Студент

ATA

Koji ovo zapisuje, Konstantin Gorča, zna: Cm-ek od koga počinje priča, Nastas Mladenov, Bugarin dobgglica od grada Pemika ispod plandnc Vitoše, sin mutnih i krvavih vremena buna i ustanaita, bio je Ijudina nad Ijudinama, podrug i vetrogonja, mrzilac Tu raka i slabotinje i mleka i mršavih žena, übojica, lomjvrat i stamen-kamen, pred čijom su bičjom snagom strepeli mučaljivi i krotki cvetojevački seljaci, potomci nekog mirnog pokornog roda ćumurdžija i čobana i vidara, sveteći mu se pakosnim pričama iza leđa da je nlod divlje proklevene Ijubavi Ciganina čergara i neke uspaliene bugarske udovice, veštac koji na nrsima i leđima ima krvave mrlje u obliku dećjih glava, krvopija koji svoju snagu obnavlja koljući zubima jaganjce ppvence, 1 sluga repatog koji u noćjma s mesečinom izlazi na obližnja brda da bi tamo igrao i lomio drveće Skr’aće mu vratinu njegov gazda s papcima i magarećim repom. Trgnuće mu krv na nos 1 na usta kad dođe čas da mreti treba. Odneće ga kirge i morije. šaputale su i krstile se za njim mršave i usukane cvetojevačke žene, čekajući sa testi jama i vedricama na obramicama pored izvora u potoku Minuće i njegova sila. Ludovaće još malo, ostareće, poguriće se, onemoćaće, obezubiće. Lecaće pored plotova ko i svaki od nas. Smejaćemo se onda. zloslutili su i proricali pomeljari u vodenici, osluškujući pl]ustanje vode na vitlu i mumlanje kamena i brbljanje čeketala kako bilo da bilo. Nastas ]e živeo kako je hteo, ili možda ka ko je jedino umeo, silio se i prsio: sam ie na rukama iznosio volovska kola do glavčina utonula u gusto blato na r>utu prema Lepenici i Antoniievoj vodenici, dok su se zgrbljeru vi uzalud nanrezali i klizali _ i padali na zadnie noge, sam ie nosio cela okresana hrastova de bla uz obronak viŠe potoka na kome je gradio kuću, dok su po četvorica niegovih snažnih sinova malaksavali i dahtali i znojili se na uzbrdici, sam je u potoku zadavio plećatog i do zuba naonržanog Miloševog pandura, koji beše došao za oorez, i sam ga zakopao u zabranu, dok ostali seliaci đanima nisu smeli da privire iz kuće, očekujući bog zna kakvu ođmazdu iz prada. sam ie, pred gostima iz Resnika i Brzana i Botunja i Dobrovodice, ispijao čabrić prepečene rakiie i jeo prase sisanče i tamanio ostala iestiva čak

