Студент

ČETIRI GLOSE

(Nastavak sa 6. strane)

nica lz vajarevog života. aii one yiše ukazuju na izvorc vajareve 'nspiracije nego na njegove nacionalije. Sve ostalo je dist fili>; sl ka i zvuk. Cist film zato što sc tu zanimljivo osvetljenim snimanjem i originalnim zvukom iskazuje sve, bez reči i bez stvaranja utiska nekakvim »slikoborstvcmi«. Cuj<j se konkretna muzika, sastavl jena od šumova i deformisanih zvukova, ali i konkrelnih zvukova koji deluju kao niuzika. Upravo na simb ; ozi slike i zvuka zasniva se kvalitet ovog filma.

Za razliku od »umetničkih me daljona« određene vrste, ovde Postajemo svesni, da ni filmsko delo nije puki odraz stvari i pojava, već da kod osećajnog autora ima pre svepa značenje samoizražavanja. Mladog režisera 'odi nedefin'sani smisao za razumevanje drugog umetničkog de'a - 0 tome je već bilo nešto tačno i sugestivmo nap : sano, a oapisao je to Andre Bazen. Ot-

prilike u ovom smislu: Moguće je, nairae, da filmski umetnik svojom estetičkom interprctacijom iskazuje onu prvobitnu privlačnost predstavljenog umetničkog dela (čime iskazuje i umetnika) ako ga posmatra samo svojim očima, kamerom, i pređaje mu se u svom vlastitom i jedinstvenom senzibilltetu. Gledaocu, pak, nije dozvoljeno više nego da ide njegovim stopama: da vidi umetnost onako kako ju je video filmski uraetnik, koji je fiksira u filmskom prostoru. Sta najviše cenim u Melounovom filmu? To, da daje stvarala§tyu drugog umetnika onu »ontološku dimenziju«, o kojoj govori modema estetika. To, da u »Odjecima« ostavlja vajarevo delo da živi sopstvenim ž>vctom. Fenomenalist.čki idealizovano shvatanje posmatralo je umetnost uglavnom u njenom odno su prema autoru. Banalni »uinetnički medaljcm« uvek nastoji na

tome da delo bez fizičkog prisuslva autora ne postoji. ZanimIjiv rad sa svetlom i zanimljiva optika snimanja, koja u Melounovom filmu sve Soldatovičeve skulpture stavlja u centar gledaočeve pažnje, potvrđuje misao o »ontološkoj dimenziji« umeV nosti; delo je (i prema svom autoru) trancedentalno, zato Što ga svojim sopstvenim bičem prevazilazi. Ako režiser »Odjeka« izražava ovu misao, on je u najmanju ruku Intuitivno oseča kao uslov za razumevanje umetnosti uopšte. Film Dejana Karaklajlča »Sizif, i1i...« zanima me u dva smisla. Njegov autor je obuzet mogučnostima kinematografije da na potpuno nov način definiše prostor i vreme. Poigravanjer.i, pre svega sa kategorijama filmskog prostora, nastalo je duhovilo i originalno delo »Sizif«. Istovremeno m)adi rež’ser ustvari rehabilituje funkcije nekadašnjeg nemog filma. Izuzetni

uspeh glumea Maksa (Dragoslav Janković) kao isečen iz grotesjei dvadesetih gođina, predstavlja zato neizbežan uslov.

U psihološku defipicjju iilma spada 1 to da filmska siika deluje ekstenzivno. To znači da, za razliku od intenzivne slike u slikarstvu, slika u filmu nema »ram«, nema ograničenja. Ovu definidju možemo sva Kako prorneniti. lli možemo reći da Karaklajičev film nije zapravo film, koliko njegova »psihologistička« negacija, njegova persiflaža. To )e razlog za pretpostavku da bi ovaj film dobio prlznanje na festivalima eksperimentalnih filmova, ako sc na njima pre svega i kao osnovno zahteva nekakvo oslobađanje od poznatih konvencija. Time svakako ne želim da kažem da je upravo ovaj film »nekakvo« oslobođenje. Ako on to jeste, onda to nije samo zbog dnhovitosti i originalnosti, kako sam već kazao, već i zato što je uspešno snimlien.

