Студент

MIHAILO MARKOVIĆ REVOLUCIJA, BIROKRATIJA...

MOGUĆNOSTI REVOLUCIJE NA ZAPADU Istorija je poslednjih decenija jasno pokazala da subjektivna spremnost na akoiju zavisi vrlo malo ili nimalo oid objektivnih njogućnosU za uspešnu revoluciju; ona zavisi gotovo iskl’učivo od toga da li potlačeni društveni slojevi odnose u društvu do življavaju kao drastičnu i nepodnosivu socijalnu nepravdu a to u velikoj meri zavisi od stepena pogoršanja njihovog društvenog položaja u odnosu na dru ge društvene slojeve, od borbenih tradicija i od postojanja odlučne, dobro organizovane revolucionarne avangarde, S obzirom na noiedine razvojne faze socijal’stičke revoludje možemo razlikovati: pr\’o, mogućnost ukidanja vlasti buržoazije 1 privatne svojine na sredslva za nroizvodnju, drugo, mogućnost prevazilaženja birokratije i profesionalne politike. U vezi s prvim, najvažnija istorijska iskustva XX veka jesu (1) da protivrečnosti razvijenog kanitaPzma najjače dolaze do izražaja u polurazvijenim i zaostalim zemljama, (2) da u ovim zemljama seljaštvo, koje je inačc u XIX veku obično igralo konzervativnu i kontrarevolucionarnu ulogu, može postati ogromna revoluc ; onarna snaga ukoliko se pitanje agrarne reforme poveže s pitanjem obarania vlasti buržoazje, i (3) da antiburžoaska revolucija može uspeti samo pod uslovom dezintegracije armije starog društva; da prema tome poraz u ratu pruža revolucionamim snagama ve- j liku šansu. To, razume se, ne znači da antipatriotska, defetistička strategija, bez obzira na karakter rata, ima ikakvih izgleda na uspch. šansa je tu kad ie rat agresivan, reakcionaran ili kad se buržoaska vlada i njena armija pokažu nesoosobnlm da brane zemlju . Događaji u Francuskoj maja 1968. pokazali su, raeđutim, da realna mogućnost svrgavanja buržoazije s vlasti postoji pod određenim uslovima i u razvijenim kapital'stičkim zemliama u | kojima radnička klasa već odav- j no ne živi u uslovima materijal- j ne beđe. Ti uslovi su; (1) latent- j no nezadovoljstvo radničke klase izazvano svešću da se pogoršava nien relativni položai u odnosu na ostale društvene slojeve; u Francuskoj, na primer, radnici su znali da je stabilizacija privrede izvedena na niihov račun i da su za vreme De Golove vlasti njihove nadnice stagn'rale dok su profiti osetno porasli; (2) katalizatorska uloga radikalne levice; u Francuskoj tu ulogu je odigrao studentski pokret, u SAD bi je mogao odigrati i craački pokret. Uopšte, ovde je reč o revoltu najnezadovoljnij:h, najpotlačen jih, najodlučnijih slojeva koji nemaju snage da sami sruše buržoaz ju s vlasti ali uspevaju da je nateraju da ispolji svu svoiu brutalnost i reakcionaraost; 3) postojanje do bro organ'zovane avangardc radn?čke klase spremne da stane na čelo revolucionarne akcije. Ovaj uslov je nedostajao u Francu skoi. Pokazalo se da na Zapadu velike, masovne komunističke partije ne žele da preuzmu nikakav ririk, neizbežan u revolucio- ■ namoi borbi, i da parriiska birokratiia na niihovom čelu reprodukuie ponašanie birokratije so ( ciialdemokratskih partija, orga- : ničavaiuoi metode borbe na stroao legalne i boreći se u prvom redu za ekonomskc ustUpke i učešće u vlasti. U godinama i decenijama ; koje dolaze u najrazvijenijim 1 kapitalističkim zemljama Zapada nastajaće revolucionarae situacjje naročito u vezi s nemmovnim prodorom automatizacije i imperijalističkim akcijama sl'čnirn Viietnams’mm ratu. Mogućnost oipočmjanja namog procesa zavisiće pre sve-

