Студент
IZ DNEVNIKA SOCIJALNE RADNICE JELKE STEVANOVIĆ
ANKICA M. rođeaia 12. VIII 1943. ,god. Dg: Status post polio, paraplegia, adresa: D., B. S. na lečenju od juna 1963. god. soc'jalni tretman od 24. IX 1963. goddne. Ankica je u ranoj mladosti preležala poliomieldt od koga su joj obe noge ostale paralizovane. Neprestano se, sa manjim prekddima, lečila u bolnicama tako da nije pohađala školu, ali je sama naučila da čita i piše. Porodica: mati, dve sestre i brat. Zdravi. Dobrog materijalnog stanja. Seoska porodica. Socijalnoj sliižbi predata zbog vanbračne trudnoće do koje je došlo prilikom lečenja u drugom stacionaru sa bolesnikom koji je težak i medicinsfci i socijalni slučaj. Trudnoča nije konstatovana na vreme. Pri prvom razgovoru s bolesnicom uspostavljen je kontakt, rado je sarađivala, jer je shvaUla da joj se pruža pomoč. Dala je sve tražene nodatke... B : Ia je veoma zaplašena, gotovo izgubIjena od straha, jer se bojala rodiitelija i brinula gde će da se smesti sa bebom ako je oni ne prime. Pozvala sam oca bolesnice i u dužem razgovoru sam ga obavestila o slanju niegove kćeri. Bio je zgranut i očajan, zatim je odbio da primi kćer. Uspela da ga sm'rirn i omogućila mu da je vidi i da na miru razgovara s njom. Pozvala sam ga da ponovo dođe, pa je sledećih osam razgovora obavljeno sa njim i sa majkom bolesnice. Uspela sam da mi obećaju da će da prime kćer, ali za bebu nisu hteli ni da čuju. Kad se beba 10. XII 1963. god. rodila, socijalni radnik ginekološke klinike stupio je u razgovor sa roditelijima u istom smislu, ali su oni odbijali da prime unuka u kuću. Interesantno je da je otac bolesnice pristao da ga primi, uvaž : o je sve razloge kojim smo to potkrepili (da Ankica voli svog sina, da je malome potrebna majka, da će joj to dete u budućnosti biti jedina potpora itd.), ali majka bolesnice je zauzimala stav koji se može nazvati »materiialističkim«: stalno je računala koliko će ih to dete koštati, čak je pominjala i deobu imania kad oni umru (!), tražila da joj opština plaća za
malog, tražila da se pronađe otac da i on plaća, kao i njegova opština, pa sam morala da je udaIjim dok razgovaram sa ocem, ier je vikala na njega i na mene, pretila i vređala. Otac je zazirao od nje i očdgledno je bilo da ne sme da odlučno istupi i da primi malog. Sooijalnl radnik klinike je tražio da ponovo primimo Ankicu u bolnicu kod nas dok ne smesta dete preko opštdne, pa da zatim otpustimo i nju što je sve obavljeno u relativno kratkom vremenskom razmaku. Roditelji su pr : mili kćer, a beba ie smeštena kod porodice u B. š. na teret opštine s obzirom da ie majka nesnosobna da privređuie a punoletna je. Marta 1964. godine primila sam akt od okružnog suda u Beogradu povodom dokazivanja očinstva za dete, ali ne kako ie sud okončao spor. Obavestila sam sudiju usmeno o celoj situaciji. Pril’kom otpuštanja upitala sam Ankicu da se ne odriče deteta i da ne prestane da se bori za njega. Nije mi se više javljala, Ankica mi se javila 1965. godine kada je došla na kontrolu. Sa njom je bila njena majka i sin koga su baba i deda prihvatdJi, jer je opština na predlog sooijalnog radnika prebaoila plaćanje troškova za dete na njih i to retrogradno za šest meseci unazad. Ankica je veoma srećna što je malii sa njom i kaže da gp svi u kući vole. DUSANKA P. rođena: 1948. god. Dg: Scoliasis servicothoracaJis, adresa: selo P., z. p. D. (kod S.) na lečenju od 23. VII 1962. god. do 11. 111 1964. soc. tretman od 24. II 1964. Dušanka mi je predata na tretman zbog rđavih odnosa porodice prema njoj, zbog oboljenja i zbog obavljanja svih poslova oko nabavke plastičnog midera. Poseban problem predstavljali su roditelji koji su se neredovno odazivali na pozive i odbijali da je prime jer je »nakazna« što je u selu izazivalo podsmeh na račun porodice. Dušanka potdče iz izrazito seljačke, poljoprivredne porodice. Ima oca, majku i tri sestre. Porodica živi od prihoda sa jednog hektara zemlje i računa se u siromašne