DR IVO PO.VDELICEK

Traganje i stranputice

Kao 1 svake godhic, u Zagrebu Je od 8. du 14. septembra održan tradicionalni međimarodni festi>-al studentsklh pozoriSt«, qspil po redu, na kome jp nastupllo u zvanlćno) konkurenciji Sesnaest grupa iz devet zemalja 1 prlkazano dvadesetak predstaOsim tftga, nastupile su l nekoiike grupe u nezvaničnom klupskom programu. II vreme festivala odvijao se 1 nlz propratnlh manifestacija kao ito su izloibe, projekcije Bulajićevlh fllraova, semlnar. Da kraju ove smotre podeljen Je 1 većl broj nagrada. Tradiclonalnu nagradu »Mladost« za najbolju predstavu, skulpturu »Margitu«, doblll su EX \F.QUO studentl Iz Utrehta za predstavu »Memento mori« koju su sačinjavale dve Gelderodeove Jeduočlnke, 1 studentl iz Parme za izvođenje Pazollnljevog dela »Ptlčlce 1 ptlčurlne«. Jstl ijri jc pohvalio grupu iz Đenove za izvođenjc predstave »Kralj Ibi« ističuči da se ona, zajedno sa prve dve, daleko izdvaja od svib ostalih predstava na festivalu. Za najbolju glumlcu je prpglaSena Đlzelda Kastrlnl za ulogu majke Ibt, a za najboljeg glumca Gljsbert Stenbek, nosilac gtavne uloge u koraadu »Starci«, prvom delu predstave »Memento morl«. Nagradu revije mladih »Polet« za najbolju icžiju dobio ]e Ludel Vagespetcrs kojl Je postavio istl komad, a Jedan mcđunarodnl žtrl dodello Je specljalne diplome grupama Iz Đenovc i Parme za Izvođenjc »Kralja Ibija«, odnosno »Ptlčica 1 pUčurina«,

Sta stoji iza ovog suvog, konvencionalnog, bezličnog novinskog izveštaja? Sedam tužnih i zamomih festivalskih popodneva i večeri ovog inače vedrog i sunčanog zagrebačkog septembra. Sto je dalje festival odmicao, sve smo bezvoljnije kretali u pozorište, hrabreći se nadom da čemo možda baš na toj prcdstavi doživeti iznenađenje i osveženje, da če se baš na toj predstavi desiti preokret. Iznenađenja je doista bilo, ali neprijatnih. Stoga bi bijo besmisleno davati pregled svih predstava većina jedva zaslužuje aa bude pomenuta. No bilo bj i nepravda ćutanjem osuditi na zaborav nekolike ansamble koji su kvalitetom svojih predstava odskakali od opšteg sivila. Mada 'ama koncentracija nagrada, pokazuje koliko su svi žiriji imali ograničen izbor, treba ukazati na širinu provalije između te tri izvrsne predstave i svlh onih ostalih nastupa sa kojih smo poneli mučne utiske i mrzovolju zbog propale večcri. Drugim rečima, neujednačen nivo festivala nas nagoni da o trlma dobrim predstavama govorimo kao o zaokruženim celovitim ostvarenjima o kojima se mopu donositi estetički sudovi i čije se misaone implikaoije mogu analizirati kao relevantne sa gledišta teatarske umetnosti. što se, pak, tiče nastupa ostalih grupa, elementi za jednu obuhvatniju analizu nedostaju, pa je interesantnije, po cenu da naš negativni sud izgleda suviše apodikt’čan i nedovoljno obrazložen, upitati se da li je ova kaskada loših komada i izvođenja simptom jedne ukrize« ili samo sticaj nesrećnih okolnosti. Upravo je ta mučna dilema, koja če za sada morati ostati hez odgovora, osnovni utisak koji smo gotovo svi poneli sa osrpog IFSK-a. UTREHTSKA DANSE MACABRE Holanđani su nam priredili prvi od nekoliko retkih svetlih trenutaka festivala. Tzvcli su

