Студент

VLASTODRŠCI I NAUČNICI

Institut za istoriju književnosti, tema desetogodišnjeg razgovora u javnosti, najzad je postao predmet dosta žučnih rasprava u Veću filološkog fakulteta, mestu gde je možda i ranije trebalo više govoriti o njemu. Kako me je pitanje osnivanja Instituta za istoriju književnosti interesovalo od trenutka njegovog postavljanja u javnosti, rado prihvatam ponudu Redakcije da i na stranicama „Studenta" iznesem mišljenje koje sam več izneo na sastanku Veća. Ja sam za Institut, ali smatram da bi on trebalo da ima druge zadatke i drugačiji sistem rada i da mora biti nezavisan od univerziteta ili bilo kakvog drugog naučnog tutora. Ako danas i privredno preduzeće može poslovati samostalno, tim pre pravo na samostalnost valja đati i naučnim institucijama. Ono je u uskoj vezi sa slobodom stvaranja u nauci. Suprotstavljajuči se pri-

pajanju instituta za istoriju književnosti Filološkom fakultetu, nikako nisam mislio da osporim činjenicu da Beogradski univerzitet, pre sve ga, treba da bude naučna institucija. Isto tako ne isključujem ni mogućnost osnivanja naučnih instituta na univerzitetu, ali mislim da ih valja osnivati samo tamo gde su neophodni kao instituti za pođizanje nastave na savremeni naučni nivo, odnosno tamo gde je profesorima nemoguće da se bez njih bave naukom. U đosadaŠnjem rađu instituta za Istoriju književnosti tako nije bilo. Univerzitetski profesori ove struke bavili su se i mogu se i dal je bavlti naukom bez prislužnog instituta. Ovo, naravno, ne znači da njima neće biti ođ koristi postoianje instUuta kao naučnog tela niti đa oni neće ako institut ima potrebe za njihovom stručnom pomoći rađiti u piemu. Reč je samo o tome da insti-

tut ne bi smeo da bude njima podređen. Ni njima, ni fakultetu. Prilikom organizovanja ra da u institutu za istoriju književnosti mora se povesti računa o činjenici da se u Beogradu naukom o književnosti bave ne samo Ijudi sa fakulteta nego i mnogi izvan njega. Ima oko desetak istoričara književnosti koji su ili doktori nauke o književnosti (jugoslovenske) ili dobitnici Oktobarske nagrade, a nisu na Univerzitetu ni u institutu. S kakvim pravom onda mi koji smo, sticajem okolnosti, dobili katedre, dobijamo uz njih i rukovodeća mesta u institutu, dok se drugima, koji su takođe pokazali uspehe u naučnom rađu, ne pruža nikakva mogućnost da se u odgovarajućoj naučnoj instituciji bave pozivom koji su izabrali po svojoj ličnoj vokaciji? (NASTAVAK NA 3. STRANI)

PROSJAK

Starac nekakav, bele brade i haljine, seđaše na kamenu pred kapijom. Kađa su Fileb i Kalija naišli, oslovi ih ovako: Valjani muževi, Apolonu nalik! Dajte siromahu obol da se prehrani u starosti. Tako mi Apolona, ako me poslužite, učinićete dobro delo svom bližnjem, jer i ja sanjam iste snove kao i vi, iako mi je kesa prazna. đok su vaše sigumo do vrha pune! Fileb okrenu glavu na drugu stranu i ne dade mu nlšta, Kalija izvuče odmah iz pojasa kesu i dade starcu obol. Cudim ti se, Kalija, reče mu Fileb nakon toga, da te laskanje može na nerazumne postupke navesti, kao lepoboku ženu koja svoiu đarežljivost prema nama odmah pokaže, ako joj pohvalimo lepotu i ako nam je srce još uvek zeleno. Ti znaš da sam spreman istrajno vrlini služiti i pržiti se na vatri, ako se to potrebnim pokaže, da bi se učinilo neš J / zbilja valjano i značajno, ali ako je razum onaj koji nas vrlini vodi najkračim i naisigumijim putevima, ne mo že ono što je protivrazumno biti sa njom u sklađu. To bi bilo isto kao da hoćeš uloviti r’bu nošto si pretbodno odba r ‘ ; o ud ; cu. I zato, ako ti razlozima dokažem da je ne-

razumno prema prosjacima, bili oni mladi ili stari, velikodušnost pokazati, to znači da sam te istovremeno übedio da to nije ni dobro. Svakako. Prosjačenje nije dostojno čoveka pa mi, čim orosjaka vidim, na oči padne nekakva magla i zamuti mi svetlost. u ustima osetim odvratan ukus a nozdrve mi za golica smrad. kao da vidim kako nekoga biju ili čereče. Ne govori mi kako nema ničeg čudnog u tome što jedan čovek čini dobro drugome i njegovu nesreču sažaljeva, pošto je to u skladu sa Ijudskom prirođom, kad dobro znam da prosjak ne živi od Ijudske dobrote i darežlilvosti, već od sopstvenog poniženja! Priznaćeš da je cena koju on mora platiti suviše velika da bi se takva trgovina isplatila. On je dobio obol a ti uverenje na plemenitost i velikodušnost, pa si, kao što vidiš, dobio mnogo za male pare! Zapazio sl da oni, prosjaci, rado okupljaju oko kockara, jer ih tamo privlači zveka novca i odlični izgledi na dobit pošto u kockamicama srečnih Ijudi mora biti: kad toliki drugi gube neko -nora dobijatil A ko su ti sre :ni kockari? Svakako oni ko ji najveštiie ix>dvaljuju. rđa vi Ijudi pohlepni na tuđ novac. Mora ti izgledati čudno da jedan isti čovek daje :amo gde istovremeno otima. Zato slušaj i ovo: Jednom kada sam Setao gradom sa Kleobulora, svojim nekadašnjim prijateljem iz mladosti, spazih nasred puta kesu koja beše na moju nesreću puna novca. Ispred nas iđaše jedna grupa Atinjana i kesa je verovatno ispala nekom ođ njih: bllo je dovoljno samo viknutl jače pa bi ona ponovo našla svog vlasnika. Umesto toga» Kleobul i ja brzo promenismo ulicu, ni reči ne govoreći. Bio sam mlađ i ne znadoh još šta je novac: činilo mi se da je došao u pravi ćas jer sam već tada nameravao posetiti Afroditine kće* ri u njihovome leglu. Kleobul mi nije mogao biti savetnik i podsetiti me na vrlinu, bio je mlad i lakomislen kao i ja i verovao da je ovaj svet stvoren njega radi, a da je najviše dobro uživanje. Podelih sa njim nađene talente na jednake delove: znao sam da ne činim dobro, jer mi je na duši bilo veoma teško pa mi se činilo da će mi odlaknuti ako u rđavorn đelu saučesnika imam. Mogao sam celu kesu za sebe zađržati, pošto sam je ja našao i Kleobul mi ne bi zbog toga ni jednu reč prekora uputio. (NASTAVAK NA 6. STRANI)

MILAN KOVACEVIC

'*•I• * : j a » ■ I | ija ««s||Ji « g M S & q gs 5 < " - s " 5U j |