| ga ođ postojanja stvarao revolucionarae organizacije radničke klase. Ali još mnogo teže nego otpočeti revoluciju jeste dovesti je do kraja. Kakve su mogućnost' sprečavanja birokratizac'je pobedonosne avangarde? Kakve su mogućnosti prevazilaženja već konstituisanog birokratizma? Na ovom pitanju se možda najbolje može sagledati karakter socijalne determinacije . Društvo koje je tek počelo đa izlazl iz feudalmh okvira kome tek predstoje industrijalizacija i urbanizacija, u kome tek treba razviti robnu proizvodnju, koje jc još dezintegnsano i parcijalizovano, u kome još vladaju brojni različiti partikularizmi: lokalni, profesionalni, granski, nacionalni, rasni, reliI gijski, u kome je kultura masa još na j takvom nivou da bi se svaki demokraiI ski oblik izrodio u čistu fonnu i mii stifikaciju nekog od dominantnih posebi nih interesa, u takvom društvu moguć■ nost da se izbegne birokratizam jedva j posloji. Birokratija se javlja kao druj štvena snaga koja lomi ostatke feudaI lizma, sprovodi mere übrzanog ekouom-1 skog, socijalnog i kulturnog razvoja, koordinira i usmerava , umesto tržišta, integriše u ime opšteg društvenog interesa, ne zaboravljajući ni jednog trenutka afirmaciju svog sopstvenog posebnog interesa. Birokratija zadovoijava izvesne suštinske potrebe revolucije u nerazvijenim društvenim sredinama. Ognjem i mačem ali i do krajnosti proširenim i usavršenim manipulisanjcm Ijudskim đušama ona uspeva da ostvari društvene promene do kojih stihijskim putem ne bi došlo ili bi za njih bilo potrebno neuporedivo više vremena. U razvijenom industrijskom društvu u kome je materijalna proizvođnja poj društvljena, u kome postoji obilje dobara i usluga, u kome svaki proizvođač realno već može obavljati i ulogu upravIjača, pogotovo ako se to društvo već nalazi na nivou građanske demokratije moguće je u početnoj fazi revolucije po stići takav visoki stepen integracije dru§tva da nema nikakve potrebe za trajnijim postojanjera posebne profeslje upravIjača i zaštitnika opšteg interesa. To društvo može izgraditi takav model odlučivanja i usmeravanja u kome će monopol moći birokratije biti uspešno zamenjen sledećim demokratskim strukturaraa: | a) organi samoupravljanja u najrazliI čitijim vrstama zajednica: (proizvodnim, I trgovinskim, obrazovnim, zdravslvenim) i na svim nivoima od lokalnog do republičkog i saveznog: b) međugradski i međuoblasni saveti za koordinaciju i arbitraiu, izabrani od strane svih zainteresovanih strana; c) samoupravne institudje globalnog društva odgovorne za odlučivanje o opštim društvenim pitanjima, konstituisane na demokratski način, USene makakvih materijalnih privilegija, podložne redovnoj izmeni svog stava. Sve što bi od birokratije preostalo u takvom društvu biU bi profesionalni stručnjaci i službendci administracije koji odluke ne bi donosili već razrađivali i sprovodili strogo u svemu odgovomi izbomim teliina. U ovom modelu potrebna racionalnost odlučivania bila bi obezbeđena vrlo naglašenom ulogom nauke u deskripciji i kritičkoj analizi stanja, pripremi alternativnili rešenja i predviđanju jjosledica pojedinih alteraativa. Razvijeno društvo koje u sebi već sadrži mogućnost da stvori sve ove samoupravne institucije mora uporno nastojati da u korenu spreči sve one procese koii vode birokratizaciji, kao što su: a) stapanje vrhova pobedonosne revolucionarae partije s vrhovima državnog aparata; b) profesionalizadju rukovodećih poUtičkih funkcija; moralo bi biti savršeno jasno đa izabrani funkcioner ne može trajno ostati političar po profesiji, cunosno da profesionalni političar raože biti samo ekspert podređen izabranim funk; donertma. c) privilegije za obavljanje političkih funkcija; pnncip nagrađivanja prema mtenzitetu i kreativnosti rada mora ovde biti sproveden s posebnom strogošću I ; doslednošću: d) stvaranje mita oko pojedinih ličnosti: slično izvesnim normama atlnske demokratije treba da postane stvar revolucionarne etiks da se potencijalni