pod zajedničkim naslovcm »Memenjo mori«, dva Gelderodeova kratka komada; »Starci« i »Cpdnovati jajiač«. Gplc|arodeavči vipjs Ijudske sudbiite, brojgelovska po inspiraciji, protkana srednjovekovnim misticiz WWTI t sva u napopu cKspres;onisticke fakture teksta, Jobila je u ovipi mladim Ijudirna čudesno uverljiye tumače. Uz znatna skračivanja same dijaloške partifure, posvećujuči pažnju prvenstveno fizičkoj ekspresiji čiji su efekti dovođeni do paroksizraa kakav se postiže u »teatru surovostl« ,ali i jednovremeno estetsjci uobličavani izvanredno fipdm osečanjem režlsera za scenski ritam, članovi grupe ASTU iz Utrehta su Izveli jeclnu asketskj ogoljenu, stilski izvanredno Čisto predstavu, bez svetlosnih ili muzičkih efekata, bez »caka«, sa ozbiljnošdu, samodisciplinom, sigurnošću 1 zavidnom scenskom kulturom. Moglo bi se primetlti, i takva su mišljenja bila i izrečena u diskusiji, da je ova predstava bila pa jednom isuviše apstraktnom »opšteljudskorn« nivou. Mora se, međutdm, priznati đa su interpretatorl svojom snagom d iskrenošću uspeli da prenesu na gleđaoce u obliku neposrednog doživljaja i ono Sto je moglo izgledati kao vrlo opšte i neogređeno. Druga jedna zamerka je mnogo ozbiljnije prirode. Oba komada su tematski istovrsni i u Istom kljuČu. Drugi, koji je i znatno duži od prvog, ne donosi dakle pišta novo, ne predstavIja nikakvo obogačenje prethodnog iskustva, već prosto jednu vafijaciju. čak manje efektnu zbog svoje dužipe. Gledalac je pred kraj predsfave osečao zamor i samb je izvrsna gluma sprečavaia da dođe do gubljenja interesa za predstavu. Pa ipak bio je to prvi veIjki doživljaj ovog festlvala.

BREHTIZACIJA 2ARIJA Univerzitetski teatarski centsr (C.U.T.) iz Đenove je nastuvio sa predstavom »Instrumenta regni« koju je s«tčinjavala jedna vrlo skračena verzija već klasičnog dela moderne dramaturgije »Kralj Alfreda 2ai jedan od Brentovih »diđaktičkih« komada, »Okrugloglavi 1 šiljoglavi«. Osnovna orijentacija predstave, kao što je to i samim njenim naslovom bilo nedvosmisleno eksplicirano, trebalo je da bude kritika političke borbe za vlast i njenih metoda. Brehtovo delo, uzgred budi rečeno jedno od najslabijih ovog autora, bilo je vrlo pogodno za ovakav tretman jer je u tu svrhu i pisano, Dolazak nacista na vlast i njihova rasistička politika prikazani su krajnje šematizovano i impresivna jednostavnost kojom su ĐenovIjani interpretirali ovaj tckst bila je u potpunom skladu s intencijama autora. No 2arijeva grabancijaško-rablezijanska burleska je mnogo pretrpela u društvu s Brehtom. Težeći da tekst učini aktuelnljim i angažovanijim, režija je tragala za onom satiričnom komponentom dela koja je inače latentna i nikad ne jzbija na površipu. To je vodilo ogoljavanju fabule i zanemarivanju onih scena I detalja koji u stvari čine suštinu i originalnost »KraIja Ibija« Uprkos tome što je izabrana jedna skraćena verzija

koju je sam Žari objavio pod naslovom »Ibi na brežuljku« i samo dopuniena nekim elementirpa integralnc venije, uprkos, dakle, toj kondenzaeiji. tempo komada je usled stilizacije neobično opao. Izgubljcna je divna i sočna proizvoljnost, neočekivani i skokoviti prelazi, prividno nelogični, koji od Žanja člne nepriznatog prethodnika vrlo modeme films'ke tehnike reza. Ukratko, dobijena je jedna racionalizovana, znatno usporena i osiromašena verzija »KraIja Ibija«.