i trećeg dana Dimitroiv-dne, dok su rođaci pijgni hrfcali u slami na gipnnu i upanieepo Iježali od njegovog urlikavog ojkanja, sam je na saboru u Komaricama i vašaru u Batočini zadržao fijaker sa dva besna pastuva, dok je oko njega udivijeno* blenuo praznički nadodoljen svet i krstili se poboini starei i krišom u maramu uzdisale jedre seljanke, i takav, rogobatan i siiovit, naprasit i hvalisav, napadan i lažljiv, ušao u zgranute priče koje su se poronosile po selima, sa sedeljke na sedeljku, i dopiraie do ušiju košutnj avih kaluđera u manastlru GranČarici. Preklape je sedam dana napijgo goste pa slayi i posle ih sve rasterao isukamm nožem. Lane jp trojicu Donjomfdaca pre bio kad ih je zatekao pored štale. Kolko ovi dana dve noći se iz njegove kuće čula vriska i piska i kuknjava tučene čeljadi. romoriile su boeomolike koje su u manastir dovođile svoje kliaste i slepe i padavičave i po ludele, Ijubeći smemo čvoraste kaluđerske ruke i krsteči se pred potamnelim ikonama u mraćnoj grančaričkoj crkvi Ne valja svojom se snagom prsiti i hvalisati, jer je snaga za tren i nićija večna nije. Još manie valja iskorištavati je da tučeš svpg:? bližnjega, jer silni treba da štiite nemoćne, a jaki da zaštićuiu slabe. Inače je sve đavplja rabota. mrnrdiali su uzgred kmpni zadrigli kaluđeri, otvaraiući trebnike nad glavama kljastih i slepih i padavičavih Ali je Nastas, gluv za tuđe reči i savete, terao svoie i činio šta mu se sviđalo. ponekad tvrdoglav i nenonustliiv kao konj amm, ponekad blag i mek kao bogomoljac, ponekad prek i nanrasit kao razgoronađeni pandur: sjeseni ie skmšeno, golofflav i u čistoj koŠulji, sekao okmgli kolač slavski, pobož no gunđaiući: Hleb naš posred pas, vo vjek i amin! Nek nas slu zi zdravlje i svaka sreća! 0 meSpjeđama je besno prangiiao na svadbama i saborima, pomamno vodio kolo isnred pocrvenelog uplašenoff eaiđaša i fmlaša, mahnito preskakao visoke vatre od basrromovih suvnraka, tamanio hrpe crvenih lubennca stoieći u vodi do pasa. prvi je stavio kamen u temelje nove svetoievačke crkvice. nrvi se poneo na kube da postavi krst i nrvi poneo teški stari bariak na litiji za kišu, smemo i skrštenih mku slušao i nedeliom zanenušane propovedi nopa Radoia, istog takvog pođmera i gorogana. nomešane sa kletvama 1 hezbožnim sočnim nsovkama, predano je i razmetlijvo krštavao mnogobroj nu decu nanoličarsku i svima davao svoje ime, na đan pričesti uzimao je nafom za celu svoju norodicu i no pekohko testiia bogojavlianske vodice koia se pre ko godine nikađ ne ukvari, nostio je za vreme mrsa i tprsio

za vreme posta, govoreća da su stege i zakoni izmišJjend za cme koji sami ne mogu da ih stvaraju a post za one koji nemaju cime brke da omaste, a zimi je sa prozora u kurjake koie su pp spegu sa bpda 1 zavijali oko tprova, ne uterujući u laž seljačke priče da je jpdnog kurjaka u štali golim nikama zadavio kao da je neko slabašno štene Mnpgi će ioš ovako da se suše na vetru. 'Oću da i zver i čovek i tica i travka zna šta je Nastasovo i da se s Nastasom ne treba tek onako u kolo ’vatati. ’Oću, brajko, da stra jde ispred poitoVanja, zort ispred poštenja; brundao je pred su sedima, pokazujući golemom šakom na ono nekoliko kurjačkih koža što su se stalno sušile pod njegovom strehom! Ti najbolje znaš. Nastase. Slabi smo mi liudi da bi se s tobom preli, Nastase. Imamo mi preča posla nego da tebi neko zlo smišljamo Nastase. Ti najbolje znas sebe i druge, Nastase. Komšije smo i prijateljii, Nastase. užurbano su odgovarali prisutni seljaci, ustima od uva do uva i spletenim prstma pokazujući da su čisti i dobromisleči prek i osion prema tuđinima, Nastas je sa svoj.im ukučanima bio još gori, još natmureariji, još silovitiji, smatrajući da su njegovi kao volovi i psi i konji, možda i beznačajniji jer ga nikad "ništa nisu koštali: uvelu svoju žemi Stamenu, dovedenu iz daleke Grule pravo od ovaca i utučenu neprestanim batinama i porođajima, i osam sinpva šjrokanlija, izrođenih za desetak prvih godina Stamenipe fane plodnosti i plećatih skoro kao i on sam, tukao je prečesto žuJjavim teškim pesnicama i gazio kaljavim nogama proklm|ao ih i psovao dmmskim rabadžijskim kletvama i psovkama, nazivajući ih jajarama i polozarama 1 zevzecima i pasjim nakotom koji mu krv sisa i žile kida i polsožnost mu ne poštu ju jer ne uviđa muku i patnju njegovu da ih odbrani od bezbožnog lopovskog sveta i gadaluka svekplikog i nečisti svakidašnje, dok mu je Stamena, tupa i prestra§pa. oronula i zbabana, uveče skidala skorele opanke šivenjake i prala čvornate npge s krivirn prstima i cmjm polomljenim noktima, nežnije i pažljivijp nego svoju odojčad nekada, a sinovi ćutali kao nemaci i povijali debele snažne vratove podlivene krvlju potajice u sebi očekuijućj njegovu starost i onemoćalost koji će ea skvrčiti i umirifci, beleštine i smrt koji će ga zbrisati sa lica zemlje Nožem bi trebalo presedd ockov pasjaluk i pizmu, i prosuti mu zversku odliudsku krv zarad bogoueodnog dela, zarad spasa njegove dindušmanske i naklenske dnše. prosikta iedne noći posle vršaja Dušan, naj-