zbog većeg broja đece. Sama Dusanka deluje kao fino i nežno dete na kome nema nikakvih telesmh odlika koje prouzirokuje naporan fizički rad. 0 porodicd odbija da govori, plače i ćuti. Od osme godine kada je obolela od pneumonije, stalno boluje. Tada su prvi put primetili da joj se krivi kičma a lečena je ambulantno i od gnojenja ispod lopatice, ali roditelji ne znaju kakva je bila terapija. Roditelji su retko obi!.azili Dušanku, povremeno je dolazila da , je obiđe neka tetka po majci, | jednom u pet do šest meseci. | Kao prvo počela sam da radim ’ sa Dušankom, jer je bila veoma utučena, sa poremečenim psihičkim stanjem i teškim kompleksom inferiornosti. Tek posle skddanja gipsa kad se uverila da je n jeno stanie neuporedivo pobcljšano i da ima sve izglede da se iz’eči i da ne ostane »nakaza« počela je da sarađuje i da veruie da je sve što se preduzima dobrcnamerno i d.a želdm da joj pomoprnem. Vecma težak momenat ko>i »e bnzvao i doveo r 'o pasivnog stava bolesnice bilo je odbiianje rcditelia da je prime u kuću da leži šest meseci u gipsu posle operacije, tako da je sve to vreme provela u bolnici. Sve dok ni je došao d.an otpusta nisam uspela da upoznam j majku. Tada sam provela sa njom u razgovom čitav sat i uspela da je übed : m da od njih, roditelja, zavisi hoće li im sc kčer sasvim izlečiti ili neće. Bila je veoma iznenađena kad je videla kako joi sada dete izgleda i rekla je da se nije nadala da se takva bolest može lečiti. Pre njenog dolaska odvijala se čitava traka donisa radi nabavke midera. Pošto su osiignrani kao pnlioprivredmici, trebalo je da m : der nlate. Jedva smo usoeli da dcbijemo kapam za mider, a za punu isplatu obračali smo se i rod ; .teljima (četiri puta) i KZSO u š., filijala V. sa pomvima da se tražena suma hitno iisplati ier đete bez potrebe leži | u bo’mci, a bez midcra ne može d.a bude otpnšteno. Naizad. na intervenciju KZSO u S.. došla ie majka po Dušanku, aM ie donela samo polovinu tražene sume. Boječi se da se više neće nojaviti ako sada ne završimo otnust, predali smo joi dete, a tetka se obavezala d.a isnlati ostatak novca. Dva puta sam odlazila na Novi Beosrad zhog tog novca i najzad zapretila tetki I milicijom i tnžbom tnko d,a je nosle mesec dana najzad isplačen mr'dor. Devoici je zaVazana kon"'’a kroz tri meseca kada trebalo da se i 'vi i meni, ali je roditHji nisu doveli. 19. X 1965. eod. uputila s.am po nalogu dr Klisiča, poziv rod’teLjiraa da dovedu Dušanku na kontrolu i obavestila o potrebi da bude preirledana u Dnmu narodnog zdravlia u V. Posle nekoliko dana dopisnica se vratila sa napomenom nanisanom olovkom: mala je umrla pre deset mescni Potpis se nije mogao oročitati. ZORAN S. rođen: 24. januara 1952. godine. Dg; Coxitis lat. sin. M. Petralis. adresa: 8.,z. p. D. (nadl. SO R.) na lečeniu od 31. VITI 1962. do 26. XI 1965. god. soc. tretman od 1. januara 1965. godine. Socijalna analiza koju ovde iznosnm naibolje pokazuie koliko je sociialno težak slučaj Zorana S. oko koga sam vodila čitavu bitku, dopisima i usmen;m putem punih, đeset meseci. Porodična analiza: Zoran ima od rodbine mlađeg brata Stoiana, starog 10 godina, i polubrata iz očevog