Студент

Radnici se žale

Obišli smo radničke barake pored Studentskog grada. Nekoliko radnika nas je pozvalo da vidimo kako i gde žive. Prva soba u koju smo ušli ostavlja mučan utisak; 16 gvozdenih kreveta, pribijenih jedan uz drugi; dušeci pocepani, razbacani, ćebad prašnjava, čaršavi prljavi; isto toliko ormara, napravljenih od običnih jelovih dasaka. a na svakora visi poveći katanac; zidovi neokrečeni i vlažni, na sredini sobe sto. nagoreo na iednom mestu, patos prljav, neočišćen; dim izbiia iz dugačkih sulundara. U sobi je zagušljivo, nešto od dima, a nešto od nakislih čarapa, povešanih na stolicama oko peći. Na zategnutom kanapu, koji se proteže preko cele sobe, suši se slabo oprani donji veš. Oko male peći sedi nekoliko radnika. Ispred njih se puši šerpa sa posnim kupusom. Posteljinu nam menjaju svakih dva meseca, počeše uglas pričati radnici. čistačica ima veću platu od nas. Cisti kada je njoj volja. patos riba tako »često« da joj se teško setiti kada je to uradila poslednji put. Plaćamo po 2600 s. dinara za krevet. Ugalj štedimo, tek što nije nestao. a i da ga ima dovoljno ipak bi bilo hladno ovoliku sobu teško je zagrejati. Umivaonica je daleko skoro 50 metara, tamo u drugoj baraci, doskora je moglo, ali sada na ovim mrazevima nije lako ujutru poći tamo i čekati u redu, na hladnom betonu ... Pošli smo i u druge barake. Sve barake liče, i spolja i iznutra, jedna na drugu. Jedino u nekim sobama umesto 16 ima 13 kreveta. Svuda se liudi žale na hladnoću i prljavštiiu. Ali to nisu njihove jedine patnje. Svi su se požalili na male plate. Naime, oni ove zime žive o režijskim platama, raspoređenim po kategoriiama, čiji se iznos kreće od 28 do 35 hiljada s. dinara. Došli su 5z raznih krajeva. Dimitrije Tomin napustio je kuću kod Vranja, jer je prošle godine svu letinu uništio grad. Tamo grad, amo kuga, kaže Tomin, koji je kod kuće ostavio roditelje, sestru, ženu i dete. a radi mu samo otac za istu platu kao i on (28.000 s. dinara). Kupiću ženi za Novu godinu lepu šarenu maramu sa cvetićima, kaže Tomin. Ovamo je pre nedelju dana došao i Đorđe Dmić. Ima troie dece, nezaposlenu ženu i jutro zemlje koja ne »sviće«. Banjalučanin Gajo kod kuće ima petoro dece i ženu i mora da ih izdržava. Bećir Kadrali uzbuđeno priča; Deset godina sam u preduzeću »Novi Beograd«. Jedva sam za hleb uspevao da zarađuiem. No, ove godine, samo za hranu, zadužio sam se oko 20 hiljada dinara. U Prizrenu imam ženu i decu. Stanuju privatno i plaćaju 10 hiljada mesečno. 2ena nema posla. Sve ih ja izdržavam mojom režijskom platom, a i nju mi ne daju kad treba. Leti svi radimo po 10 ili 12 sati dnevno da bismo preko zime imali jedan slobodan plaćeni mesec. Meni prošle godine to nisu isplatili, pa sam morao dva puta raditi za iste pare. Traž.io sam kredit da bih unekoliko obezbedio porodicu nije mi odobren. Sve je to zbog toga što su mi dali nezakoniti otkaz posla a ja se, sudio sa preduzećem, i dobio spor. Zato ni stan nisam dobio, iako na nj imara pravo već odavno. O nama se niko ne brine. Tu skoro umro je jedan naš drug. Pre toga nekoliko puta je odlazio lekaru, žalio se da je bolestan. Nisu mu verovali, govorili su da je zabušant. Tako je to trajalo mesecima on je morao da radi. Bolest je činila svoje i on je podlegao. Leš su übacili u nekakav »Kombi«, Preduzeće mu je poklonilo mrtvački sanduk kao nagradu za sve...