starigi, najplahovitijl i ocu najsličmiji, sav modar i prefcučen kao bangava raga Zar na oca ruku da digneš, sdne-nesine? Ako paplatu tražiš, imaćeš i ti sipove da ih biješ i naučiš. A ovaj će zdrnuti nesrećnlk sam nešto skriviti što će mu glave doć. Jedva čujno prošapta kroz mrak još budna Stamena, trljajući bolna leđa, iskrivljena neprestanim batinama i dirindžaniem pp njivi i kao đa je jedna Stamena, znajući mu pustu i jarosnu i ojađenu dušp, samomučiteljsku i opasnu silinu, znala ili nejasno predvidela šta će se desita, jer se nešto strašno i čudovišno moralo desiti: u gaju ispod guste šume prema Resniku, na skorašnjoj seoskoj krčevini, o kopanju slabunjavog kukuruza, Nastas, radeći neumomo između ostalih kopača na vrelom suncu koje se te godine pomamno okretalo u pobelelom nebu kao usiijano klube i peklo kao užareno kovačko gvožđe, osećajući u svojim venama skoru hladnoću i skoro umiranie, vlagu i memlu groba, zaslepljen velikom muškaračkoirj požudom i slanim znojem lcoji piu je curkom tekao niz leđa i lice, videći kao kp>z maglu samo utvare i senke života koji malaksava kao pastuv pod štrojačkim Čekićem koji mu zdruzgava mošnice, samo avetinjski pustu ispucalu zemlju koja netragom upija i prožđire njegovo sve jalovije seme čoveka koji stari i kopni kao živina i zver i stoka nerazumna. majmito ođbaci od sebp motiku, pograbi mladu i tek dovedenu ženu Koste Dramića, Nikoliju, ornokosu i sjajnooku uzviiušu sa bokovima kao sapi mlade kobile ih vreli oživeli glatki kamen, čija mu stegna. sjajna i obla, zabelesaše kroz koprenu svetlosti i tame, trkom ie odnose u šumu, nozdryama žuđno loveči miris ženske podatpostj i mekote. dahćuci kao mladi usplamteli bik, govoreći ne suviše bezbožne reči, zatim ie silom prignječi na stmmilom lišću i opalim Rrapfticarna. u polomlienom šiblju, i tjivlji krijc zadovplistva i zverske podašnosti, vrisak očaiania i slasti i slađostrasnog bda, kaza mu da se seme prihvatilo žep'ne nedirnute i usisavaiuće materice večno pplođavane majke i porodilje i svetice i kurve Još sam živ. Gospode i još orem među ženskipi buitiuama. Još rpoje seme pali tuđe utrobe, ioš će moii sinova cvileti kad budu dolazili. To sam ia. Gospode. i šta mi možeš. Riknu razdrlieni Nastas, skačući na noee i lomeći šiblie i igraiući nekakvu besnu luđačku igm Sta uradi. Nastase? Sta pobosrn uradi, cmi nesrečni čoveče? Jer ako tebi niko ništa ne može, mene će bifci i pljuvati. Mene će prokazati. Ti si samo krivac. Ja sam pT'ešnica. Ja sam mrtva. Procvile rargolićena Nikolija sa zemlje, vijući se kao