nrvog braka Branivoia, starog 35 godina, koji se stara o Stoianu. Otac i maika su umrli u razmaku od nekoliko godina. Materiialna situaci’ia: od imanja imaju hektar planinske zemlie i staru kuću seoskog tipa. Niko od njih nema stalnih prihoda. Zdravstveno stanie u porodici: ZORAN je oboleo februara 1962. godine. Imao je visoku temneraturu i bolove u predelu levog kuka. Lekar kome su se obratili preporučio je sunčanje, ali bolovi nisu prestali, već su počeli da se javljaju i noću. Upućen je u bolnicu u Svetozarevo gde je lečen tri meseca 1962. god. a zatim je doveden kod nas gde je operisan, lečen i aparatisan, tako da sada hoda sa tuberom od plastične mase i cinelom sa pov'šicom od 7 sm. OSTALI CLA NOVI PORODICE: otac Mihajlo, umro 5. I 1965. godine od raka. Majka Olga, umrla 1961. godine od zapaljenja mozga. Mlađi bral Stoian, zdrav. Polubrat po ocu Branivoje, mentalno zaostao. O članovima dalje porodice nema podataka. Mentalno stanje deteta: po psihotestu Zoran je dete normalne inteligencije (iq=100). Deluje kao slobodno, komunikat.v-
no dete, dobro vaspitano i učt : - i vo, što se jasno ispoljava u odnosu prema drugovima i stariiima. Veoma rado čita, učestvuje u konkursima i prati sportske događaje. Lerpo crta. Vrlo dobar je đak, ali se u pismenora izražavanju oseća nedostatak sroisla za sklapanje reči u rečenccu. Onaj ko dobro upozna dete ne može a da ne pretpostavi da se stepen invalidnosti vremenom može povečati kad dete dođe u zajednicu sa zdravom decom, iako se u bolničkpi sredini to ne ispoljava stalno i jasno. Od februara meseca 1965. godine, pri teškočama oko nabavke ortopedskih pomagala otkrilo se da dete nema gotovo nikopa ko bi o njemu mogao da ; vodi brigu i da ga prihvati no završenom lečenju u bolnici. Pošto ie dopisivanje najednostavni,ii način u rešavanju takvih slučaieva. obratila sam se predsedniku SO R. sa molbom za rešenie otpusta i smeštaja deteta, | s obzircm da nilko drugi ne rnože da aa prihvati i izvede iz bolnice. Referent za sooijalno staranie SO R., drugarica V. odgovorila je tek na moj treči akt kojim sam urgirala otpust i u kom sam navela d.a če se o ZoJ ranu starati njegov polubrat Branivoje. Ona je tražila da dei tetu obezbedimo smeštaj u neki dom za paralizovanu decu, jer se Branivoje odao religiii, a u kući nema /enske osohe da se o detelu stara. Branivoja, za tada nisnm z.naln da je mentalno zaostao, r xv 7: >"' , a sam ravno 'levet puta da dođe po dete, alt : se on nijc odazilvao po/ivima. Urgirala sam ponovo preko opštine, upućivala akta predsedniku, sekrctaru, referentu, a vreme je prola/ilo; gomilala su se akta i rasli troškovi lečenia, bez ikakve potrebe. Odgovora nije bilo. U takvoj situaoiji rešeno je da detetu obezbedimo smeštaj u Domu za decu i omladinu u Beogradu, pošto nije postoiala potreba da se dete smestj u dom za paralizovane, koji, uostalom, i nc postoji. Posle dugih pregovora sa Upravom doma, obezbedila sam mu mei odmah obavestila opštinu tražeći da sklope ugovor sa domom da bi dete moglo da izađe iz bolnice, ali odgo\ r ara opet nije bilo. Po povratku sa godišnjeg odmora saznala sam sa zapreI paščenjem da se niko iz R. nije 1 odazvao pozivu niti poslao odgovor, ni bolnici ni Domu. Ponovo sam urgirala preko predsednika SO R., zatim još dva puta preko referenta i najzad je, počotkpm oktobra, stigao odgovor koji ne samo da je pred-