Osetili smo da svaki od Ijudi hoće nešto da kaže. Najpre su se ustezali da pričaju, jer, kako rekoše, svi će posle zbog toga u preduzeću »povući mačka za rep«. Prvi je poćeo Jovo Kević iz Banja Luke. U preduzeću imamo radnički savet, aii samo tormalnov Kada radnik bilo šta kaže, odmah zagalame na njega »ČUTI STA TI ZNAš«! Odluke se donose bez znanja radnika. Tako je skoro donesena odluka da se ne plaćaju dnevnice radnicima ako pada kiša ili sneg, a to znači da ćemo skoro čitavu zimu biti bez plata. Na to smo se pobunili ne znamo šta će biti. Inače, svi se slažemo da sadašnje rukovodstvo preduzeća ne valja i da ga treba menjati. Slabo ko radi, a na radnika, ako se nasloni na lopatu da predahne, izdiru se poslovođe i brigadiri. Partijska organizacija skoro i ne postoji. Predsednik organizacije Saveza komunista je iz drugog preduzeća. Prema radnicima su svi drski i bezobzirni. Kada sam jednom od mojih brigađira doneo diplomu o kvalifikaciji, odgovorio je da mi to može dati i ludi Silver sa železničke stanice... Na jednom krevetu sedeo je mladić. U preduzeće je došao pre dve godine, iz Mrkonjić grada. Zove se Radoslav Cigoja. Rtkao je: Evo, pogledajte kako mi je glava rezana. Imao sam izliv krvi u mozak pa sam operisan na Hirurškoj klinici Vojno-medicinske akademije. Operacija je bila teška. Jedva sam preživeo. Kad sam izišao iz bolnice, dali su mi mi uverenje kojim sam oslobođen svih visinskih radova, a ja sam po zanimanju fasader. Pošto mi je isteklo bolovanje, došao sam sa uverenjem šefu pogona Borisavu Mandrapu. Nemarno je pogledao uverenje, a onda ga bacio, opsovao rai majku i dodao: »Neka ti dadne posao onaj što ti je dao uverenje«! Pošao sam potom referentu za kadrovska pitanja Nešku Sekuloviću. Ni tu nisam uspeo ništa. Ja i dalje radim kao i ranije na visinskim poslovima hvata me vrtoglavica. Isto tako prošao je i Simić Bogosav, koji je došao pre pet godina. Nije imao kvalifikacija, a zatim je završio osmogodišnju i srednju ekonomsku školu. Sada je student Više komercijalne škole. Radio je kao tesar, a pošto je preležao teže plućno oboljenje, lekar ga je oslobodio tesarskog posla. U preduzeću mu nisu dali drugo mesto (i pored srednje školske soreme). Morao je uz veliki rizik. da nastavi isti posao. Nikoli Tomiću slomljena je kost ruke. Zbog velikih bolova morao je često da ide lekaru opšte prakse. Ovaj ga je tek posle mesec dana uputio specijalisti. koji je ustanovio prelom i tek tada mu je stavljen gips na ruku. Bajram Bajramović je čak položio vozački ispit i dobio vozilo. Posle šest meseci dogodio se sitni kvar i kola su rau oduzeta, jer je, kako kaže Bajram, na to radno mesto došao prijatelj jednog »drmatora« iz preduzeća. Dobio je rešenje da mora raditi kao režijski radnik, a pomoćnik direktora Betovani Nikola rekao mu je: »To što piše da imaš pravo žalbe u roku od 15 dana. shvati kao formalnost. Ne smeš se žaliti i sa tog mesta moraš otići...« Slušali smo mnogobrojne ispovesti radnika, a zapisali samo neke. U svim sobama su nam rekli; hvala vam i dođite opet. To je prvi put da neko sa strane dođe i razgovara sa nama o našim teškoćama.