karizmatički vođi dovoljno na vreme premeštaju s pozicije vlasti i uticaja na druge značajne društvene funkcije; e) monopol masovnih sredstava koraunikacija; pošto razvijeno društvo ne mora težiti monolitnosti i ne mora izbegavati borbu mišljenja ono nenia potreoe ni za kakvom neposrednom subordinacijom siedstava komunikacija političkim institucijama i ni za kakvim bitmm ograničavanjem slobode mišljenja i javnog izražavanja. Na taj način bilo bi formirano moćno demokratsko javno mnenjo koje je jedna od najefikasnijih prepreka birokratizaciji. MOGUCNOST ŽENJA BIROKRATIZMA Kakve su mogućnosti prevazilaženja birokratizma tamo gde je on već čvrsto ukorenjen ? Razume se snaga birokratizma je razl'čita u svakoj zemlji. Ona Ona nije vel'ka u Cehoslovačkoj, zemlji relativno razvijenoj već pre drugog svetskog rata, zemlji žive demokratske tradicije u koju je birokratska garnitura dospela na crvenoarmejskim tenkorima i zatim u bezbroj prilika dokazala svoju nesposobnost i direktno zanemarivanje nacionalnih interesa. Ona je ogromna u Rusiji posle mnogih nesumnjivih uspeha u izgradnji i odbrani zemlje. Sve što je u SSSR učinjeno kritikom tzv. kulta ličnosti još uvek nije ni dimulo stvarne temelje birokratizma. U stvari, mje uopšte izvesno da će u takvim sredmama b'.ro kratizam u dogledno vreme biti prevaziđen. Nije uopšte izvesno da će komunistička revolucija, o nakva kakvu je Marks imao na umu, u dogledno vreme b'.ti nastavljena i dovedena do kraja. Društvo u kome bi razvoju teh nike, efikasnost i porastu materijalnog obilja trajno b'.la pridavana veća pažnja nego društvenim odnosima, koje bi se pomirilo s tehnokratsko-birokratskim oblikom društvenog upravljanja, u kome bi definitlvno preovladale utilitarističko - hedonističke strukture ponašanja takvo đruštvo bi vremenom izgubilo subjektivne snage neophodne za dalji razvoj komunističke revolucije. Nikakva stihija, nikakav automatski proces, zvali ga mi dijalektikom istonje ili ma ko drukčije, neće sam po sebi ukinuti bitne današnje oblike Ijudske otuđenosti Hakslijev »novi hrabri svet« ili Orvelovo društvo »1984« su realne istorijske mogućnosti ako se Ijudi potpimo prilagode tehnokratsko-birokratskom društvu. Prevazilaženje birokratizma je u izvesnom smislu teži, a u jednom drugom smisiu lakši istorijski zadatak nego što je bilo ukidanje buržoazije kao klase. Teži je bar iz sledeća ćetiri razloga: 1. Buržoaziju je moguće ukloniti kao klasu jednim aktom nac'onalizacijom sredstava za proizvodnju. U savremenom društvu kapitalisti nisu neophodni da bi se organizovala proizvodnja i da bi se upravljalo zemljom. Birokrat zam nije moguće ukinuti jednim aktom, jer treba tek izgraditi jedan alternativni demokratski sistem upravIjanja. 2. Buržoaz' ju je moguće ukinuti silom jer ona ne drži neposredno u svojim rukama aparat sile i, u izvesnim uslovima, značajni delovi tog aparata se otuđuju od nje. Birokrat’ju je mnogo teže i možda nemoguće ukinitu silom masovnog pokreta, jer ona neposredno kontroliše aparat sile i živo se stara da ga što više ojača. Sem toga, njen monopol nad sredstvima komunikacije je gotovo apsolutan i ona obično uspeva da kod na jširih masa trajno prikrije pravu prirodu i da se postavi kao nosilac revoludje. 3. AI:o birokratija uspeva da sačuva privid o sebi kao revolu-

