Студент

za drugačiju nastavu

Došlo je vreme za temeljnu reformu univerzitetske nastave. Nje neće biti bez odlučnog angažovanja, pa ako treba i pritiska, studentske organizacije. Dobri i progresivni nastavnici ne plaše se takve aktivnosti studenata. U ovom napisu neće biti reći toliko o lošim katedrama, odeljenjima i fakultetiша. Njihovi problemi su daleko elementarniji od onih koje treba rešiti reformom nastave. Krajnje je vreme da se u svojim razmišljanjima i praktičnim naporima oslobodimo uskih okvira koje nam oni nameču. Pisac ovih redova izneće samo nekoliko ideja u želji da podstakne širu diskusiju. Na jednom broju fakulteta, tačnije katedara i odeljenja, nastava daje vrlo obimne informacije o rezultatima nauke. Dobar deo našeg univerziteta u tom pogledu ne zaostaje mnogo za solidnim svetskim univerzitetima. Kako se nastavnički kadar razvija, tako su ti opšti pregledi kursevi, seminari i obavezna literatura svake godine sve obimniji. Na taj način ispitna građa je dostigla ogromne, ponegde čak monstruozne razmere. Stara bolest naše nastave preterani istoricizam mnogo doprinosi takvom stanju. Ne treba zaboraviti ni to da su nastavni planovi više puta proširivani uglavnom zbog želje da se svakom novom nastavniku obezbedi njegov pređmet. Zbog te situacije ni svi najbolji studenti nisu u stanju da diplomiraju o roku. Ne treba da se zavaravamo da je preterana dužina studija posledica isključivo teskog materijalnog položaja studenata, nedovoljnog predznanja donetog iz srednjih škola i sl. Do najveće štete, ipak, ne dolazi zbog dužine studija, već zbog onoga što ne daju mladom čoveku. On dobija veliku sumu znanja sa kojom ne zna da raspolaže samostalno. Zato nam je potreban univerzitet koji će se orijentisati ne više na ekstenzitet, nego na kvalitet naučnog i nastavnog rada. Nastavnik koji _ne podstiče studente da samostalno i kritički misle o načnim činjenicama nije na nivou savremenog univerzitetskog profesora. Zato su suvišni opšti kursevi tamo gde postoje odgovarajuće knjige, udžbenici, skripta i literatura za spremanje ispita. Neophodni su specijalni kursevi bez kojih nema dubljeg ulaženja u savremene naučne probleme. Nastavnici koji nisu u stanju da redovno drže tateip kurseve de facto nisu naučnici, već samo predavači koji reprođukuju opšta mesta.

Potrebna je 1 veća fleksibilnost u podeli nastavnih časova. Po širini svojih interesovanja i rezultata mnogi profesori prevazilaze granice uske specijalnosti za koje su izabrani, ali ih tradicija opštih kurseva čvrsto vezuje za njih. Sem toga, nastava je isuviše orijentisana prema prosečnim, pa čak i ispodprosečnim studentima. Nema dodatnog rada sa grupama najtalentovanijih studenata. Dobri univerziteti u svetu, za razliku od naših, omogućuju studentima da prema svom interesovanju upisuju vrlo različite kombinacije predmeta. Kad jedanput diplomira čovek kod nas nema mogućnost da upisuje nove semestre ispunjene nastavom i ispitima iz specijalnih kurseva. Bez toga nije moguće zahtevati od stručnjaka da se neprekidno usavršavaju i daju dokaze o tome. Reizbori za pojedina radna mesta mogli bi se direktno povezati sa takvom nastavom. Još jedna ideja: svaki nastavnik treba barem jedno predavanje u semestru da drži ne samo pred studentima, nego i pred publikom; na početku semestra fakulteti bi obavezno objavljivali program takvih predavanja. Univerzitet je poodavno praktično zatvoren za nove talentovane Ijude, ali ne samo zbog nedostatka finansijskih sredstava. Ruku na srce, dosta nastavničkih mesta drže nedovoljno sposobni Ijudi. Prilikom unapređenja još uvek veliku ulogu igraju godine starosti i službe. „Starosedelac“ će po pravilu biti ponovo izabran ili unapređen dovoljno je da je u međuvremenu ~otaljavao“ svoje dužnosti. Pošto to znaju, Ijudi ~spolja“, pogotovo mlađi, ne prijavljuju se na konkurse. Zato nam je neophodan i oštriji izbomi i reizbomi sistem sa tajnim glasanjem kako bi se savladala familijarnost. Samoupravljanje na univerzitetu je dosta primitivno. Sednice članova katedaга, odeljenja, veća i saveta pretrpane su glomaznim dnevnim redovima posvećenim tekućim pitanjima. Organi samoupravljanja koncipirani na moderan način preneli bi takve poslove na svoja uža tMa, egzekutivu i administraciju, pa bi se koncentrisala na vođenje nastave i naučne politike. O materijalnim pretpostavkama za reformisanu nastavu namerno nisam govorio, naravno ne zato što bih situaciju smatrao zadovoljavajućom. Naprotiv, ona зе ispod svakog minimuma, ali o njoj se toliko puta govorilo bez uspeha, tako da je yeć tužnp i otužno sve to ponavljati.