No bez obzira na sve oye zamerke, to jc ipak biln jedn? Y r * lo uspela predstava. Ne predstavn Zarijevog retnek-deja VCĆ jedne njegove »brehtizirane« varijante kojoj je tekst origlnalnog »Kralja Ibija« posluŽio kao povod. Izneveravajudi autora, reditelj je pred očlma imao vrlo određen cilj kome je sve bilo podređeno s mnogo ukusa, umešnosti d stilske doslednosti. To je naročito došlo do izražaja u vrlo funkcionalnoj upotrebl maski koje su materijaliziraJe trl razli Čita nivoa individualizacije likova. Ukratko rečeno, bio je to jedan novi, do sad neviftfnl Ibi

u komc je tcma uzurpacije l *..uupotrebe vlasti bila jasno eksplicirana i konsekventno razvijena od prve do poslednje scene. Bila je to, ako ne najuspelija, onda sigumo najoriginalnija i u teatarsko-interpretativnom smislu najprovokativnija predstava. TRI FIJASKA DUŠEBRIZNIKA

Pazolinijev triptlh »Ptičice i ptičurine«, napisan prvobitno kao filmski scenario, u izvođenju Univerziletskog teatarskog centra (C.U.T.) iz Parme i u režiji iskusnog Bogdana Jerkoviča, predstavljao je, izvesno, veliki doživljaj kojl je poslednje večeri povratio nadu u festival, odnosno u današnji studentski teatar u Evropi. Bila je to najkompletnija i najdoslednija pred stava koja je delovala kao monolitna celina iako se sastojala iz tri sasvim različite storije. Malo je važna sađriina tih priča. U svakoj od njih je reč o jednom slučaju neuspelog ideološkog preobraćanja, svaka je istorija jednog jalovog misionarstva koje se razbija o zbilju života. Tri aktuelne parobole, duboko prožete problemima našeg vremena, dobile su u interpretac’ii Bogdana Jerkovića i njegovih mladih saradnika svoju adekvatnu scensku formulu zahvaljujući jednovremeno i maštovitoj i asketskoj igri, režiji i scenografiji. Svaki detalj je bio minuc'ozno prostudiran i dorađen, ali se i funkcionalno podre-

đivao celini predstave i njenoj ideološkoj poruci. To je naroč:to dolazilo do izražaja n drugom i trećem dalu gde su se masovne scene smenjivale s dijalozima između protagonista ostvarujući savršenu ravnotežu. STUDENTSKI TEATAR I STUDENTSKI POKRETI U SVETU ovlm okvimim naslovom je održan u toku festivala i aeminar za koji je naizgled vladalo prilično interesovanje, no koji nije uspeo. Raspravljanje o problemima koji su bili tema seminara je preneto u diskttsije p predstavama što je posjednjih dana đovpdilo do žestokih sukoba koji piisu bil? samo formalne, odnosno proceduralne prjrode. Karakteristično je, naime, da su članovi uprave onih grupa čije su predstave imale najgori priJem kod publiko i kritike bild najglasniji u propagiranju vrlp apstraktnlh ili pak vrlo dogmatskih ideja o angažovanju stu dentskog pozorišta, i to upravo na diskusljama o drugim predstavama, pokušavajući da na taj način smanje njihov značaj (što, uzgred budi rečeno, i nije bllo tako teško) i da diskusionu tribinu uzurparaju radi indirektne

apologije sopstvenih neuspclia. Ovde mislim pre svega na sludente iz BeČa čiji je »Kafeteatar« nastupio u nezvaničnoj konkurendji sa programom koji je izviždan i prekinut deset minuta posle poČetka »predstave«. Ovaj mali skandal ne bi bio sam po sebi značajan ni vredan pomena da nije odraz jedne određene klime koja se mogla osetiti u ponašanju i nekih druglh grupa. Reč je, naime, o umetničkoj nemoći koja je u više mahova bila branjena argumentima političkog angažmana uz suvereno neJt'ranje svih estetskih kategoria u cilju njlhovog »prevazilaženja« (čitaj: zaobilaženja). Tužno je bilo gledati 1 sluŠati mlade Ijude kako bez imalo toleratnosti etiketiraju sve one koji nisu njihovi Istomišljenici kao nazadnjake i mračnjake, a sve u ime sopstvenih promašaja. S druge strane, činjenica je da festival nije, kao što je bila žeIja i namera organizatora, imao opšti karakter i orijentaciju koja je bila formulisana temom seminara. Pitanje je da li studentsko pozorište danas u svetu ima dovoljno vitalnosti i materijalnih mogućnosti da brzo i efikasno reaguje na sve dnevne događaje, posebno na političke događaje poslednjih meseci, kao što su neki pretnostavljali pre ovog festivala. To je praktično pitanje koje treba dopuniti i jednim teorijskim: da li je to uopšte uloga teatra, studentskog ili bilo kog drugoe?