zrmiya, onako obnaženog trbuha, i čupajuići dugu zamršenu kosu i ko kao da se od toga usijanog dana sve počelo zbivaiti mno brže nego ranije, kao kad ola jurnu ndz breg i sunovrat lete prema dnu i lomu i propasti, skoro onako kako su želeli tućend sinovi i prorekla izmoždena Stamena; uvređeni Dramići i Saponje, mnogobrojni srodndci iz gomjeg dela sela, p>odmukao i potuljen soj poljodelaca i kalemara i štrojača, doseljendci odnekud sa Kosova ili iz Arnautluka, pobesneše kao zaraženi psi, kao ćopor ostrvljenih kurjaka, i sačekivahu ga, s noževima i skraćenim puškama i naoštrenim kosama i srpovuma, na svim preskakalima i senokosi ma i vršama i konopljištima i vrludavim putcljcima i bogazama kojdma je stupala njegova noga, čak i ii crkvenoj porti o crkvenoj proslavi, čak i na groblju o sahranama, zapenušano pretečd da će uštrojitd tog poludelog pastuva koji opasuje tuđe žene, tog smrdljivog vepra za ko ga su sve krmače iste, i ne uhvatiše ga nijednom, dok Nikolija, tučena i pljuvana i prezirana, iz bačena u štalu da tamo jede sa stokom, uzimu rodi đete sa ogromnom glavom i majušnim smežuranim telom, gluivo i mutavo i slepo presmakče, i zajedno sa tim nakaznim neželjenim stvorom udavi se u bunaru tspod Nastasove kuče ćija vrata sutradan osvanuše namazana izmetom, i cvetojevačke mršave seljanke, osvetoljubiva zlopamti}a, pričale su docniie po sedelikama da su se tog februara, odmah posle nezapamčenih mećava i mrazeva nad selom pojavila silna iata vrana i gavrana i svakojakih ntiĆurina koja su krešteći, predvođena jednookim biiliinama sa belim ćubama u obliku zmijskog jezika, nanadala Ijude i sfoku sve do prvih dana proleća kada pop Radoje kletvama i psovkama istera blud mka iz crkve, osvećene božje kuće, i iz svekolike kristijanske zajednice Onaj, koji je zbog nas na krst razanet, reko je da mora da vlada Ijubav, sunce vam jarko. Zato nek su prokleti svi koji rpuče i übiiaju i krše božje za : povesti. Zato nek skapa u tami neznania ovai oskvmiteilj, simce mu jarko i krvavo. rekao je ispred oltara pop Radoie, tresući žuljavim pesnicama nad pognutim i čupavim seljaćfcim glavama. Možđa nekom slabiću treba )iubav i noštovanje i srpernost. Možda ioš ima zevzeka koii žive po zakonima i nronisima, ier su ništavni i puđliivi kao živina. A ia sam sebi i Bog i pomozi boa, i kazna i naerađa. Riknuo ie Nastas prema oltaru i besno iur nuo nanolie. na prolećno sunce. pesnicama i ramenima fcrčeći sebi put između zgranutih seIjaka, Ipak, kao da su se uskoro os-

tvarila Stamenlna »mušena i jed va proceđena proricanja i pop Radojeve zapenušane klotve, iako se sve što se desilo možda desilo samo po sebd, kao što strmoglavijena kola pod bregom sačekuje lom i propast i uništenje: pri kraju proleća, kada se u selu mnogo sta već počelo smirivati i jenjavati, Nastasa na drumu za Lapovo, kod česme u brdu podignute za spomen na izginule botunjske svatove, prebiše neki Komaričani ili Kormanoi, nikad se nije saznalo koji, što im se beše pridružio i drumskoj mehani na prilazima iirovndci i s njima pijančio i kockao se u dukate, koji mu polomiše desnu nogu i vita rebra, isteraše oko i kamenom probiše lobanju, a on se, onako izranjen i polomljen kao da se na njega sručio usov u kamenolomu, preko drvene rasklimatane ćuprije pa hepenici pored Antonijeve vodenice, pre ko smrdljivih baruština zaostalih iza poslednjih poplava koje tih godina behu velike i česte, krpz zabrane i špmarke uz potok, preko groblja i nekoliko raskrsnica, skoro obneznanjen od bolova, dovukao do svoga imanja na obronku preko puta crkve, dopuzao na trbuhu kao veliki ranjeni bik, i skončao na pragu, nemajući snage da vikne, čak ni da zakrklja dovoljno jako da ga Stamena čuje, dok su sdno vd zdravo hrkali u tesnoi čatmari, pored svoiih žena, izvaljenl jedan pored drugog, u smradu znoja i balege i stoČje mokračo i nenranih dečjih pelena i kaIjavih obojaka Ni posle smrti đavo mu n« da mira. Svake se noći viđa jedna grdna senka na raskrsnicama i čuje cvilež. A na kuću mu neko stalno lupa na vrata i zavija u odžakliji. Kažu i da mu se grob otvara čdm gmnu kiše i vetrovi. došaptavale su se brbljive usukane cvetoievačke žene pored izvora u potoku Rekosmo li. Znadosmo li. Jer, šta si da si, isti te kraj čeka i tu nema vrđanja. Skanaćeš, bilo u krevetu, bilo na koniu, bilo u šumi. I ako ne dođe anđeo po svoje, uvek se nađe po neki krvnik koji ti smrsd konce. Govorili su pomeliari u vodenid. pekući prve mirisne pogače od novog brašna a kojl ovo zapisuje, Konstantin Gorča, zna; Stari kaluđer Teodosije iz manastira Grančarice, koji se kasnije nročuo isposništvom i isceliteljskim moćima i postao svetac za sve slepe j kljaste i nerpe i pplndele. zapisao je u to vreme na poleđini manastirske hronike: dukata dvajs' nanoleanderi zovomd pokloni Kristiianin nastas mladenovič na ime molitava zarad iskuplenja mnomif’ Greia nmorri'iie i zarad izbavlipriia \j. Večnaeo neka GOSPOD usliši molbi njegovi. (Ođlomak iz mnnni VIDOS4V STCVANOVTC