Or SVETOZAR STOJANOVIt

veliki i mali kompleksi humanista

ГМ. waA.iUL Ud UX\JI C-U LESEK KOLAKOVSKI (odlomoi V

Sukobi dvaju svetova: sveta tehnike i sveta humanistike, proizvode dva stava, koji u krajnjoj liniji izražavaju ono na■’ocito osećanje apsurdnosti što ga svaki od ta ova sveta doživljava u međusobnom suočenju. Postoji —• s jedne strane stav koji zauzknaju om humanisti koji se u svetu ophrvanom tehničkim naporima ponašaju kao ka'uđeri-franjevci kad se nađu u Monte Karlu. o druge strane postoji stav tehničara koji se Prema svetu humanista odnose kao radnici sa građevine kad ih sa prozora salona posmatra bcsposlena gospoda u smokinzima. FranjevCl doživljavaju u kockamici istovremeno dvo-‘‘truko osećanje: hram kocke u principu pobuouje njihovu osudu, a pored toga obuzima ih tjutnja kad uvide potpunu suvišnost svoga onsustva na tom mestu; oni nalaze utehu i u osećanju vlastiie superiomosii nad ..jentelom koja se srodila s lokalnim institupja.rna, ali ipak nejasno osećaju da takvi doživ,' а }1 'kompenzii-aju tek najobičniji gnev suviš'in liudi. Sa svoje strane, radnici sa građevine idKođe doživljavaju pomešana osećanja: prezi• u besposličare u smokinrima, ali se u isti mah rnogu uzdržati da im ne pozavide na njiho'OJ bezbednosti; oni nalaze utehu i radost u secanju da je nošenje cigli nasuprot salonош džavTljanju nesumnjivo koristan rad. 1ш ,I e ta uteha i potrebna da bi u sebi ugu• i pnrodnu želju da se i sami radije nađu u ; ar? -U 1 t* ez brižnih i dobro obučenih besposliv- 7 u banalni kompieks niže n? a 7 1C ! St i *.P°d maskom prezira prema okoliKa *uderi-franjevci kako to obično biva dili п . а ЈB°га rešenja: da bi samu sebe übeu Konsnost svoga prisustva u hramu koc_ ‘ ОПЈ , u njemu drže propovedi, na koje im 4u< i cu^a - odgovara gromoglasni smeh 'чјИр aCa - aravn °. sledi očekivani rezuitat. 1 reci odsustvo rezultata: umesto da se

rasterete, kompleksi se još više i nesnosmje zamršuju; traže se sve veče kompenzacije u vidu pojačanih doza uzajamnog prezira. Mi uopšte ne tvrdimo da nam je poznat lek za rešavanje tih sukoba; ne tvrdimo čak ni to da su takvi lekovi uopšte mogući, niti da će ih nekad biti moguće pronaćii pa zatim odluć no i uspešno prepisivati. Sve u svemu osta је po starom. Međutim, pokazuje se da ponc’kad nastupaju trenuci smirivanja т popuštanja, pa čak i privremenog otklanjanja nagomilanih neprijateljstava, a to onda uslovl java izmene u pogledima, koje se ne mogu veštac; kii izazvati. Tako se dešava onda kada kaluđeri-franjevci iznenada i odjednom uvide da oni sami nisu nikakvi sveoi i da mesto kojc su uzimali kao kockamicu predstavlia .nešto sasvim drugo, tj. i onda kada se radnra sa ubeđuju da tobožnje društvo oestx)sličara takođe predstavlja nešto drugo ođ onoga što su oni zamišljali; radmci uvidaju da se ш tu vrši izvestan posao, štaviše takav bez koga bi njihov vlastiti truđ na građevmi bio lišen svoga smisla. Da bi se, međutim. takve izmene u slici sveta reahzovale, potrenno ie da postoje naročite okolnosti, koje ‘>с ne moeu proizvesti nrema porudžbini; mozc se jedino jx)magati da se te izmene ispolje u povoljnim uslovima. . .. _ ... Pomcnuti uzroci ovakve situacije (konfliktne prin. ur.), koji leže u P riro J]l o .’ vojnoj tendenciji nauke same, bez sumnje su samo delić stvamih uzroka cpadanja dmstvenog prestiža i društvene funkcije znanosti. Ostali uzroci nalaze se u nesposobnosti humanista da jasno uoče i saglcdaju P otr ‘‘' be sveta u kome žive, pravac njegove priroci ne cvolucije i, samim tim, ulogu koju u tom svetu može odigrati njlhov rad. Umesto da savremeni tehnički napredak prihvata kao neu pnzivo realnu tačku gledišta svih mogućih refleksija i da tomo prilagode sve svoje napore,

