovan na činovničkoj hijerarhiji zvanja. Svi po zvanjima mlađi, a naročito apstenti, do te mere zavise od pretpostavIjenih, čak i iznošenje mišljenja suprotnog mišljenju profesora može da utiče na njihovo dalje napredovanje u karijeri. Postojeći sistem ocenjivanja radova, u kome je često važnije ono što se širi trajno, zakulisano, u grupama; sadašnji način izbora i reizbora, koji se zasniva na zakonskom pravu da ocene za unapređenje daju isključivo po zvanju viši za niže (što u praksi ne znači uvek kvalifikovaniji, ili uopšte naučno kvalifikovani, za nekvalifikovanije), ozbiljno ometaju ravnopravni odnos ne samo prema ženama, več i između Ijudi na Univerzitetu uopšte. ■ Da li sistem samoupravIjanja na Univerzitetu menja položaj žene? Samoupravljanje menja

položaj radnog čoveka uopšte. Ono neminovno vodi konačnoj likvidaciji privilegija. Prema tome, taj princip ide u prilog ženama i svima onima kojima nanose štete ostaci konzervativnih shvatanja i birokratskih metoda u upravljanju. Zato i nije za čuđenje to što samoupravljanje nailazi na otpor baš kod osoba čiji položaj, zvanje i funkcije nisu zasnovani na solidnim i odgovarajućim osnovama, na rezultatima njihovog rada. Tome idu na ruku i neki zastareli zakonski propisi o organizaciji rada visokih škola. Dok se sve to održava, javljače se birokratski otpori samoupravljanju, bitna, naročito kadrovska pitanja rešavaće se zakulisano, bez javne i pisane naučne kritike i ocene. Sve to zajedno vući će Univerzitet natrag i odvajati ga od progresivnih kretanja našeg društva. Borba za samoupravljanje ostaje stvar svih om"h Ijudi, muškaraca i žena, koii žele samo obiektivno zasluženu afirmaciju. ■ Dobijaju li uspesi žene u nauci i odgovarajuće društveno priznanje? Uspesi žene u nauci, u svetu uopšte, a i kođ nas, nemaju adekvatnu ekspanziju u oblasti ostalih društvenih delatnosti. Nisam zapazila da su žene-nastavnici u odgovarajućem broju zastupljesne u raznim savetima, komisijama viših organa od kojih zavisi finansiranje visokih škola, materijalno obezbeđenje studenata, u forumima koji se bave pitanjima reforme nastave i njenog unapređenja. Slićno je i u drugim društvenim organizacijama, većima, skupštinama, u kojima se odlučuje o poslovima koje većim, ili ćak najvećim delom obavljaju žene, jer se odnose iskljućivo na njih. ■ šta mislite o tezi da žena, za razliku od muškarca, ima u rađanju dece biološku nadoknadu koja joj otklanja stvarnu potrebu za stvaralaštvom? Mislim da je ova teza zastarela, nenaućna i primitivna, i sa sociološkog i sa biološkog gledišta. Covek kao biće ima potrebu za radom koji sam po sebi ima elemente stvaralačkog. Rađanje, odgoj i vaspitavanje dece jedne su od najbitnijih stvarelačkih aktivnosti u Ijudskom društvu. Žena je biološki predodređena za ove funkcije. Ali, istorijsko iskustvo svih Ijudskih zajednica potvrđuje da nigde i nikad društvena uloga žene nije mogla da bude svedena na rađanje. Naprotiv, ukoliko je neka društvena zajednica doslizala viši stepen svog

ekonomskog i kulturaog razvoja, rasla je i širila se stvaralačka uloga žene. Sva nasilna ograničavanja žene na dužnosti majke i supruge (zatvaranje u hareme, strogo potčinjavanje mužu) samo potvrđiuju da se ulogu žene u društvu, čak ni najgrubljim društvenim nasiljem ne može pojednostaviti i ograničiti. Dakle, teza da žena po prirodnkn zakonima ima u rađanju nadoknadu za druge oblike stvaralaštva protivna je Ijudskoj prirodi žene. ■ Kakvo je Vaše mišljenje o današnjoj generaciji studentkinja? Moje neposrodno posmatranje omladine u nastavnom procesu, i drugde, uverilo me je da ona, pa i studentkinje koje su njen deo, pozitivna, i da nema ničeg u čemu bi bila gora od prethodnih generacija. Njihov intelektualni profil je onakav kakav im stvara porodica, škola, društvo i njihov lični interes. Nisam pristalica onih ocena koje kažu da naši studenti i studentkinje (i ovde je teško odvajati Ijude prema polovima) donose iz srednje škole manje znanja nego ranije, da im je opšti kulturni nivo niži, da postaju lošiji stručnjaci nego što srro mi stariji. Takve ocene su sasvim proizvoljne. Razvoj nauke i razvoj Univerziteta, bolji životni usiovi, obrazovanje preko modernijih sredstava informisanja, sve to, hteo to neko- da prizna ili ne, omogućuje da studenti danas znaju više nego što smo to mogli mi, pre trideset godina. Razgovor vodila

STIIOENTKLMJA GUUUA' V S LIST BEOGRADSKIH STUDENTKINJA ' JL_ i in >rn rwfni rnrnnTnT-T — .