ČETIRI GLOSE

O FIMOVIMA AKADEMIJE ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU

Dr. Ivo Pondeliček predaje na poznatoj praškoj FAMU. Posle studija estetike i teorije umetnosti. zatim psihologije i psihopatologije, radio je nekoliko godina na psihijatrijskoj klinici, da bi se zatim posvetio psihologiji umetnosti. Autor je knjiga »Film kao svet fantoma i mitova«, »Fantastična umetnost« i »Filosofski film Igmara Bergmana i problemi njegove interpretacije*. Tokom studijskog boravka u Jugoslaviji, imao je prihku da vidi nekoliko filmova mladih beogradskih studenata, pa smo ga zamolilt da nam o njima nešto napiše.

Zahvaljuiući uspesima »novog talasa« čehoslovačke kinematografjje, praška FAMU (filmski i televizijski fakultet pri akademiji muz'čkih umetnosti) stekla je vefiki ugled među drugim filmskim školama. Verovatno je u tome razlog što su mladi polaznici beogradske akademije dosta uzdržano govorili o mogućnostima poređenja njihovos rađa sa radorp U praškom FAMU. Ni u ovom tekstu se neće nastojati na ovakvom poređenju. No ipak ću vrednovati, ako kažem, da ne nalazim nikakve racionalne razloge za ovu uzdržanost. Imao sam priliku đa vidim nekoliko filpiova vrednih pažnje i, iskreno rečeno morao bih tu uzdržapost tumačiti samo kao neopravdan kompleks. »Pesnik« Vlad ; mira Ancirića je zanimljiv impresionistički, ali ne samo impresionist’čki film. Mislim da je tu reč ne samo o portretu pespika Dušana Matića. Osnovna m sao filma prevazilazi poznata nastojanja impresionističkog portreta, obično složenog iz kontrapunkta između

javnog života 1 intimnog bića. Kada je mladi režiser iskoristio metod filma-ankete i obratio se anonimnim Ijudima sa pitanjem šta o pesmku misle, on nije hteo da glorifikuje njegovo delo. Naprotiv, on je potvrdio naslućenu istinu da pesnik, veliki čovek i vehka ličnost, ne mora nužno biti i poznata ličnost. U ovom filmu kao da sc htela ilustrovati teza Vilhelma Langa Aihbauma da »genije« i »slava« nisu samerljivi, da se jedno drugim ne mogu meriti. Kontrast je između onoga što ličnost pesnika predstavlja 5 onoga čime bi ona dalje trebalo da ž ; vi u kolektivnoj svesti, izaziva tugu. Ili, ako smo prihvatili tezu da je tu reč o impresionističkom filmu. utisak tuge. Pesnik je predstavljen u svom delu, koje hoće da trajno učestvuje u životu drugih. a drug’ su, međutim. izvan njega. Pesn’k je nesn’kom za druge. ali je istovremeno, ako ne i pre sveea. sam. U njenim modernim oblicima, poeziju prati uzaludnost. Puristi će možda »Pesniku« stavliati čisto tehn ; čke zamerke. Film bi u drugoj polovini trebalo da »privajče« montažu. Ali to već zavisi od mogućnosti učenja tehnike i zanata u školi (jer se talentu i umetničk ; m preduslovima u školi niko ne može naučiti) a Vladimir Andrić je u vreme snimanja »Pesmka« imao još dve godine studija pred sobom. »Pesnik« je nre svega dokument autorovog talenta. Lazar Stojanović je završio treću godinu filmom »Ona voli« o nopulamoi glumici Branki Peviđenia u ovom filmu imnonuje trić. Više negn grubost filmskos određeno značenje, u kome nalazirn jasne korespondenciie sa sartrovskom interpretacijom sye