cionaraoj snazi, nema sumnje da bi se svakom pokretu za njeno nasilno uk'dćmje priključile sve kontrarevolucionarne snage. U tome je i bitna opeisnost svakog čisto negativističkog pokreta koji jednostavno osporava, koji sav živi samo od jednog principa: razoriti postojeću slrukturu bez obzira na to kakve nove strukture će iz ruševina nastati. Birokratsko planiranje se može ukinuti ne samo u ime demoratskog usmeravanja jednog integralnog samoupravnog društva već i u ime slobodnog trž'šta. Državna svojina- nad sred stvima za pro'zvodniu može se ukinuti ne samo u ime stvarae društvene svoiine već i u ime grupne, pa čak i privatne svojine. 4. Najzad, najvažnije od svega: u drušitvu koje nije još dovoljno razvijeno i integrisano, kojo još nije iživelo potrebu za birokrarijom, svako ukidanje birokratizma svelo bi se na smenu jedne birokratske giraiture drugom. Svaki izmišljeni i natureni demokratski model, bez obzira na svu moguću dobru volju svojih tvoraca, dobio bi übrzo formalistički i mistifikatorski karakter. U njegov : m okvirima bi bili reprodukovani birokratski odnosi ili bi monopol moći birokratije b : o samo višc ili manje okrajen po cenu delimične restauracije tržišnih odnosa. Kakve su onda šanse debirokratizacije? U kome se smislu može reći da je to lakši istorijski zadatak nego ukidanje buržoazije kao klasc. Stvar je u tome što razvoj moderaog društva ruši temelje na kojima počiva egzistencija birokratije još brže i rad'kalnije nego što je to b o slučaj s buržoazijom. Birokratija je neophodna dok je društvo razdrobljeno, dezintegrisano, parcijalizovauo. Ona ga svojom subjektivnom delatnošću integriše i usmerava, ali da bi ta subjektivna delatnost bila potrebna, ona ga mora konzervirati kao obiektivno razdrobIjeno društvo. Međutim, moderna privreda teži sjedinjavanju velikih sistema i rušem'u svih veštačkih barijera brzo se ispoIjava kao neracionalno i objektivno štetočinstvo. Ono što su pre radile vojske činovnika sad daleko brže, bolje i tačnije, obavljaju elektronski računari uz pomoć siručnjaka upućenih u eg zaktne metode moderae nauke o upravljanju. Primitivne analize poluobrazovanih Ijudi iz aparata moraju se zameniti kritičkim naučnim analizama koje vrše in- ; st'tuti ili istinski ekspertj oslobođeni konformizma i hijerarhijske zavisnosti. Opšti razvoj obrazovanja i kulture koji je neminovan proizvod civilizacije osposobljava sve veći broj Ijudi da prati kretanje u društvu, da. bude upućen u osnovne proble-' me i da učestvuje u donošenju načelnih odluka. Nestaje, dakle, razlog za postojanje posebne pro fesije Ijudi koji celog života sami odlučuju i to o onom što ne poznaju bolje nego drugi. Kad sve ono na čemu počiva moć birokratije: dezintegracija armije činovnika sa svojom hijerarhijom, tajnost podataka o društvenim procesima, ritua’i stvaranja kulta pojedinih vođa nestane ili izgubi svoj nekadašnji smisao, društvena situacija postaje neuporedivo jasnija. Birokrat'ja može dalje opstati samo grubom silom ili zahvaljujući potpunoj demoralizaciji i indolentnosti nekadašnjih revolucionaraih snaga, odnosno zahvaljujući srećnom spoju jednog i drugog. Ali, grubom silom se u naše vreme ne može dugo vladati i, sem toga, birokratija p~elazne epohe nije toliko jedinstven sloj da bi se u celini trajno orijentisa la na tc\j metod. U birokratiji kao celini, pa čak i u mnogim pojcdincima koji joj pripadaju, redovno je prisutna protivrečnost prvobitne revolucionarae akti-