mnogi humanisti zadovoljavaju se time da se predaju razmišljanjima o uništavajućcm pritisku tehnike i duhovnoj varvarizacljl Ijudske vrste, koja iz toga proističe. Odsustvo sarnosvesti i samosaznanja u pogledu vlastitog me-

sta na zemlji ne može se ničlm drugim zamenitl, a znači isto to što i odsustvo unutrašuje inspiracije za vlastito stvaralaštvo, kome u takvoj sltuaclji pretl profesionalna sterilizacija kojoj nema ravne ni u jednoj drugoj oblasti društvenog žlvota. Filolozi epohe preporoda odiično su znali zašto studiraju sirijske prevode »Novog Zaveta; Bayle je znao ci;lj radi kojega je pisao svoj Rečnlk; isto tako je i Marks bio svestan zašto se udubljuje u mehanizam kapitalističke ekonomike.,. Humanista koji je lišen svesndh izvora nispiracije za svoj vlastiti rad. može saшо jadikovati da ga je pokvareni svet prestao da razume. ... Ova naša razmatranja potekla su iz uverenja da opadanje i redukcija društvene vaznosti humanističkih nauka predstavija zaista opasnu pojavu, ali da ni ta redukoija ni opasnosti koje ona sobom donosi nisu rezultat tehničkog progresa i ne mogu se otklondti be zuspešnom grmljavinom protiv »tehničke varvarizacije čovećanstva«. Svaki onaj koji smatra da tehnički progres predstavlja stvami izуог duho\Tie i moralne varvarizacije, osuđen je na jalove katastrofične istoriozofije, prema kojima Ijudama ne preostaje ništa đrugo nego da nemoćno očekuju fatalne neizbešne trijumfe varvarstva u svim oblastima života. Naše uverenje, da oruđa nisu izvor Ijudskih nesreća, već da je to naćin njihovog korišćenja zasnovan na postoiećim odnosima kolektivnog života i poslojećim ideologijama. izgleda nsun tako očiglednp đa je skoro sramota ponavijati razloge u njegovu korist. Sa ovoga naj-

0 ..Stodentovoi" nogrodnoi onketi čitoito no strani B

opstijeg gledišta nema mkakve bitne raalike između savremenog doba i bilo koje protekle epohe u kojoj je dolazilo do izvesnog progre sa tehničkih nauka, i razlika između vođonićne bombe i pronalaska baruta ima čisto kvantitativni karakter. U tom pogledu, übrzani tehnički napredak izgleda da тје suštinski specifican za naše vreme, već su to tehnokratske ideologij> i doktrine koje sn jim posiredno. stoje u vezi, a koje spaidaju u oblast duhovne kulturt i mogu nasuprot samo razvitku oruđa biti predmet efektivne i efikasne kritike putem intelektualnih i ideoloških sredstava. ... Glavni problem humamstićke Tculture sastoji se danas u tome da se sav rad ћшпатsta prilagodi upravo toj situaciji. Reaigovanje na opasnost od tehnokratije spada u ’gJavne zadatke koje humanističko vaspitanje mora imati na umu; njegova će efikasnost žavisiti od to-. ga hoče И se humanisti pokazati sposobnima da se umesto oplakivanja vrednosti koje nepovratno prolaze adaptiraju svetu mo derne tehnike... Humanisti se ne smeju pod izgovoroin antipatije prema ideologijama ■— odricati učešca u procesima nastaianja, formiranja i odumiranja ideologija, ukoliko ne žele da se ti ргоcesi okrenu protiv njih i njihovih vrednosti. I mje taoio... da angažovanje u tim procerima automatski znaci izdaju naučnog poziva humaizves™. društvem fakti, iz\esru istonjsk l fenomem, izvesne sta'ane Ijudskcg zivota ili irvesni proizvodi kulture privla«'e paznju humanisite negativnom Ш pozitivпош \ezom sa vrednostima koje on akceptlra onda ш iz kakvog istorijskog 51i psihološkog zakona ne proizilazi da je podleganje toj inspuaciji identično sa stavljanjem sadržine i>aucnog rada pod diktat ocena uzetdh unapired LESEK kolakovski (odlomoi) (PREVEO S. S,)

STUDEJNT БвВПА Шll 16. APftlL 1968. b s_ UST t/jfikv BEOGRADSUB STDDENATA t I л II