ta, naročito ženskog sveta. Ovo svoje tvrđenje ne potvrđujem time da mladi autor poznaje »Reči«, ciklus pripovedaka »Zid«, a naročito »Intirhnost«. Jasne nersšivosti problema postao sam svestan u filmu Miodraga Đuričića »Deca se igraju u dvorištu«. To je fTm o mtadim delikventima. Režiser hoće da bude diskretan i mladim prestupnipima zaklanja lice. Ali u filmovima ove vrste, u dokumentu, u autent ; čnoj reportaži i u televizijskoj publipistici, čovekovo lice igra upravo najvažniju ulo"u. Bez fizionom'je, Ijudska suđbina postaje tuđa i anonimna, a film o čoveku nezanimIjiv. Video sam i film Drenka Orahovca »Imam seđamnaest 5 po godina«. Ovde je realizovana često korišćena tema: otnladma i bit muzika. Ovakva tema iziskuje u najmanju ruku nov pristup, originalan izraz. Ono što bih zamerio većini ovih školskih filmova, a među njima i ovom tehnički dobro koncipiranom f Imu, jesle da u njima ima malo Jugoslavije. A to ne bi smelo da biide zanemarivano, naročito ne u studentskim filmovima. Np sme se zaborayiti da je pravi filmski umetnik onaj koji ume da stvori jedno od »čuda kinematografije«; sintezu opštih, intemacionalnih, 1 posebnih, nacionatnih vrednosti. Najosetljivije komponovano delo su »Odjeci« Zdenka Melouna. To je portret vaiara Jovann Soldatovlća. Portret? U uobičajenom smislu reči ne. A ako jeste onda je to »portret« za koji se ne bi morao st ; deti ni veoma iskusan reditejj. Istina, na početku filma bljesne nekoliko činieDR IVO PONDELICEK (Nastavak na 7. stranl)

ŠTO D A NE, ŠTO DA DA

Sto da ne siđem i s uma i s druma, što da ne skočim s neba pa u rebra, Sto da nemam sve ono što imam, Sto da jmam svašta što ću imati. Sto da gledam samo svoja posla, Sto da ne dam ono što ne otimate, Sto da ne izdam sve svoje snove, Sto da izdam nekakve nitkove.

Sto da ne pođem kad mi se ne iđe, što da ne dođem kada se ne sme, Sto da sam žedan čega sam žedan, Sto da vam tvrdim da je jedan jedan. Sto da vadim vodu iz vašeg bunara. Sto da ne übijem i caricu i cara, Sto da verujem da Saturn nosi prsten. Sto da ne poginem čim budem spasen.

Sto da ne verujem u sve vaše laži, što da se tajno davim na javroj plaži, što da oplakujem mrtvop faraona, Sto da danima ne gonim krdo bizona.

A ako sve to ne bude tako, Neka me javno svako obesi naopako. All ja vam kažem što vam kažem ja: Sto da ne, a što da da!? ADAM PUSLOJIC

PRIZOR

Konj mlad i strpljiv svome se krajnjem obliku primiče A ne kreće nikud sa nepca pećina. Prvo se ovde izvedrilo; smrt ovde zapretila 2iveo sam iza vas, disao iza vas Usta, na vama se vatra zaustavda da predahne.

BOŽIDAR MILIDR.AGOVIĆ

6

STUDENT