vističke inspiracije i naknadne opsesije vlašću. Bez obizra na sve deformacije u društvu i u Ijudima, jedan sloj birokratije i dalje sebe smatra zalogom revolucije i čuvarem i realizatorom doktrine »makar se novom društvu moralo ići zaobilaznim putevima«, makar i korakom unazad (da bi se navodno jednom u budućnosti napredovalo dva koraka napred), »makar se morala »primenjivati varvarska sredstva da bi se izašlo iz varvarskog stanja« uz sva ta opravdanja i rezerve, koje svedoče o jednoj racionalizovanoj samokritičnosti, jedan deo birokratije zadržava osećanje o svpjoj progresivnoj istorijskoj misiji. To osećanje misije i taj optimizam koji ga prati mogu biti 1 deplasirani, neosnovani, lišeni istorijskog opravdanja, ali dok je ono takvo, ta sila ne može biti optšeprihvaćena kao trajni i jedini metod rešavanja teškoća. Unutar same bimkratije obično dolazi do polarizacije na »stranku reda«, koja teži da teškoće rešava prinudom i grubom silom, i, s druge strane, na »liberale«, koji silu zamenjuju više ili manje elastičnim obbcima kontrole ili manipulsanja i koji su spremni da jedan deo regulatornih funkcija prepuste stihiji tržišta. I jedan i drugi se odlučno protivi doslednom sprovođenju principa samoupravnosti i principa nagrađivanja prerpa radu i zalaže se za održavan je i bitnih struktura klasnog društva, države u jednom slučaju, tržišta u drugom; utoliko su u suštini konzervativni i jedni i drugi. Razlika je među njima u tome što »stranka reda« u celini odbacuje ove principe, odnosno spremna je da ih prihvati samo verbalno, onda kad nije dovoljno jaka da dikt'ra politiku, dok »liberalna stranka« čitav svoj model vladavine gradi na uprošćenom i izopačenom sprovođenju ovih principa, svodeći samoupravnost društva na samouoravu atomizovan’h i izolovanih kolektiva, a nagrađivanje prema radu na nagrađivanje prema uspehu na tržištu. Racionalnosti udruženih nroizvođača suprotstavlja se Staats-raison, u drugom slučaju ralson tržištva. Razume se da oni rukovodioci i uticajni pojedinci koji se dosledno bore za prevladavanje svih bitnih struktura klasnog društva i za radikalnu doslednu demokratizaciju društvenih odnosa i ne spadaju u birokratiju, bez obzira na funkciju koju za• uzimaju. Pitanje je, međutim, kolko se dugo oni uonšte mogu održati na rukovodećim funkoiiama, koliko ih neosetno menjaiu i podgrizaju ustupci koje svakodnevno moraju činiti birokratskim snagama. Granica izme đu ovakvih demokratsfcih elemenata i liberalne demokratije niie oštra, uopšte, birokrati ja i nije čvrsto konstituisan društveni sloj i mislim da ie Botomor u pravu u svojoj »Teoriji elita« kad ie ne smatra nekom novom društvenom klasom. Pitanje je. dakle. koliko daleko može ići »revolucija odozgo« koju su katkad u stanju da započnu deraokratske snage na čelu društva više ili u savezu sa liberalniiim slojev'ma birokratije. U Jugoslaviji »ovakva »revoluciia odozgo« je značila demokratski nro dor svetskoistorijskog značaja, icr je, pored ostalog, dokazala mogućnost uspešnog funkcionisanja privrede zasnovane na samounravi radničkih kolekf.va. Međutim, na poPfčkom i Ijudskom planu ona nije mnogo do nela, nre svega zato što je vrlo značajne pozicije ioak ostavila u rukama birokratije. Drugi primer je ono što se pred našim očima dešava u Cehoslovačkoj. Na žalost, ostalo je bez oigovora pitanje kol'ko je daleko mogla ići demokratizacija u Cehoslovačkoj .U času kada su snage demokratskog sooijalizma odlučno započele proces de-