MIRO VUKSANOVIC SLOBODAN BOROVINIC

Život i priključenija

IZ STUDENTSKOG ŽIVOTA

Studiram filosofiju. Ali, nije! me studiranje filosofije navelo! da živim kao kinos, već nužda.; Kad nekome kažem šta studi-1 ram, on odmahne rukom i, verovatno, pomisli ludak. Neki to i kažu. Ne mari. Naučio sam i na gore stvari. Filosofiju sam upisao sasvim slučajno. Došao sam u Beograđ poslednjeg dana upisa, obišao sve fakultete i na Filosofskom sam video da nema gužve. Upisao sam grupu na kojoj je još bilo mesta. Nisam se pokajao, izgledi za posao po diplomiranju su podjednako mršavi pa bilo šta da završim. Stipendiju nemam. Kredit nemam. Prihoda nemam. Posla nemam. Stipendiju sam svuda tražio. Niko nije imao u te svrhe odvojene pare (za mene). Kredit sam imao na prvoj godini, 50 dinara mesečno. Ponekad nešto zaradim, pa svratim u »Stari grad« na ručak.To potraje nedeliu dana, nekad ni toliko, pa opet nanovo štrajk glađu. Jedno vreme sam ustajao u četiri izjutra i sa Zvezdare odlazio na Varoš kapiju da jednom privatnom pekaru raznesem hleb po kučama. Pekaru su sanitarci zatvorili, Pekar je bankrotirao, a ja ostao bez posla. Posle sam na ulici prodavao »Student«. To je još bio dobar poslić, Za dva dana mogao sam da zaradim za čitavm nedelju životarenja. Ali, sada je zahladnelo, pa se ne usuđujem da prihvatim kolporterstvo. Prao sam i prozore. To nije baš tako lako kao što izgleda. Jednom sam čistio terasu od ptičjih fekalija. Vlasnik mi je obećao dobru paru, pa sam se trudio da posao što bolje obavim. Tako sam se omakao i strmeknuo na beton. Pao sam kao dulek. Tada sam uganuo nogu. Vlasnik terase se uplašio da će imati neprijatnosti zbog pada pa mi je dao pet hiljađa da nikome ne pričam o tome. Održao sam reč. Moj prijatelj Maki mi je savetovao da pišem pesmice. Pokušao sam, ali bez uspeha. Pokušao sam i sa crtanjem. U »Mladosti« su mi primili 20 vinjeta j objavili dve pod pogrešnim. imenom. Skrenuo sam im pažnju na to, i od tada mi više ništa nisu objavili. Tako mi i treba, Bolje da sam ćutao. Umetnik sam u gladovanju. Onaj sarajevski mađ’oničar Đali, nije mi ni do kolena. On se za gladovanje nriprema, trenira, reklamira, vuče sa sobom maenetofon i nekakve drangulije, slika se, hipnotiše i šta sve ne radi, a ja mogu kad god zagusti da gladuiem ko od šale. Kakva iaka voIja, kakvi bakrači, o kojima Đali priča; jednostavno nemaš para i kvit. Jedno vreme sam se hranio u ekspres restoranu »Savski most« kod železničke stanice. Prvi put kad sam tamo ručao (pasulj sa kobasicom i dva paržeta hleba đva dinara) rekao sam da neću više nikađa. Pasulj je bio pun kamenčića. Ali me nevolja i besparica ponovo nagnala u taj restoran, sve dok me jedan ručak od restovanih srca i bubrega (srce sa koskama, zamislite) nije totalno oborio s nogu. Nedelju dana sam bolovao. U »Savskom mostu« je zaista jeftino. ne samo jelo, već i sam život. Parađok salno bi bilo da student umre od jela, Zbog toga sam se zarekao da ću radije kreoati od gladi nego od trovanja hranom. Nikada nisam pozajmio ni đinara jer ne bih imao od čega da vratim. Kad mi nestane para ćutim i trpim. Od kuće ne dobijam ni dinara. Niti ko pita za mene, niti ja za koga. Valjda tako i treba. Prevoz retko plaćam. Bio bih rasipnik da plaćam svakog dana po četiri vožnje. Obično ostanem na zadnjoj platformi pa nadgledam ko ulazi. Kad nrimetim »ridžveja«, izađem. Sigumo ie sigurno. Nije mi do toga što ću, ako me uhvati, đa platim kaznu, neeo što nemam od čega. A kađ bih imao za kaznu, nre bih kunio kartu pa putovao kao čovek. Ovako, kad neko izlazi zamolim za kartu pa nastavim bezbrižno da se vozim, Ponekađ