MILAN BUNJEVAC

MIODRAG PAVLOVIĆ

Tamni praznici

0 MALOM NARODU Malom narcMhi treba pomočj ko umobolniku, noću, na sred poljane, oči mu »vetle, uzvišeno »bori, a ne ma puta. Nek stane. Treba mu datj hleba i soli. sazvatl sabor übogih pevača 1 brzo početi s gradnjom lepog dopia. I krtica ima bolje krovove od malog naroda kom smeta i zid 1 otvoreno poije.

Skupijajte Iverje reči, čupajte vlasl iz glave, nerje il travu, za gnezdo nad goiom larvom neka se zaklonl od vetra, nek raste van domaka kljuna I kiše. Sve će pesnlci datl sa sebe 1 onl što sllkaju 1 oni Što misle; svoja rebra da se spratovi diiu, 1 zenice za ribnjake u parku, 1 kostl da se podmetnu gde puca.

Tako rast« kula, ved se iz daljinc vidl, kad svlčc svetluca, romori, )1 peva svaki red prozora uvek novim Riasom Zastaju putnlcl iz daieka, čude se. hoče da vide tai narod Sto podiže zdanje 1 zovu ga da se Javi. Kada priđu bliže vide dečaka na dnu kule kako ležl mrtav, s pijanim osmehom nn licu i s vcHkim polnim udom.

BABIIE LETO

Ono Ito Jedni zovu INDIAN SIIMMEH a dnuji bablje ieto, dn«ada se ove Jesenl: uižu se lepl danl i žuto l'šče ne pada s granc, sve traje oblo i zrelo, ni žcne ne stare, eto, hhid Jc postao sladi nego iane.

A kraj tog leta rnamo Jz istorije; dolazl najezda varvarska zimq, Frskaju kuče, uli se mrznu nadire čistoča veoma stroga. Pakosne glave iza ugla čekaju samo da zađe sunce pa đa otvore sud: sudiče svemu, obiaku I deci 1 samr.ni sudijl čija če giava stati u istu omču sa dželatom, uiedače se ulicom grupe IJudi i bacače se leševl s mosta u novine zavijeni db plove rame uz rame sa santama leda, ko zna kud.

A onda novl obrt, vesnal l T sred pljuska topla dojurlće arhanđeo siajan ko voltln luk pršteći u parl, u rucl mu znak; makaze U vaga I u tom znaku mladi će IJudl Iz podruma, devojke dlvnlh grudl 1 momcl tankih nrstlju (sve potomci krvnika i potkazivača) Izaći na cvetnu llvadu da igraju kqjp ćutećl o tome šta Je biio lane. Zato se danas dlvltc babijem letu l praznujte žpti llst koji ne pada s grane.

POSLEDNJI OBED

Sedamo za sto povrće, ml, tanjiri, sianik l komadi hleba Za obedom vlada red, svako sa svoga mesta iz lobanje viri. Kad se otvore vrata vidimo dlanove neha.

Niko nas ne dira, no vesti ipak stižu: ješćemo besplatno u ovoj menzi dovek I svako će dobiti natrag sva svoja lica iz ruke starca, kao lek.

Ne moramo ustati od stola dok prok*šnjava krov, ne moramo više nl jesti nit! se bojati boia, iščeznućemo prosto skrštenih ruku, lep H je polazak u večni dor

Sedpino za sto na kojem ničeg nema osim reda, pod našim nogama je nebo, gore, niska tavanica groba. Načulji uvo: ni kap se lajnc ne čujc više, žedni smo prešli preko vode, a sve j* u raiu suvo.

STUDENT

7