birokratizacije, intervenisala je silom međunarodna b ; rokratija na isti načm kao što međunarodna buržoazija intervendše da bi ugugšila prethodnu antikapital'.stičku fazu revolucije. U svim onim situacijama kada se sili ne može uspešno suprotstaviti materijalna sila, izuzetni značaj dobija moralna snaga otpora. Birokratija uspeva da se održi i u uslovima u kojima nema više nikakvog istorijskog opravdanja zahvaIjujući tome što joj polazi za rukom da psihološki slomije i demorališe najaktivnije progresivne elemente društva. Kad nc bi u tome uspela, ona ue bi mogla vladati. U onoj meri u kojoj se društvo modcrnizuje, ona sve više postaje parazitski. nekompetentni, neracionalni balast bez ikakve stvarne i legitirnne osnove. Zato se ona vremenom sve više krije: ona krije svoju stvarnu delatnost iza dobru zatvorenih vrala, pretvarajući masovni politički život u formalistički ritual, ona krije svoje dohotke i privilegije, i što je posebno interesantan fenomen, ona se i sama pridružuje kritici same sebe kao nečeg drugog. Birokratija postaje tako močna utvara koja izgleda je svuda prisutna, ali se nigdc ne može lokalizovati. Birokratija ipak u->pcva da vlada jer u proces upravljanja uključuje tehnokratske elemente, jer uspeva da kupi usluge pozitivne nauke. jer stvara brojm malograđanski sloj na koji se može osloniti, jer pretnjom i manipulisa ijem uspeva da mobiliše velike društvene cnergije za razne ciljeve mdterijalnog i tehnološkog progresa. Druga je stvar što bi ti ciljevi verovatno mogli da se i brže ostvare svesnim dobrovoljnim angažovanjem. Osnovno sredstvo u ranoj fazi borbe protiv birokratizma. dok je kritička društvena samosvest slabo razvijena, jeste, prema tome, istlna, neustrašivo demistifikovanje postojećib društvcnih odnosa, demitologiziranje ličnosti, birokratskih institucija, organizacija i njihovih fomma. Fotrebno je .dakle, da pessnici prestanu da pišu ode birokratiji, da naučnici prestanu da dokazuju nužnost i racionalnost svih postojećih društvenih struktura i mera zvanične politike, da dojučerašnji revolucionari prcstanu da fetišizuju dojućerašnje oblike revolucionarnog pokreta i da prestanu da u ime tih fetiša sam: sebe bičuju i lome. Potrebna je kritička nauka, nova revoiucionarna kultura. snažno demokratsko javno mnenje. Potreban je najzad jeđan novi moral solidarnosti, Ijudskog dostojanstva, stoičke upornosti, i izdržIjivosti u borbi sa nadmoćnom materijalnom silom. Stvaianje takve kritičke nauke, revolucionarne kulture, demokratskog javnog mnenja, morala solidarnosti i dostojanstva, istorijski je zadatak intelektualnih radnika. Time se stvaraju preduslovi za Sirok, masovan antibirokratski pokret cele ostale mase proletarijata. Sukob između radnika i birokratije latentno uvek postoji već i usled činjenice da birokratija prisvaja deo viška rada radničk« klase i dosledno onemogućuje ili ograničava njeno učešće u procesu društvenog upravljanja. Radnicima nije lako da to uvide doklegod su tesna vrata koja ih mogu odvesti pravoj kulturi i doklegod im jc nepristupačna teorija 5 literatura koja demaskira zamagljene i mistifikovane društvene odnose. Kad su, iako su te barijere jednom savladane (čitav proces razvoja moderne civilizaciic i kulture to omogućava) radnici se neizbežno suočavaju s birokratijom i zahtevaju ukidanje preostalih oblika eksploatacije i ukidanje svih onih društvenih struktura koje njihove predstavnike pretvaraju u oluđenc profesionalnc upravljače. Ovakva radikalna negacija birokratizma stvar je čitave istorijske cpohe. Nema ničeg što bi je garantovalo bitno jc da je to objektivna istor'.jska mogućnost. I ako nju samo široke mase radnika mogu praktčki realizovati, na intelektualcima leži ogromna istorijska odgovornost da tu mogučnost dovedu do svesti. A na tom putu osvešć’vanja ne čeka ih ni sla\a, ni vlast ni obilje, već pritisak, strah i patnja, katkad i gubitak slobode, krv i smrt. No, druge alternative nema. (ODLOMAK 1Z STLDIJE »MARKSISTICKO SHVATAME REVOLLCIJE.) 1968/29/30

STUDENT

Strana 3.