me neko od putnika, kad zamolira za kartu, prokaže kondukteru pa onda moram da siđem i sačekam drugi autobus. Dok sam stanovao u Studentskom gradu, putovao sam autostopom. I pored svega, nisam najgori student. Ispite sam dao u junu a pošto nemam nikakvih prihoda, ispunjavam uslove za dom. Samo i ovde je bilo problema. Naime, kad je bio poslednji rok za predaju dokumenata za dom, ja sam, mobilisan, spavao sedeći na šlemu. u rovu. Kada je bila nrva raspodela u kojoj su podeljena najbolja mesta u domovima ja samutorbici za gas masku teglio ukradeni paradajs i kukuruz, boreći se da kako-tako preživim mobilizaciju i lomatajući se po suncokretima Banata uvežbavao prebacivanje s mesta na mesto i ukopavanje. To mi je, po demobilizaoiji, u Beogradu, bilo itekako od koristi. Ilegalisao sam do pre deset dana, i još bih, da se nisam ukopao, po svim pravilima vojne obuke, ispred zgrade Univerzitetskog odbora. Ove godine dobio sam mesto u »Rifatu Burdževiću«. »Rifat« važi za najgori dom, ali sam bez dvoumljenja prihvatio da se uselim u njega. Drugog izbora nisam imao. Nije loše u »Rifatu«. Nema centralnog grejania, nema vode u sobama, nema kupatila. Dakle, nema ničeg suvišnog. U sobama stanuju po četiri legalna i nekoliko ilegalnih studenata. Sve u svemu veselo. Pre dva dana neko je obio ulazna vrata. To je prvi čovek koji nije imao kliuč od ove sobe. Dobro je što se cimeri ne koc* kaju dugo. Najkasnije do tri sata. Jedan od cimera je skoro kupio radio pa ga ne gasi nikako. Sluša sve emisije: od narodnih pesama do opera. Ziđ od sobe. pored kojeg ležim, deli me od umivaonika. Cesme trešte, šište i drdore po svu noć. Od toga sanjam zmije i trzam se u snu. Jedan cimer mi je iz Ftiopije. Neće da donese ugalj, neće vatru da založi, neće sobu da počisti, neće čarape da opere, neće prozor da otvori da sobu provetrimo, jer će, kaže, da nazebe. Puši na lulu i noću jezivo škripi zubima. Na stranu to što stalno dovodi neke plavuše u sobu, pa onda moram da se selim i lutam po gradu. Drugi cimer je Crnogorac. Večito pijan, stalno peva, lumpuje, nameštaj razbija. Njemu je dobro, izdržava ga neka udovica: veš mu pere, hrani ga, odela kupuje. Treći je Bosanac, Ne ume tiho da govori. Najgore je što na sav glas sam sa sobom govori po vasceli dan. Ne zna šta je topla voda. llegalcima nikad nisam znao imena, ni odakle su, ni ko su. Ugalj se izdajc svakog dana od 12 do 14. Po jedna kanta. Ako niko od cimera ne podigne ugalj, svi se rnrznemo. Ja obično odem u Klub Filosofskog fakulteta i sedim do zatvaranja, ili nađem Makija pa sa njim lutam po galerijama i grejemo se. Maki sanja o Nobelovoj nagradi koju bi dao u fond za stipendiranje studenata. Problem je ko bi dodeljivao le stipendije. Maki nema poverenja u administraciju. Sa Makijem sam se upoznao na demonstraciiama. Zajedno smo spavali na Fakultetu. Maki je inače duže apsolvent nego student, Tada, kada niko nije znao šta će od svega da ispadne, Maki i ja smo znali da bar imamo sigurno prenoćište. Ne, nisam se grebao za doručak na Fakultetu. Bilo me je sramota da kolege misle da sam sa njima zbog hrane, jer nisam zbog toga ni bio. Demonstracije sam preživeo. Trećeg Juna sam kod pođvožnjaka skandirao sa kamiončića, za koji su na radiju rekli da je kamiončina od ko zna koliko tona. Šake desne ruke još uvek me boli od udarca pendreka, ali ne mari. Pozdravljam se levom rukom. Makiju je petarda među nogama eksplodirala i ispekla ga, I danas kad vidi milicionera zaobilazi ga. Na demonstracijama sam vikao »Hoćemo bolje uslove, hoćemo bolje uslove!« M. 5. PESIĆ