stavljao pravo remek-delo nehumanosti, nebrlge, već je predstavljao i krivično delo; druga rica referent nas je ukratko obavestila da opština ne može da plaća troškove boravka deteta u domu; Ijubazno nam je dala uputstvo da Zorana smestimo samo u autobus za R. i da ga pošaijemo kući, gde će ga polu brat prihvatiti. Polubrat ne može da dođe po dete, jer nema para da plati put do Beograda i natrag. Time je za drugaricu V. slučaj bio rešen. Bila sam "voltirana ovakvim krajnje neodgovornim postupkom jednog službenika čiji je potpis mogao da znači propast pa i smrtnu presudu za dete. Nisam mogla da se pomirim sa ovakvim rešenjem i tek od tog momenta nastala je najteža borba za opstanak deteta, za njegovo zdravIje i dalji život. Zaista je teško izneti gde sam sve tražila pomoć za njega, na koliko sam vrata zakucala i pred koliko Ijudi i žena iznela njegov slučaj. Od društva za zaštitu invalidne dece do druga V. kod koga me je uputio doc. dr B. R., zatim preko republičkih i saveznih instanci, komitota i raznih veza, nosila sam zbirku od oko dvadeset dopisa, pričala i§tu priču i moliila za intervenciju i pomoć, ali uzalud. Uvek isti odgovor: »Nemamo sredstva«! A u isto vreme ista opština R. plačala je bez osobite potrebe troškove lečenja u iznosu od: j 1,800.000 st. dinara, što je dovoljna suma za trogodišnji smeštaj deteta u domu. Gotovo više nrsam smela da prođem hodnikom dečijeg odeljenja, jer je Zoran uvek stajao i čekao, U noslednje vreme nije mi više ni nostavliao pitanje kada će u dom. Gledao me je pravo u oči i odmah znao da još ničega nema. Okretao se i hramajući odlazio u sobu da tuguje. Na kraju sam videla da je sve to prazan posao i da moram sama, bez ičije pomoći da izborim bitku do kraja, jer se nikoga nije ticalo neko tamo bolesno ; dete bez oca i majke. Cak su mi se i čudili što uporno želim da ga smest’m u dom, Otišla sam kod načelnika odelienia dr P. K. i sa njim do upravnika i predložila da mi omogući da lično, kolima bolnice, odvedem i smestim dete ili da reš’m u samoj opštini cplo pitanjc. Pošto sam dobila odobrenjć za koriŠ-
ćenje bolručkih kola, prihvatdla sam se zadatka da pripremim dete za ono što ga čeka. Rekla sam mu da moram da ga odvedem u Rekovac, da na drugi način ne mogu da rešim njegov problem; predočila sam mu obazrivo i mogućnost neuspeha. Ukratko, dobro sam se čuvala da detetu ne kažem neistinu. On' je već i sam znao da može da mi veruje, alii je pao u jaku deoresiju. Preko Crvenog krsta nabavila sam mu odelo i rublje, jer nije imao mčega; sredila sam pitanje otpusta i krenula u R. Po odlasku u Kragujcvac svratili smo kod drž. V. i iznela sam ,i njemu ceo slučaj s obzirom da on bolje poznaje situaciju u opštinarna nego ja. Ponudio mi je svaku moguću pomoć, ukoliko mi zatreba. U R. je najzrd počelo sve da se razvija onako kako sam i očekivala; sve je bilo nejasno, komnlikovano, nenravilno i teško. U opštini sam zatekla sekretara koji me ie liubazno primio i saslušao. Predala sam mu Eomilu dopisa i zamolila da uvedu i Zoranovoe brata Branivoja u kancelariju. U jednom raomenlu cela situacija je bila tragikomična: sekrefar koii se prezno’java f uzdiše dok čita prenisku; odrpani, smušeni Branivoje koji sedi na ivici fotelje i blesasto se smeška; Boško (naš šofer) koca je sekretar postavio u ran ( g kolege »socijalnog radnika«, namršten i pun fraza o upropašćavaniu sredstava zajednice; ja, revoltirana i liuta i, u susednoj kancelariji, Zoran sav izbezum'ien od plača koga služben’ci poje vodom i te ? « u/ uzdahe v -lienja. Sekretar se zgranno. čitajući prepisku o kojoj niko u opštini osim referenta nije imao pojma, mada su akta upućivana predsedniku i sekretaru. Pozvao je J. V. i sam revoltiran zbog poslednieg »uputstva« da dete vratimo kući.