KOCKARI

Mesec dana bio sam u bolnici j i. kada sam izišao, jedva sam čekao da navratim na stara i poznata mesta. Prvo sara svratio u »Bezistan«. Predosećao sam da u »Bez sitanu« sedi Buraz s Macom i da joj, možda, priča o onoj tužnoj pesmi iz zavičaja, da je tu i pijani Jefta i veseli Vita. Baćko me ie prvi ugledao i skoč'o sa stolioe. »Stežera ti ruku, stari. Jesi li živ?« Izljubih se i pozdravih s Baćkom i ostalim društvom, srdačn'ije i toplije nego ranijih susreta. Rekoše da lepo izgledam i da sam se oporavio. U »sipanju« komplimenata najviše su prednjačile devojke. Posle su se svi izvinjavali što me nisu poset'Ji. Momci su bili zanosloni dan i noć. Bilo je, kažu, žetve i dubokog oranja. Neki su išli na kraće tumeje do Zagreba i Niša. Buba, moi stari noznanik, još se nije vrat : o iz Sandžaka: pronašao je neke »ovce« pa ih dere i šiša na ajncu i tabliću do gole kože. »Sta si sve propustio veli Jefta. Kakvih ie krunnih partija bilo i debele love, celo društvo se nafatiralo. Nema noći da se ne okreće, svako veče se osvanjava, samo kaiplje, curi lova«, Baćko dodaje da ne zna u poslednje vreme da izgubi, svaika karta mu polazi i svaka valia. Buraz je onet u »grdnom maleru«. Kaže: »Karta ie to, pode pa stane«. Iznenadih se kad čuh da je Đoko, naš star drugar nrestao da igra. »Da vidiš samo kako s decom izjutra iđe na fakultet, nikog ne noznaie. Hoće da završi, da iednom l>uđe gosnodin«, reče Bačko. Svi se nasmejaše. Imali su zakazanu nartiiu za u sedam. Dolaze im sisunie žrtve. naceri, ovce... Dok je ovaca biće i novaca! stara je izreka. Pozdraviše se sa mnorn i rekoše mi broi sobe, u slučaiu ako se predomislim. Kod »Balj kana« svi se strpaše u dva tak-1 sija. Nekađ mi je ovo društvo bilo drago i nr’isno. Sada učinilo mi se kao da su stranci, tuđinci. U bolnici sam razmišliao o nama. Prvi put sam posle sedam podina imao vTemena da razrmslim, ozb'lino razmislim o sebi. Sedam godina bio sam naklonien »božanstvu kooke«. Bilo je lepo i uzbudliivo. Ludo se živelo kako se to među kockarima kaže. Da li ću moći više? Nije to patetično n : tanie. Nije ni »fraza« kad kažem da sam olunina i invalid. Cir u stomaku pukao mi je za stolom, kada sam igrao karte, i malo je trebalo da umrem sa svoi'm »božanstvom« u rukama. Ddktor ie rekao da će drugi put tako i biti i da se ne smem uzbuđivati i »zatezati« ner ve. A kako onđa blefirati, kako proveravati? Ni sam ne znam kako sam počeo da se kockam. Kao brucoš, pre osam god : na, stanovao sam u Studentskom gradu i poima nisam imao o pokeru. Uoio sam. Završio sam dve godine. Od kuće su me »zatrpavali« paketima i pošilikama novca. Imao sam cum (malo je sentimentalno i banalno što to kažem, ali kockari, u trenucima depresiie, naiveći su i naismešniji sentimentalisti). Od kako sam upisao peti semestar do danas nisam orišao na fakultet. Sećam se, jedne večeri pozvali su me na paftiju, »sitnu« kažu »koliko da se zabavimo«. Dodade iedan: U vr’ glave ne možeš više izgubiti od sto banki. Te večeri je b'lo tako. Ali dmge; tri puta sam otvarao kofer i vadio po pet hiliada. Ne znam kako su saznali da imarn nara. Bili su mrki i nemilosrdn; kao vukovi, Pred zoru su mi »izigrali« štof za odelo i »uremili« sat, naidražu uspomenu. Na kraiu su mi kupili par viršll i ostavili me samog na skt'em, Mnogo godina kasnije, kada sam sa dmštvom »drao« bmcoše i dmge ptioice, uvek sam se sećao tog jutra. Kao da sam sebe gledao; iz zvničnika dopire muz ; ka, studenti se umivaiu, odlazć na fakultet... Bledi i neisnavani bmcoši traže nam nare za iogurt a mi kažemo da ćemo im kunitj konopac za vešanie. Ja sam im često davao po koiu hiliadairku, a dmgovi su mi zamerali, kažu: sentimentalan si, to ti

ne valja, maler te može ufciti, I puno šta sam doživeo za tiih sedam god na. Nekad se do raiUona dolazilo, nekad gladovalo. Karta je to: pođe, pođe, pa stane... Moji dmgovi-kockari stariji su od mene. Kada sam došao u Stu dentski grad, oni su već bili poznatd. S »naukom« su uglavnom kao i ja: neko vreme » ; šlo lepo a sada stoji«. Buraz i Vito upisali su šesfci semestar na Pravnom još 1963., a Buba već pet godina polaže diplomski na agronomiji. Najzanimlj viji i po mnogo čemn najčudniji je Baćko. Još šezdeset prve dao je dva ispita na četvrtoj godini na Medicinskom. 0tada ni je otišao na fakultet i polagao bilokoji ispit. On je moj naibolji priiatelj i svakako»najjači« igrač. Od kako ga poznajem nosi kožnu vindjaknu i izlizane farmerice. Pre dve godine, stari, dobri oimer Boro Moravčanin, ostavio je Baćku lepe cme pantalone i dve perionske košul je. Boru Je Baćko često vodio po barovima i čovek je hteo da se oduži, bar malo, kad je diplomirao, Te dve košulie, koje su uvek bile prljave, Baćko jednom nedeljno menja. Ponekad stavi i cmu cmogorsku kravatu. U crnim masnim pantalonama Bačko često nosi po »milionče«, ali uvek zaboravi da kupi nešto odeće za sebe. Svake gođine nađe se u parteru slobodan krevet za Baćka Cimeri se ne Ijute što se Baćko služi niiihovim sanurama, peškirima ili što ponekad uzima pastu za zube i imalin. A Baćko ne žal : pare, vođi ih na bogate večeri i pijanke. Tu gde on spava, često _se osvane. Cimeri se ne bune ier dobijaju »debelu pikslu«- Kad ne igra, Baćko dolazi pijan i dovodi neke sumnih’e devojke, maloletn ce. Ponekad se i cimeri »omrse«, hoće Baćko sve za njih da učini. Začudo, voli poeziju. Zna sve Jeseniinove r>esme, a naičešće recituje: »Pij ženo iz moje čaše«. v U Studentski grad. te iste večer', stigao sam posle pola noči. Soba je bila u drueom bloku. Kucnuo sam trimit, kako sam se bio dogovorio. Meri mi je otvorila vrata. Iznutra je pokuljala zanara i dim. Veliko društvo za stolom. Ni'ko se niie osv'muo na mene. Jedino ie Baćko đao znak da raogu kbicovatii. Privukao sam krevet i seo do Baćka. Partiia je krunna, sastav jak. Do Baćka sedi Jefta fniega zamen ju ie povremeno niegova devoika Meri). Do Jefte neki proćelav čo*ok. Sutrađan sarh saznao da je tai bio ueleđna poiitička ličnost, pa ie kasniie nešto »zabrliao« i sada orovodi noći kockaiući se u Studontskora sradu. Preko puta Baćka je moj stari tK>znaniik. penzionisani pukovnik Cvele, Jeftin zemljak. Na stolu je flaša vinjaka, do pola is oiiena. Na podu pepeo, mnogobroini opušci. Meri u uglu kuva kafu. Trebalo je, po doeovoru. đa se igra samo dva sata. Međutim, nartija se produžila za još četiri. Nema više ni vinjaka ni cigareta. Mer, zgrčena, zasnala na kre vetu. Pukovnik skuplja onuške s poda i savija cigaretu. Graška znoja izbila mu na crvenom nosra Vruće mu je, kaže, guši ga nešto. Dodaje; karta je kurva. bolan, naiveće na svijet«. kaže Baćko dok meša karte. Pakuie ih (»francuski pah«). Jefta seče do prstiiu, nak je uspeo! Pažnja ie popustila, sv ; su umomi i sada prolaze sve fore. »Triput, devetput, duplo«. Kupuiu karte. Svi su nervozni, Izgovoriše se cifre: »Deset somova, triđeset, devedeset«. Red je na proćelavog čoveka. Misli se da li da plati devedeset hMjada, Odlučio se. Ali nema svih devedeset hiljada. Baćko pristaie da »uleti« sa osamdeset, jer zna da je bolii s mahfulom«. Partija je završena. Proćeiavi čovek, bivši političar, ima još sto dinara u džepu, za autobus, »Celu noć me karta orodaje, celu, Maler, strašan ma ler«! obraća se čovek meni. »A karta je to«, ponavlja Baćko, us+aie sa stolice i proteže se. »Hočeano H na iogurt«, pita Jefta. »0. što će biti lep dan«, kaže Baoko.

NEDELJKO LUKOVIć

1968/29/30

STUDENT

Strana 9.