(Nastaviće se)
\XADIMIR PAJEVIC
REŠENI SLUČAJEVI
KARIKATURE:
VOLETI ILI UMRETI
Voleti ili umreti pita duša sad Zvoni srce čežnrvo u zrnčn>m nltfma Treperi osećaj vreli, svetilišta hlađ I bludne zore gore ranim svetlostima Ne sme krik tvoj drznuti drage slike sveta Mekoputna zvezda Ijubav mi približava Buia prisutnost žarka, kliuča rui cveta Bože, zašto ne znam šta ie san a šta java Mladost ne može da preživi iskušenja Na izvorima njenim tajni lik izvire Strašno ie trčati za nadom dok se menja Ziva tvar u nama i strasni prizor lire Začeća njenog slavim kl : cu preiaku, svu Ukrštene puteve koji istom cilju vode Shvatite jednom za svagda; op : sujući nju Tražim najkraći put od ropstva do slobode Svestan sam svega onog što su prećutale Mudrosti varljive, oblici srca menog Jer reči nikad liudima sve nisu dale A moralo se živeti zbog kliuča vatrenog Njime su mnoge brave otvorene, i moć Neizmerna porodilja slavuieve pesme Dani su uvek bili dani. I noć Da zavlada krvotokom blažene česrae Mlazevi zemaliski, na mekom ptičiem krilu Usnim 6tdno dvoistvo bogova i anđela I drhtim. Sjai vedrine stalno toč 5 svilu Dnaf* sunra nrskaiu. Zdravo. zvezdo bela
SINHA RISTIĆ
POŽAR
Übogo kieči siroti dom na crvenom obrisu Krvave kosti pucketaju u suvu 2ena izgorelih grudi Usne grčevi koče Gondole jeze pište Dim kaplje Tijelo cmi u međi vatre U kolijevci zatvorene oči Modar prstić usta stegla Gavran od pepela zlosutnicu pjeva
PETAR BOJIĆ
(NIJE) SONET (A) PRETIM
Ako mi nadu belu žbicu Izbace iz šina Ukradu pticu nevidnicu Iz visina odvedu sina Ako mi nebo tamno otruju Izvor mi vodu zgasnu kasnu Mi strelu u oko sakriju Ako mi jedva oteto sunce übiju Neću vetar da mi rane blaži Neću opet iste laži Hoću koplje oštrooko Da sve svoje njime branim Beograd, uleto 1968.
LJUBISA RISTIĆ
U NICANJU NOVIH ZVEZDA
Bi treperenje ? neka daleka pesma se usni i bi zrenje i previrahje slično čoveku i vetar neki i zverinje neko režahu presvisli pod krošnjama zelenim u rumenoj kiši i tu vremena menjahu svoie postelje i kamenje staro spomenikom se činilo no bujanje beše čudo u prevelikoj tišini u nicanju novih zvezda mi bejasmo istini naibl /i rađahu se reke i nagi ratnici sred oblaka tmurnog dah izbija vreli iskrenost u zraku krošnjama se smeši i ruke nam smrzle topla zemlja Ijubi bi treperenje i sve bi tako surčano i bi zrenje i previranje slično čoveku i vetar neki i zverinje neko režahu presvisli pod krošnjama zelenim u poslednjoj kiši. (u noći 5. juna)
TODOR TERZIĆ
* * *
Hrast pod kožom grane šdri po kostima teče reka žito klija u grudima ptice žive u oč : ma u kavezu ovog sveta pa požele đa izlete zapevaiu po poliima al ih čvrsto stesnu gvožđa sakrivena u kanc>ma.
BRATISLAV VIILANOVIC
OTPOČINJE POKRETNI MITING POEZIJE
Triblna »SUSRETI« (sala 11 Filološkog fakulteta, Studentski trg 3) PETAK, 15. 11. 1968. u 19,30 časova UVODNA RECENICA: SAVA DAUTOVIĆ EKIPA PESNIKA: RATKO ADAMOVTC RADOMIR ANDRIC PREDRAG BOGDANOVIC DRAGOMTR BRAJKOVIC MOMA DTMIC RATKO PF.TROV NOGO ADAM PUSUOJTĆ RADOMIR PUTNTK STORODAN RAK'ITIC TRRAHTM HAD7.TC PREDRAG CUDIC
1968/23
3TUDENT
Strana 11